Бета Вукановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бета Вукановић
Бета Вукановић.jpg
Бета Вукановић
Датум рођења (1872-04-18)18. април 1872.
Место рођења Бамберг
Немачко царство
Датум смрти 31. октобар 1972.(1972-10-31) (100 год.)
Место смрти Београд
СФРЈ
Поље сликарство
Правац/традиција импресионизам
Утицао на Наталија Цветковић
Љубомиру Ивановићу
Утицаји од Карл Мар
Антон Ажбе

Бета Вукановић (Бамберг, 18. април 1872Београд, 31. октобар 1972) је била српска сликарка која је припадала импресионизму. Каснија дела су била реалистичка али је увек задржала импресионистичку палету.

Биографија[уреди]

Родила се 18. априла 1872. године у Бамбергу, у Немачкој, као Бабет Бахмајер (нем. Babette Bachmayer). После завршетка основне школе и Више женске школе уписала се 1890. године на приватну сликарску школу Карла Мара и Антон Ажбеа у Минхену. У атељеу је упознала Ристу Вукановића и у њему су се венчали 1898.[1] Уместо на свадбено путовање, отпутовали су зa Београд, за кога су јој пријатељи причали да је мали град, у којем не постоји интересовање за уметност.[2]

У Београд су стигли на лето 1898. У време њиховог доласка, град је прераставао из оријенталне вароши у европски град. Да би оживели уметност у граду, брачни пар је покренуо низ акције. Исте године основали су Удружење српских уметника за пластичне уметности и музику, које је трајало свега пет година.[3]

Исте године. Бета је први пут излагала, заједно са мужем и вајаром Симеоном Роксандићем у Београду, у сали Народне скупштине, до које су слике допремили на таљигама, преко турске калдрме, сами су укуцавали ексере и на зидове качили слике.[3] На изложбу је дошао и краљ Милан Обреновић, велики поштовалац уметности и колекционар, који их је позвао да излажу и у двору.[4] Изложба у двору је остварена 1900. године. Том приликом је краљ Милан откупио слику Ристе Вукановића „Дахије“, а сума за коју је откупљена је била довољна за куповину плаца на Дунавској падини, на углу улица Господар Јованове и Капетан Мишине, где су касније саградили себи кућу.[5]

Године 1899. брачни пар је добио дозволу од Министарства просвете да наследи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика, после његове смрти. Педагошки рад је започела 1900. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13. Кућа, са измењеном фасадом, још увек постоји и од 1984 је споменик културе Београда. Пројектовао је Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У кући су направљена четири велика атељеа. Од свега је била најлепша фасада куће, на којој је изнад главног улаза, Бета наслика „Три музе” - музика, сликарство и игра, симболично представљених, у облику три лепе жене, око којих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Фасада, заједно са овим радом је уништена у бомбардовању током Другог светског рата, а као једина успомена на фасаду је остала само разгледница у издању „Геце Кона”.[6]

Сликарска школа је радила од 1902. све до Првог светског рата.[7] Риста је водио мушко, а Бета женско одељење школе, а касније су им се придружили сликар Марко Мурат и вајар Ђорђе Јовановић.[3] Циљ школе је био да припреми будуће полазнике страних сликарских академија, али и учитеље цртања за гимназије и више женске школе.[8] Школа је 1905. године прерасла у Уметничко-занатску школу, и премештена у улицу Краља Петра. Из ње су изашле генерације импресиониста.[3]

Једна од првих слика које је Бета насликала у Србији је била „Крсна слава”, тема својствена српском народу. Том сликом је успела да споји своје минхенско образовање и осећања према Србији. Слика је била изложена и награђена на Светској изложби у Паризу 1900,[4] на којој се представила са својим мужем, под презименом Вукановићи.[3]

Учествовали су у оснивању Друштва српских уметника „Лада” 1904. године,[3] поводом стогодишњице Првог српског устанка. Редовно су излагали на изложбама овог друштва.[3] Године 1958. је изабрана за доживотног почасног председника „Ладе”.[9]

Радила је као добровољна болничарка, прво у Балканским ратовима. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Награђена је Орденом за негу рањеника и болесника (1912) и Медаљом за услуге Црвеном крсту Србије (1913).[9][6]

Кад је почео Први светски рат, Риста се тешко разболео. Поред њега је у болници неговала и рањенике. С српском војском супружници су отишли су на југ, до Солуна, а затим су с групом рањеника у Марсељ (Француска). Из тог периода су сачувана два њена акварела: француски војници из афричких јединица 1915. и предео из Марсеља (1916). Обе слике се сада налазе у Војном музеју у Београду.[6]

