Народ слободе

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Народ слободе
Il Popolo della Libertà
Peopleoffreedom.jpg
Лого ПдЛ-а
ПредседникСилвио Берлускони
ГласноговорникДанијеле Капецоне
СекретарАнђелино Алфано
КоординаторДенис Вердини
Основана29. марта 2009.
Распуштена16. новембар 2013.
ПретходникНапред Италијо и Национална алијанса.
НаследникНапред Италијо и
Нови десни центар.
Седиште Италија
НовинеНовине Слободе
Млади огранакМлада Италија (Giovane Italia)
Број чланова  (2011.)око 1.000.000
Идеологијалиберални конзервативизам,
хришћанска демократија,
либерализам,
десни популизам.
Политичка позицијаДесни центар
Европска странкаЕвропска народна партија
Група у Европском парламентуГрупа Европске народне партије
Веб-сајт
www.pdl.it

Народ слободе (итал. Il Popolo della Libertà; PdL; ПдЛ) је бивша италијанска политичка странка либерално-демократске и хришћанско-конзервативне оријентације.

ПдЛ је створена 29. марта 2009. као синтеза две најјаче италијанске партије десног центра:

У Европској унији ПдЛ је била чланица Европској народној партији.

Историја[уреди | уреди извор]

Почетак и победа на изборима 2008.[уреди | уреди извор]

Странка је створена од стране Берлусконијеве либералне и хришћанско-конзервативне странке Напред Италијо и Финијеве националистичко-конзервативне Националне алијансе и још неколико мањих странака из различитих средина и политичких убеђења (неколико од тих је већ био члан коалиције "Кућа слобода" од 2001) међу којима су:

ПдЛ је покренут изненада од стране Силвиа Берлусконија током демонстрација у Милану 18 новембра 2007. на Тргу Сан Бабила.

Народ слободе је прво основан као федерација политичких странака 27 фебруара 2008., а затим претворена у политичку партију.

На италијанским општим изборима 2008., ПДЛ је освојио 37,4% гласова и постао прва странка у земљи и створио коалицију са Северном Лигом и Покретом за аутономију Југа са којим је формирао владу Берлускони IV.

Финијев расцеп и крај Берлусконијеве владе[уреди | уреди извор]

Лидер странке је Берлускони од свог оснивања. Међутим Берлусконијева политика наметања, као и његов превише „мек“ однос према Северној лиги, поред константног гушења унутар-партијске опозиције је довело до расцепа у покрету средином 2010. године.

Струја сакупљена око Ђанфранка Финија 30. јула исте године одлучила је да у оба дома Скупштине формира нову парламентарну групу под називом "Будућност и слобода за Италију"(FLI).

Финијев расцеп је заљуљао Берлусконијеву владу тиме што се FLI дистанцирала од рада владе, а Финијеви министри напустили Берлусконијеву владу и отворили кризу у центро-десничарској коалицији.

14 децембра 2010. Берлускони је успео корумпирајући неколико посланика из опозиције [1] да добије нову парламентарну већину без Финија и његове партије.

12. новембра 2011. Берлускони међутим подноси оставку председнику Италије Ђорђу Наполитану, после губитка парламентарне већине и ради велике економске кризе која је снашла земљу[2].

16. новембра 2011. Народ слободе је пружио подршку новој технократској влади др.Марија Монтија[3], која је успостављена након пада старе владе.

Избори 2013[уреди | уреди извор]

У децембру 2012. Берлускониујева партија је ускратила подршку Монтијевој влади и затим је дошло до расписивања парламентарних избора два месеца пре рока 24. и 25. фебруара. Пдл је скопила савез са Северном лигом, са Браћом Италије (нова партија коју су фомрирали бивши чланови ПдЛ-а после пада владе), Десницом и још неким мањим странкама са којим је изашла на изборе.

Коалиција је стигла на друго место на изборима у фебруару 2013., док је ПдЛ постао трећа странка у земљи.

Након избора странка је ушла у владу националног јединства са левичарском Демократском партијом и Грађанским избором, коју предводи Енрико Лета. ПдЛ у влади је добила вицепремијера Анђелина Алфана и пет министара.

Распад странке и повратак Напред Италије[уреди | уреди извор]

29. јуна 2013. Берлускони је најавио крај ПдЛ-а и повратак његове старе странке Напред Италијо. У међувремену све веће поделе унутар партије су изазвале радикализацију сукоба између страначких струја. Берлускони и његови "соколови" нарочито након све већих судских проблема лидера одбили су да наставе да подржавају владу. Друга струја предвођена секретаром и вицепремијером Анђелином Алфаном је одлучила да остане уз владајућу коалицију.

Берлускони је из тог разлога 16. новембра сазвао Национални конгрес партије који је званичио крај ПдЛ-а и повратак Напред Италијо. Алфано је бојкотовао конгрес и заједно са једном групом посланика и сенатора формирао нову странку под именом Нови десни центар.

Изборни резултати[уреди | уреди извор]

Народ слободе Гласови % Посланичка места
Избори 2008 Дом посланика 13.642.742 37,4 276
Сенат 12.678.790 38,2 146
Европски избори 2009 10.807.327 35,26 29
Избори 2013 Дом посланика 7.332.667 21,56 98
Сенат 6.829.373 22,30 99

Референце[уреди | уреди извор]