Дуралуминијум

Из Википедије, слободне енциклопедије

Дуралуминијум је легура алуминијума, бакра и магнезијума.

Легуре алуминијума су се као конструктивни материјал у ваздухопловству почеле користити већ крајем 19. века познате под именом Шварцов алуминијум. До шире употребе долази после Првог светског рата.

Због мале чврстоће чисти алуминијум се не може користити при изради носећих елемената конструкције. Зато га треба легирати, односно додавати разне друге метале који ће побољшати механичке особине основног елемента, тј. алуминијума. Као елементи за легирање углавном се додају: бакар, цинк, силицијум, магнезијум, никл, хром, гвожђе итд. Најчешћи елементи којима се легира алуминијум су бакар и магнезијум.

Као чисти елемент алуминијум се може употребити за цевоводе инструмената (данас се користе поливинил црева) и разне капотаже (покрови отвора на оплати ваздухоплова за сервисирање). После термичке обраде, коначне особине легуре не добијамо одмах, већ након неколико дана, у зависности од типа легуре. Чврстоћа на лом расте с временом и с температуром жарења („старење“). Од дуралуминијума се могу израђивати цеви, шипке, лимови, траке итд. Чврстоћа на лом после „старења“, у зависности од типа легуре и начина термичке обраде, достиже величину до 50 kp/mm^2. По особинама обрадивости, ове су легуре врло захвалан материјал. Могу се изливати, урезивати, калити, машински обрађивати, заваривати, ваљати или извлачити. Употребљавају се за израду комплетних рамењача, прешаних профила, ребара, оквира, оплате, цеви и заковица.