Пјер Крижанић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пјер Крижанић
П. Крижанић, карикатуриста
Лични подаци
Датум рођења(1890-05-19)19. мај 1890.
Место рођењаГлина, Аустроугарска монархија
Датум смрти31. јануар 1962.(1962-01-31) (71 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија
Уметнички рад
Пољекарикатура
Најважнија дела
Куку, Тодоре! (1927)
Против фашизма (1948)

Петар Пјер Крижанић (Глина, 19. мај 1890 — Београд, 31. јануар 1962) био је југословенски карикатуриста, писац и есејиста, један од родоначелника југословенске карикатуре, као политичког коментара у дневним новинама, писац и есејиста и један од оснивача Ошишаног јежа“ (1935).

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Глини, варошици у Банији, од мајке Софије, православне Српкињe, из крајишке породице Ребић, чији су чланови по традицији били граничарски официри Аустроугарске монархије, бранећи Војну крајину од Турака и оца Матије Крижанића, католичког Хрвата, домобранског подофицира [1] и судског архивара. Име је добио по Св. апостолу Петру (име свеца које је подједнако и католичко и православно),[2] па као дете из мешовитог брака, сам се изјашњавао као Југословен.[3]

Мајка му је умрла три месеца након његовог рођења, а отац је након њене смрти, децу поделио између своје и мајчине породице. Петар је отишао да живи са бабом по мајци, Аном која је живела у свом родном селу Меченчани, близу Костајнице.[1]

Школовање[уреди | уреди извор]

У банијском селу Меченчанима је завршио основну школу.[4]

Уз помоћ ујака, капетана Стојана Ребића, бившег секретара аустријског војног аташеа на Цетињу, у лето 1901. године уписан је у Краљевску малу реалну гимназију у Петрињи. Због старог и необичног фрака и ципела већим за неколико бројева, које је носио, школски другови у гимназији су га прозвали „Фракан”. У Петрињи је завршио три разреда гимназије са одличним успехом.[1]

Средњу школу је завршио у Загребу. Ујак је одмах запазио и подржао његов таленат за цртање, па му је обезбедио стипендију у Вештачко-обртној (занатској) школи у Загребу, која је имала једно стипендијско место за Крајишнике.[1] У тој школи су се учили уметнички занати и декоративно сликарство. Након тога је две године радио као обичан радник, како би сакупио новац за школовање.[4]

Године 1907, по савету својих професора, прешао је у тек основану Вишу школу за умјетност и обрт, касније названу Академија, на којој су се школовали будући сликари, вајари и понеки цртач.[1]

Први радови[уреди | уреди извор]

Наредне 1908. године, започео је сарадњу као карикатуриста у загребачком хумористично-сатиричном часопису и опозиционом гласилу Хрватско-српске коалиције „Коприве”. Тамо је радио са својим школским колегама, такође талентованим карикатуристама Славком Варешом и Бранком Петровићем.[5] Радове је објављивао под псеудоним „Пјер“, који му је наденуо уредник, да би га заштитио од аустроугарских цензора,[6] а касније је овај надимак усвојио и користио као крштено име.[7] Све његове карикатуре из тог доба су биле у оштрој опозицији против аустроугарске политике према Јужним Словенима, након анексије Босне и Херцеговине.[8]

Из политичких разлога је 1911. године прекинуо сарадњу у часопису.[4] Исте године је кратко боравио код рођака у Србији.[9]

Живописац[уреди | уреди извор]

Године 1911. је заједно са Урошем Предићем и Јаковом Орфелином[10] осликао мали иконостас у тада новосаграђеној хорској капели цркве манастира Гргетега.[3] У капели је остала сачувана само икона са представом Тајне вечере. Такође је осликао иконостас за храм Велике Госпојине у Кукурузарима, близу Костајнице, који је једним делом уништен у Другом светском рату, а већим делом размонтиран и сачуван.[4]

