Елизабет Виже-Лебран

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лујза Елизабет-Виже Лебран
Self-portrait in a Straw Hat by Elisabeth-Louise Vigée-Lebrun.jpg
Лујза Елизабет-Виже Лебран, аутопортрет
Датум рођења (1755-04-16)16. април 1755.
Место рођења Париз
 Краљевина Француска
Датум смрти 30. март 1842.(1842-03-30) (86 год.)
Место смрти Париз
 Француска

Лујза Елизабет-Виже Лебран (16. април 1755 - 30. март 1842) била је француска сликарка, најзначајнији портретиста 18. века, а по мишљењу многих уметника и најбољи портретиста у историји сликарства.

Детињство и младост[уреди]

Аутопортрет из 1786. године, са ћерком

Рођена је 1755. године у Паризу, Француска. Отац, Луј Виже, био је сликар, а мајка, Жан Мисин, фризерка. Првих пет година провела је на селу. Потом је пресељена у школу манастира Светог Тројства у Паризу. Тамо је показивала да има талента за сликање цртајући по зидовима, свескама... Отац, одушевљен једним од њених цртежа, вратио је кући и почео је подучавати сликању. Међутим, Луј Виже умро је када је Елизабет имала 12 година. Већ у петнаестој години, Елизабет је добро зарађивала цртајући портрете богатих. Године 1775. Елизабета је добила прилику да понуди два портрета Краљевској уметничкој академији. Године 1783. примљена је за редовног студента за сликарство и вајарство. Исте године на академију је примљена и њена највећа супарница - Аделада Лабиј-Гијар. Професор им је био Габријел Бријар Верне.

Рад до Француске револуције[уреди]

У августу исте године, Елизабета се удаје за Жан-Батиста Пјера Лебрана. Он је такође био сликар, а и трговац уметничким делима. Пошто је био велики боем и коцкар, Жану је био потребан новац због чега му је било у интересу да прогура Елизабету у уметничком свету. Пет година касније Елизабета рађа Жан-Жули-Луиз. Њена слава проширила се све до француске краљице Марије Антоанете која јој је затражила да јој нацрта један портрет. Између њих две је створено пријатељство које ће потрајати све до почетка Француске револуције. Године 1779. Елизабета је проглашена за дворског сликара. Урадила је преко тридесет портрета Марије Антоанете.

Избијање Француске револуције натерало је Елизабету да у ноћи између 5. и 6. октобра 1789. године напусти Париз. У Европи је већ била довољно позната па је сликала портрете владара у Риму, Бечу, Лондону, Санкт Петербургу...

Европска слава[уреди]

Аутопортрет из 1781/2

Године 1800. ћерка Жули удаје се за Бертрана Нигриса. Елизабета га није волела. То је покварило односе између мајке и ћерке. Односи никада нису изглађени.

Исте године Елизабета је позвана натраг у Париз по иницијативи 225 познатих европских сликара. Године 1805. сликала је портрет Каролине, сестре француског цара Наполеона Бонапарте. Од зараде је купила кућу у Лувсјену. Кућа јој је одузета 1814. године, па се поново преселила у Париз. Године 1813. умире њен бивши муж, 1819. ћерка, а 1820. брат Етјен. Године 1835. објављује мемоаре под називом "Сувенири". Примљена је у академије лепих уметности у Риму и Санкт Петрограду. Насликала је портрете више чланова породице царице Катарине Велике. Сликала је и портрет лорда Бајрона, а 1807. године примљена у академију лепих уметности у Женеви, Швајцарска.

Смрт[уреди]

Елизабета Виже је умрла 30. марта 1842. године у 87. години живота. Сахрањена је на лувсјенском гробљу. За живота насликала је преко 660 портрета и око 200 пејзажа. Елизабетина дела налазе се у најугледнијим светским музејима и приватним збиркама (Версај, Лувр, Лондонска национална галерија уметности, Ермитаж, музеј лепих уметности у Њујорку, Сан Франциску, Минеаполису...). Многи уметници сматрају је најбољим портретистом у историји сликарства.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  • Политикин забавник број 2975