Ерих Нојман

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерих Нојман
Save0043.jpg
Ерих Нојман
Рођење23. јануар 1905.(1905-01-23)
Берлин,
Смрт5. новембар 1960.(1960-11-05)(55 год.)
Тел Авив,
МенториКарл Јунг
Познат поРазвојна психологија

Ерих Нојман (23. јануар 1905 - 5. новембар 1960)[1] је био психолог, филозоф, писац, и ученик Карла Јунга. Познат је по свом доприносу развојној психологији, као и проучавању архетипа жене.

Каријера[уреди | уреди извор]

Нојман је рођен у Берлину у јеврејској породици. Стекао је докторат из филозофије на Универзитету у Ерланген - Нирнбергу 1927. године. Након тога, студирао је медицину на Универзитету у Берлину, где је 1933. стекао своју прву диплому медицине. Како су обоје још од младости били Ционисти, са својом женом Џулијом се 1934. сели у Тел Авив. Више година се редовно враћао у Цирих, како би држао предавања Институту Карл Густав Јунг. Предавања је често држао и у Енглеској, Француској и Холандији. Био је члан Интернационалне асоцијације за аналитичку психологију и председник Асоцијације аналитичких психолога Израела. Практиковао је аналитичку психологију у Тел Авиву од 1934. године, па до своје смрти од рака бубрега 1960. године.[2]

Допринос[уреди | уреди извор]

Нојманов допринос се односи на поља развојне психологије и психологије свести и креативности. На анализу је примењивао теоретски и филозофски приступ, насупрот фокусу у Енглеској и САД на клиничко искуство. Његов најзначајнији допринос психологији представља емпиријски концепт „центроверзије”, синтезе екстраверзије и интроверзије. Међутим, најпознатији је по својој теорији развоја Женског, која је формулисана у бројним публикацијама, а превасходно у књизи „Велика мајка”. Његова дела указују на начин на који митологија кроз историју открива аспекте развоја свести који су својствени и појединцу и друштву у целости.

Дела[уреди | уреди извор]

Нојманов најтрајнији допринос јунговској мисли јесу дела „Порекло и историја свести” и „Велика мајка”[3]. Ова дела се баве развојним етапама еволуције свести и концептом, историјским примерима и архетипом богиње мајке. Дело „Дубинска психологија и нова етика” бави се људском деструктивношћу, као и начином на који се људски ум односи према својој сенци. Своја даља истраживања женског архетипа развијао је у делима „Уметност и креативно несвесно”, „Страх од Женског” и „Амор и Психа”. Нојман је такође писао и поезију, новелу под именом „Почетак”, и 1932. године критику дела Франца Кафке, у периоду када је Кафка и даље био ситна фигура у књижевном свету.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Tiefenpsychologie und neue Ethik. Rhein, Цирих 1949
  • Ursprungsgeschichte des Bewusstseins. Mit einem Vorwort von C.G. Jung. Rascher, Цирих, 1949
  • Amor und Psyche.1952
  • Umkreisung der Mitte. 3 Bde., 1953/54
  • Die große Mutter. Der Archetyp des großen Weiblichen. Rhein, Цирих,1956
  • Der schöpferische Mensch.1959
  • Die archetypische Welt Henry Moores. 1961, објављено постхумно
  • Krise und Erneuerung. 1961, објављено постхумно
  • Das Kind. Struktur und Dynamik der werdenden Persönlichkeit. 1963, објављено постхумно 1980.
  • Jacob et Esaü: L'archétype des frères ennemis, un symbole du judaïsme, објављено постхумно 2015.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Gershom Scholem: Obituary for Erich Neumann”. 
  2. ^ Paglia, Camille. „Erich Neumann: Theorist of the Great Mother” (PDF). 
  3. ^ Hopcke, Robert H. (1989). Jung, Jungians and Homosexuality. Boston: Shambhala Publications. стр. 70. ISBN 978-0-87773-585-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]