Душко Згоњанин
Душко Згоњанин | |
|---|---|
| Датум рођења | 1926. |
| Место рођења | Краљевина СХС |
| Датум смрти | 1994. |
| Место смрти | Бања Лука,  Република Српска |
Душко Згоњанин (1926 — Бања Лука, 1994) био је полицајац, познат као злогласни начелник тајне полиције.[1] Паралелно са Васом Гачићем приписују му се етнички прогони у Босни и Херцеговини.[2][3] Прославио се у прогону Хамдије Поздерца.[4]
Био је оперативац и начелник УДБА у Добоју. Службу је продужио у Бањалуци, а након тога је постаје шеф Службе државне безбедности у Сарајеву и шеф тајне полиције Босне и Херцеговине. 1980-их година је постаје босански министар полиције.[5]
Афера Агрокомерц[уреди | уреди извор]
Повезује се са банкарском Афером Агрокомерц из 1987. године. Овај догађај је довео до повећене стопе инфлације у Југославији и утицао је на политичку дестабилизацију СР Босне и Херцеговине. Kao тадашњи министар полиције, Згоњанин је предводио истрагу овог случаја. На седници Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 3. новембра 1987. године, он је изнео имена оних који су подржавали полицију у истрази и на тај начин је издвојио људе за које је он сматрао да нису криви. Ситуација је постала очитије упитна када је он дан касније на листу људи које је у овом случају прогласио невинима само на основу личног мишљења и става, додао и име Николе Стојановића, члана тадашњег председништва. Згоњанин је искористио опште незадовољство народа поводом овог случаја у своју корист и полиција је из овог случаја изашла са још већом моћи него пре. Нико ко није био поменут у Загоњаниновим изјавама, није из случаја изашао као ослобођен од оптужби. Не сматра се да је Душко Згоњанин радио самостално и на своју руку, већ да су му упути долазили из кабинета у Београду, од генерала армије Николе Љубичића који је касније довео до успона Слободана Милошевића на власт.[6][7]
Етнички проблеми који се везују за Душка Згоњанина односе се на период након Афере Агрокомерц. Иако је у врху тајне полиције било припадника и Срба и Хрвата и Муслимана, спискови које је Згоњанин саставио везано за аферу указивали су на почетке политичких сукоба међу врхом.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Станко Божић: Био сам државни непријатељ, приступљено: 31. јул 2016.
- ^ Марко Павић - каријериста, не злочинац, приступљено: 31. јул 2016.
- ^ Мунир Алибабић Муња - исповест 1. део, приступљено: 31. јул 2016.
- ^ „Године након несреће - Мостарски инжењер доказао: Џамал Биједић је убијен?, приступљено: 31. јул 2016.”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2016. г. Приступљено 31. 07. 2016.
- ^ О државној безбедности - 18. део
- ^ а б Босна и Херцеговина између Тита и рата, Невен Анђелић, 2003
- ^ „Етнонационализам за почетнике, Нихад Филиповић, приступљено: 31. јул 2016.”. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 31. 07. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Убиј ближњег свог 4 - Југословенска тајна полиција 1945-2002, Марко Лопушина, Народна књига, Алфа, 2002