У то време налазио се у књижевном кругу Антона Густава Матоша, око којег су се окупљали млади карикатуристи. Придружио се омладини, која се залагала за братство Срба и Хрвата. Са групом загребачких студената путовао је 1912. у Београд. Након два неуспела атентата револуционарне омладине на краљевског повереника у Загребу, власти су осумњичиле, затвориле и протерале многе студенте, међу њима и Пјера Крижанића. Тако је из политичких разлога био приморан да прекине своје академско образовање.[1]

Као политички сумњив и протеран из Загреба 1913. годне, једно време је боравио у родном месту, а затим у Београду, све до маја 1914. године.[9]

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Након Сарајевског атентата, многи његови другови су похапшени, а издата је и потерница за њим. Покушао је да побегне за Србију, али му то није пошло за руком.[5] Мобилисан је 1915. у аустроугарску војску.[11] Означен као политички сумњив, послат је на италијански фронт,[8] На фронту му се поново пружила прилика прилика да искаже свој уметнички дар, пошто су у то време на свим европским фронтовима издаване литографске новине, у чијем садржају је било места за хумор и карикатуру.[11] Године 1916. је издавао литографисано-хумористички лист „Броцак” (нем. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] На италијанском фронту је остао до 1917.[5]

Међуратни период[уреди | уреди извор]

У часопису „Коприве“, који је тада остао без карикатуристе, је наставио да објављује карикатуре 1918, још пре завршетка рата, а исте године, убрзо након стварања Краљевине СХС је постао његов уредник[4] и главни карикатуриста (1918–1922).[11] Објављивао је и у загребачком дневном листу „Покрет” (1921–1922), који се декларисао као борбени лист за интегрално југословенство и чишћење друштва од покварењака.

Најактивнији је био у периоду између два светска рата.[4] Због строге цензуре којом је био изложен, из Загреба се доселио у Београд 1922, где је штампа била мало слободнија. Свој допринос је дао најпре у тек основаном часопису „Нови лист“,[3] у коме је готово сваког дана објављивао своје карикатуре, углавном на актуелне политичке теме и портрете јавних личности. [11]

У Београду га је средина прихватила, постао је радо виђен гост у кафани Москва, у којој су се тада готово свакодневно окупљали познати писци, уметници и публицисти. Зближио се са уметничким светом популарне Скадарлије, која је такође инспирисала његово уметничко дело.[11]

Годину дана касније се придружио новинској кући Политика. „Политика” је у то време сматрана за најугледније гласило у земљи. У „Политици” су настале неке од његових најпознатијих карикатура,[11] и за њу је радио све до пензионисања 1950.[3] Прву карикатуру у „Политици“ је објавио 3. октобра 1923. године.[12] ”Најбоље радове дао је у области тзв. ситуационе карикатуре којом је осликавао политичке прилике и социјално-економско стање друштва, обесправљеност малог човека – грађанина и сељака, силништво власти и лупештво богаташа, спајајући ликовну и писану реч, у ефектном допуњавању и преплитању илустрације и наратива. Испољавао је снажан уметнички и политички темперамент, у коме су артизам и ангажованост стајали напоредо. Његове карикатуре на насловној страни носиле су лист, а често су биле бравуре хумора и сатире, откривалачки коментари иза недоречених чињеница, својеврсна појашњења наредних страница спољне и унутрашње политике. Протоком времена, учинио је „Политикину” карикатуру медијем од јавног и уметничког значаја.” (С. Г. Богуновић)[13]

Специјализовао се у Паризу, Бечу и Будимпешти. Године 1924. са стипендијом француског министарства просвете отпутовао је на специјализацију у Париз,[11] одакле је наставио сарадњу са „Политиком”. У Паризу се упознао са сликарком Драгињом Драгом Марић (сестром Сретена Марића), познатијом као Лиза.[3] Лиза је, након матуре боравила у Паризу ради усавршавања француског језика и упознавања светског сликарства. Делила је собу са својом другарицом из детињства Десанком Максимовић, коју је Пјер познавао из књижевних кругова у Београду. Често су утроје одлазили у позоришта, музеје и на изложбе.[14] С Лизом се оженио 1926,[3] по повратку у Београд. Током дугог низа година Лиза је сарађивала са Пјером на употпуњавању пропратних текстова, који су долазили испод његових карикатура. Развели су се 1951.

