Димитрије Стојаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Димитрије Стојаковић
SztójayMeissner.jpeg
Пуно име Димитрије Стојаковић
Датум рођења 5. јануар 1883.
Место рођења Вршац
Аустроугарска
Датум смрти 22. август 1946.(1946-08-22)(63 год.)
Место смрти Будимпешта
Мађарска

Димитрије Стојаковић (мађ. Döme Sztójay; Вршац, 5. јануар 1883Будимпешта, 22. август 1946) је био војник и дипломата који је током Другог светског рата био председник владе и министар иностраних послова у Мађарској од 23. марта 1944. до 24. августа 1944.[1]

Димитрије Стојановић је рођен у Вршцу, који је у то време припадао Аустроугарској. По рођењу је био Србин. Променио је своје име у мађаризовану верзију, Диме Стојај (мађ. Döme Sztójay) 1927. године.

Каријера[уреди]

Почетак каријере[уреди]

Као младић је ступио у аустроугарску војску и током учешћа у Првом светском рату напредовао до чина пуковника. После распада Аустроугарске у Првом светском рату придружио се контрареволуционарној армији Миклоша Хортија. Када је Хорти проглашен за мађарског регента, поставио је Стојаковића за војног аташеа у Берлину. На овој позицији се Стојаковић налазио од 1925. до 1933. године. Од 1933. до 1935. године радио је у мађарском Министарству одбране. Председник мађарске владе, Ђула Ђомбош, именовао је Стојаковића за мађарског амбасадора у Немачкој. На овој позицији Стојаковић се налазио све до 1944. године. Више пута се састајао са Адолфом Хитлером, између осталог и 28. марта 1941, дан после пуча у Београду. Том приликом Хитлер му је рекао да планира да нападне Југославију и предлажући Мађарској да учествује у војној инвазији на Југославију навео да Мађарска, као и остале државе учеснице у планираном нападу, може да очекује остварење својих територијалних интереса, [2] и да заузме онолико тероторије Баната колико жели[3]. Стојаковић се на самом почетку Другог светског рата залагао за што неутралнију улогу Мађарске предочавајући да је то и жеља Немачке. Касније, пре немачког почетка напада на Совјетски Савез, који је био предвидео крајем маја 1941, Стојаковић је променио свој став и са своје позиције у Берлину предлагао је да Мађарска активније сарађује са Немачком како би се избегло да Румунија буде награђена за своју сарадњу територијама за које је заинтересована Мађарска.[4]

Председник марионетске владе окупиране Мађарске[уреди]

После немачке окупације Мађарске, Хорти је, под притиском немачког амбасадора Едмунда Фезенмајера, предложио Димитрија Стојаковића за председника владе [5]. Немци су том приликом имали у виду пронемачке и профашистичке ставове Стојаковића. Димитрије Стојаковић је 23. марта 1944. године постављен за министра спољних послова и за председника колаборационистичке марионетске владе Краљевине Мађарске. На кључна места у својој влади поставио је истакнуте чланове мађарске фашистичке организације Стреласти крст.[6] Пре његовог именовања за председника Јевреји настањени у Мађарској су били дискриминисани и економски и политички, али нису били депортовани у концентрационе логоре.[7] Димитрије Стојановић је за време свог мандата помагао немачким окупаторима да почну депортовање мађарских Јевреја у концентрационе логоре, или за потребе робовске радне снаге [8] као и да повећају број мобилисаних мађарских војника у борби на страни Трећег рајха [9].

Крај каријере[уреди]

Порази немачке војске, протести међународне заједнице и прикључење Румуније савезничким снагама подстакли су Хортија да распусти владу Димитрија Стојаковића и постави нову владу на челу са генералом Гезом Лакатошом (мађ. Géza Lakatos).[10] Кад су Немци свргнули Хортија, Стојаковић није био поново постављен за премијера, а пошто је Црвена армија почела да потискује немачку војску из Мађарске у априлу 1945, Стојаковић је побегао из Мађарске. Војска САД га је заробила и изручила Мађарској. У Будимпешти му је суђено за учешће у извршењу ратних злочина. Осуђен је на смрт и стрељан 22. августа 1946. у Будимпешти.[11]

Референце[уреди]

  1. Историја Мађарске — Маћаш Унгер, Ото Саболч, pp. 220 [1]
  2. Фељтон Милоша Ћоровића објављен у Вечерњим Новостима [2]((en))
  3. THE WAR CRIMES TRIAL OF HUNGARIAN PRIME MINISTER László Bárdossy, PÁL PRITZ, pp. 15 [3]((en))
  4. THE WAR CRIMES TRIAL OF HUNGARIAN PRIME MINISTER László Bárdossy, PÁL PRITZ, pp. 27[4]((en))
  5. „Raoul Wallenberg and the Rescue of Jews in Budapest”. Ushmm.org. Приступљено 26. 12. 2010.. 
  6. „Jewish History”. Jewish History. Приступљено 26. 12. 2010.. 
  7. [5] Текст под називом: Gendarmes, Policemen, Functionaries and the Jews - New Findings on the Behavior of Hungarian Authorities During the Holocaust Ауторка: Јудит Молнар, Универзитет у Сегедину, објављен на интернет сајту http://www.jewishvirtuallibrary.org
  8. [6] Интернет сајт са збирком извештаја жртава холокауста
  9. [7] Биографија Ото Стајнфелда, аутори: О Конор и Робертсон
  10. [8] Интернет сајт са збирком извештаја жртава холокауста
  11. [9] Интернет сајт http://www.associatepublisher.com

Спољашње везе[уреди]