Како је Народна банка Србије добром емисионом политиком успела да очува поверење у вредност динара, чак и током рата, суочила се са проблемом недовољне количине новца у оптицају.[10] Бета је израдила нацрт за ратну новчаницу од 50 динара, чија је прва партија издата марта 1915. у Паризу.[11] Укупно је издато 1.025.000 примерака и није забележен ниједан фалсификат.[12] Међутим, пошто је израђена на брзину, лошом бојом и имала је грешке у натпису,[13] наишла на велики отпор у народу, који јој је због лошег изгледа надeнуло име „ратна новчаница” или „пегавац”, па је Народна банка одлучила да обустави даље пуштање у промет и већ исте године је повучена из оптицаја.[11] Данас се сврстава међу нумизматикчки највредније српске новчанице.[13]

Риста је радио као инспектор у више места у Француској, у српским средњим школама, отворених за децу из Србије погођене ратом. Преминуо је почетком 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу, где му је Бета подигла споменик, који је редовно посећивала.[3]

Након рата се вратила у земљу. Стигла је с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Кућа у којој су живели пре рата је била оштећена. Како није желела да се врати у „порушену и покрадену“ кућу, продала ју је Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата.[14] Живела је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања. А касније је добила атеље у згради Коларчевог народног универзитета.[6]

Убрзо је основала Удружење ликовних уметника у Београду (1919), а 1921. је постала наставник у уметничкој школи.[2]

У Другом светском рату, одбила је да се учлани у покрет „Културбунд“,[9][2] и све привилегије које уз то иду, говорећи да себе сматра Српкињом. Сликање јој је помогло да преброди бомбардовање и страхоте рата.[6]

Сликала је и цртала до краја живота. Одлазила је у свој атеље гото сваки дан, где је примала посете од 12 до 14 часова. Често је седела у оближњем парку и бележила призоре који су у њој побудили осећања.[6]

Добитница је награде за животно дело 1971. године.

Преминула је 31 октобра 1972 године у сто првој години и сахрањена је на Новом гробљу у Београду.[2]

Радови[уреди]

Слике[уреди]

Бета Вукановић је уз Марка Мурата, најзначајнији и најтипичнији представник пленериста.[9] Тај је правац прихватила још у Минхену. Она је наше уметнике научила да раде у пленеру. Када је импресионизам почео да слаби она је нагласила цртеж, учврстела облик и задржала боје импресионизма. Сликала је портрете, пејзаже (са мотивима из Македоније, Србије и Босне) и мртве природе. Излагала је на свим југословенским изложбама Ладе, а поред тога у Риму, Минхену и Паризу.

Карикатуре[уреди]

Сматра се зачетницом уметничке карикатуре у Југославији. Према неким подацима ауторка је преко 500 карикатура, од чега је сачувано 140.[4] Прве керикатуре је направила још у основној школи, цртајући учитељицу. Била је кажњена због тога, ади није одустала, верујући да не чини ништа лоше цртајући смешне портрете, за које је сматрала да никога не вређају, већ да су само духовити.[9] Своје карикатуре је први пут представила 1910. на Четвртој изложби „Ладе”, где се представила са 60 радова. Излагала их је и касније, али никада у таквом обиму као први пут. На овим врстама њених радова, преовлађују фигура и лик, најчешће је карикатурисала своје савременике, познате личности из културног и друштвеног живота. Већина карикатура је акварелисана.[4] Својим карикатурама је илустровала и роман Бранислава Нушића „Општинско дете” 1902.

Пред крај живота више није радила карикатуре, последња је највероватније „Аутокарикатура”, објављена у Политици априла 1954. Народни музеј у Београду је 1949. откупио 50-так њених карикатура. Задовољна изложбом коју је Музеј организовао 1968. поклонила му је још једанаест.[4]

Графике[уреди]

Радила је и графике, неке од њих је донела још из Немачке, а касније је израдила нове. У Београду ови њени радови нису били цењени. На изложби „Bianco e nero” у Риму 1902. италијански краљ је купио две, а адвокат Скоти, правни саветник српског посланства у Риму једну. Разочарана београдском незаинтересованошћу, неколико година након доласка у Београд је поклонила алат за бакрорез свом ученикуЉубомиру Ивановићу, који је касније постао врсни графичар.[6]

Тестаментом је Музеју града Београда оставила 247 слика, пастела, акварела и цртежа. Осим тога, музеј је поједине предмете из њеног атељеа, као и медаље, ордење и указе, откупила након њене смрти, што је придато њеном легату, који броји укупно 293 предмета.[7]

Списак главних радова[уреди]

  • Портрет Ристе Вукановића (Музеј у Софији)
  • Портрет Вука Караџића (Вукова сала у Библиотеци града Београда)[15]
  • „Задушнице ”(зграда Скупштине Београда)
  • „На мојој тераси ”(зграда Београдске општине)
  • „Летњи дан” (Народни Музеј у Београду)
  • „Крсна слава” (награђена на Светској изложби у Паризу. Слика је нестала у Другом светском рату и постоје само репродујкције[6]
  • „Брање шљива” (зграда Министарства финансија)
  • „Колекција карикатура” (била је у поседу њеног пријатеља краља Петра Карађорђевића али то никада није доказано)

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]