Енрико Лета

С Википедије, слободне енциклопедије
Енрико Лета
Enrico Letta 2013.jpg
Биографија
Датум рођења(1966-08-20)20. август 1966.(54 год.)
Место рођењаПиза
Италија
ДржављанствоИталија
РелигијаРимокатолик
СупружникЂана Фрегонара
Политичка
странка
Демократска партија Претходно:
Хришћанска демократија (до 1994)
Народњаци (1994-2002)
Бела Рада (2002-2007)
28. април 2013. — 22. фебруар 2014.
ПретходникМарио Монти
НаследникМатео Ренци
Државни секретар Савета министара Италије
17. мај 2006 — 8. мај 2008.
ПретходникЂани Лета
НаследникЂани Лета
Министар индустрије Италије
22. децембар 1999 — 11. јун 2001.
ПретходникПјер Луиђи Берсани
НаследникАнтонио Марцано
Министар европских послова Италије
21. октобар 1998 — 22. децембар 1999.
ПретходникЛамберто Дини
НаследникПатриција Тоја

Енрико Лета (итал. Enrico Letta; Пиза, 20. август 1966) италијански је политичар левог центра и 55. председник Савета министара Републике Италије од 28. априла 2013. године до 22. фебруара 2014. године. Пре тога је био министар европских послова (1998—1999), министар индустрије (1999—2001) и секретар Савета министара Италије (2006—2008).

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Пизи, као син Ђорђија Лете, професора математике на Универзитету у Пизи, и Ане Бјанки.[1][2] Школовање је завршио у Лицеју у Пизи, након чега је дипломирао политичке науке и стекао докторат на Универзитету у Пизи.[3][4]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Политичку каријеру је започео као младић у Хришћанској демократији, која је одувек настојала да окупи политички спектар од деснице до левог центра.[5]

Након пропасти Хришћанске демократије 1994. године, Лета се одмах придружио њеној наследници, Италијанској народној партији. До 1998. године је унутар партије прешао у политички спектар левог центра, а исте је године као 32-годишњак постао и министар европских послова што га је учинило досад најмлађим чланом министарског кабинета у послератној Италији.[6][5]

Од 2004. године до 2006. године је био италијански посланик у Европском парламенту, након чега се вратио у Италију и постао секретар Савета министара Италије у Другом кабинету Романа Продија.[7] Био је један од оснивача нове Демократске партије; кандидовао се на изборима за председника партије али је изгубио, освојивши 11% гласова.[8]

Председник Ђорђо Наполитано позвао је Лету 24. априла 2013. године да формира нову владу након оставке Пјера Луиђија Берсанија који није успео да формира владу након парламентарних избора 24-25. фебруара исте године.[9] Лета је 27. априла прихватио задаћу и формирао велику коалицију Демократске партије (леви центар), Народа слободе (десница) и Грађанског избора (центар). Функцију премијера Италије службено је преузео 28. априла 2013. године.[10]

Лета је, 22. февруара 2014. године, поднео оставку на место премијера.[11]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Ожењен је Ђаном Фрегонаром и с њом има троје деце (Ђакомо, Лоренцо и Франческо).[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Motta, Nino (2. 2. 2013). „Un Letta per ogni stagione”. Il Centro. 
  2. ^ „Gli zii di Enrico Letta. Non solo Gianni: c’è anche Gian Paolo Bazzoni a Porto Torres”. Sardinia Post. 25. 4. 2013. Приступљено 24. 6. 2013. 
  3. ^ Letta, Enrico (2013). „Curriculum Vitae” (PDF). Приступљено 24. 6. 2013. 
  4. ^ „Enrico Letta: la bio del giovane dalla grande esperienza”. Huffington Post (на језику: Italian). 24. 8. 2013. Приступљено 24. 6. 2013. 
  5. ^ а б „Profile: Enrico Letta”. BBC News. Приступљено 24. 6. 2013. 
  6. ^ Sachelli, Orlando (24. 4. 2013). „Enrico Letta, il giovane Dc che deve far da paciere tra Pd e Pdl”. Il Giornale (на језику: Italian). Приступљено 24. 6. 2013. 
  7. ^ „European Parliament Website”. European Parliament. Приступљено 24. 6. 2013. 
  8. ^ „Veltroni stravince con il 76% ma è la festa dei cittadini elettori”. la Repubblica (на језику: Italian). 14. 10. 2007. 
  9. ^ Frye, Andrew (24. 4. 2013). „Letta Named Italian Prime Minister as Impasse Ends”. Bloomberg. Приступљено 24. 6. 2013. 
  10. ^ „New Italian 'grand coalition' government sworn in”. BBC News. 28. 4. 2013. Приступљено 24. 6. 2013. 
  11. ^ http://www.tanjug.rs/novosti1/117172/italija--leta-podneo-ostavku.htm[мртва веза]
  12. ^ „Enrico Letta Profile: Mild-Mannered AC Milan Fan who is Italy’s Next PM”. International Business Times. 24. 4. 2013. Приступљено 24. 6. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]