Након све отвореније агресије фашизма и Мусолинијевог „похода на Рим”, почео је све чешће да се сукобљава са представницима фашистичке Италије у Југославији. Његова карикатура „Рати и мир” (1927), која је из „Политике” пренета у многе стране листове, изазвала је дипломатску протестну ноту италијанског посланика Бодрера.[15]

До Шестојануарске диктатуре бавио се критиком и исмејавањем система, који је називао лажном демократијом. Након тога је карикатура као критика режима била потпуно укинута, па се бавио проблемима материјалног стања обичних људи, износио проблеме и муке радника и сељака, што је окарактерисано као бољшевичка пропаганда, тако да је ретко која његова карикатура успевала да прође цензуру.[8]

Многи га сматрају једним од родоначелника југословенске и српске политичке карикатуре. Један је од оснивача и његови радови су објављивани у хумористичко-сатиричном часопису Ошишани јеж, чији је први број објављен 5. јануара 1935. године.[4] Шири круг сарадника обухватао је готово све тадашње водеће писце и хумористе, а у уредништву су се окупљали млађи уметници, који су се угледали на Пјера, међу њима, Милош Вушковић, Милорад Ћирић, Иван Лучев, Сабахадин Хоџић, Драгослав Стојановић, Душан Јовановић, Ђорђе Лобачев.[16] Био је изабран за председника Удружења Личана и Бановаца 1937.[17]

Као добар познавалац друштвених и политичких прилика и проницљив аналитичар, карикатуром је представио значајне министре и друге друштвене функционере, али и бројне личности из културе и уметничког живота. Често је понављао карикатуре истих личности, у различитим ситуацијама или позама.[4] Упорношћу и толеранцијом успео је да одоли честим притисцима режимских цензура, које су га осуђивале, с једне стране као хрватског сепаратисту, а са друге као српског плаћеника.[4]

Са јачањем фашизма и све већег угрожавања мира, његове карикатуре су попримале облик огорчене сатире. Пратио је не само јачање немачке и италијанске агресије, већ и појаву фашизма у другим земљама, као што су Грчка, Бугарска и Мађарска. Током грађанског рата у Шпанији критиковао је Франка, његове помагаче из Немачке и Италије, али и лицемерне западне демократије, посебно Блумов режим у Француској и његов одбор за немешање.[15]

Од 28. фебруара 1941. до 8. маја 1941 је био председник Новинарског удружења у Београду, као једини карикатуриста на таквој функцији.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Други светски рат, након немачке окупације, провео је илегално на Златибору, као сељак обучен у народну ношњу,[3] под именом Петар Марић и у Мостару, одакле је почетком 1944. ступио у НОВ.[18]

Послератни период[уреди | уреди извор]

Након ослобођења Београда 1944. учествује у обнови рада „Политике” и „Ошишаног јежа”.[18] Године 1945. је изабран за првог председника Савеза новинара Југославије.[19]

Аутор је мапа карикатура, сатирично-хумористичког алманах „Наше муке” (1923), у коме је објединио карикатуре објављене у „Новом листу”,[11] затим „Куку, Тодоре!” (1927), са карикатурама из домаће политике, у којој се посебно истичу Николе Пашића и Стјепана Радић[11] и „Против фашизма” (1948), која представља временски наставак претходне, али се бави искључиво догађајима из спољне политике. Ова последња обухвата и део карикатура објављених 1927, које су непосредно везане за спољну политику и фашизам.[15] Већина ових карикатура је била објављена у „Политици”.[18]

Због последица лакшег удара капи пензионисао се 1950, након чега је престао његов активан рад на карикатури. Објављивао је само повремено у „Политици” и „Јежу”, посебно у време југословенско-совјетског сукоба.[18]

Године 1959. снимљен је кратак документарни филм „Између два краља”, у режији Здравка Велимировића, у којем је приказан режим старе Југославије, кроз његове и карикатуре других уметника.[18]

Умро је у седамдесетдругој години живота у Београду 31. јануара 1962. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[18]

Остали радови[уреди | уреди извор]

Осим карикатуром, повремено се бавио ликовном критиком, коју је објављивао у „Политици”, „Ријечи” и „Животу”.[3] Бавио се и сликарством. Своје слике је први пут излагао на пролећној изложби у Загребу (1921), представио са већим бројем студија и других радова у Београду, на Хумористичком салону.[7] Био је члан ликовне групе „Облик”, с којом је излагао од 1931. до 1937. године.[3]

Године 1926. при крају своје књиге, са насловом "Куку Тодоре"; карикатуре од Пјера!, уклопио је своју хумористичку аутобиографију.[2]

Бавио се и илустрацијом књига. Израдио је карикатуралне портрете хрватских песника, међу којима и портрет Мирослава Крлеже, у књижици „Пар нас с Парнаса”, аутора Крешимира Ковачића, издатој у Загребу 1922. те насловну страну прве збирке песама „Песме” (1924),[11] затим збирки „Зелени витез” (1930) и „Гозба на ливади” (1932) Десанке Максимовић.

Израдио је насловну страну првог издања књиге „Magnum crimen” (1948), о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у хрватским логорима,[10] те одговорности Ватикана и католичке цркве за те злочине,[12] од аутора Виктора Новака,[10] са којим је био пријатељ.[12]

У његову част[уреди | уреди извор]

Носилац је Ордена заслуга за народ I реда.[19]

Добитник је „Политикине” награде за животно дело (1962). Том приликом је изјавио да половина награде припада његовој жени Лизи.[20]

Три године након његове смрти, 1965. Нолит је објавио збирку карикатура под насловом „Пјер“.

Године 2010. објављена је монографија „Пјер“, коју је приредио Радивоје Бојичић, а која садржи више стотина Крижанићевих карикатура, сврстаних по тематским целинама, као и кратак духовит аутобиографски текст.[10]

Постхумно је 1967. у његову част установљена Награда „Пјер“, која се додељује годишње, за допринос савременој новинској карикатури.[3]

Једна улица на Палилули у Београду носи његово име.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Мркаљ 2015, стр. 45.
  2. ^ а б "Београдске општинске новине", Београд 1940. године
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Шкомац & 21. 2. 2016.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Станишић 2011, стр. 353.
  5. ^ а б в Пауновић 1932, стр. 483.
  6. ^ Стошић & 14. 2. 2012.
  7. ^ а б Пауновић 1932, стр. 484.
  8. ^ а б в Дедијер 1948, стр. 9.
  9. ^ а б Пауновић 1932, стр. 482.
  10. ^ а б в г Бојичић 2010.
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и Мркаљ 2015, стр. 46.
  12. ^ а б в Кљакић & 5. 2. 2012.
  13. ^ Богуновић, Слободан-Гиша (2019). Људи Политике - лексикон сарадника, 1904-1941. Београд: Политика ад. стр. 255. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  14. ^ Митровић 2013, стр. 21.
  15. ^ а б в Дедијер 1948, стр. 10.
  16. ^ Петровић 2011.
  17. ^ "Политика", 29. март 1937
  18. ^ а б в г д ђ Мркаљ 2015, стр. 47.
  19. ^ а б Станишић 2011, стр. 354.
  20. ^ Митровић 2013, стр. 23.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_Крижанић&oldid=25802039”