Жир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Различите врсте жирова

Жир је појам који се најчешће односи на плод различитих врста храстова (Quercus), али се понекад мисли и на плод различитих врста букве (Fagus), односно буквицу.[1]

Плод храста - ЖИР[уреди]

Облик и величина жира различита је од врсте до врсте. У роду храстова описано је око 300 врста. Жир може бити дужине од 1,5 до 5 cm и ширине од 0,7 до 2,7 cm са површинским уздужним пругама, светлосмеђ или жућкаст, јајастог или цилиндричног облика, често варијабилног облика и код јединки исте врсте. Храстов жир се развија у овоју - купули. Купула је обрасла мање или више очврслим љуспама које могу бити срасле, прилегле или отклоњене, веома различите, од врсте до врсте, по облику и величини. Зрео жир вири из купуле („капице“) 1/2 до 2/3 дужине жира. Може бити седећи или на 2-3 cm дугој петељци. Сазрева септембра - октобра, у првој или другој години.[2]

Плод многих врста храстова (жир) богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова управо зависи од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Жирове са мало танина, а доста скроба имају цер, китњак, сладун, медунац и друге врсте. Горак укус може се ублажити печењем или кувањем у књучалој води.[3]

Жир у исхрани стоке[уреди]

Исхрана свиња у храстовој шуми.

Храстов жир се одувек употребљавао за исхрану стоке, посебно свиња. Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[4] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди. Жир је у погледу калоријске вредности приближно дупло слабији него зрневље житарица. Свиње се могу хранити жиром било да се у јесен и почетку зиме изводе у шуму где сакупљају жир, или да се овај сакупља и онда даје у обору. Жир се може сушити и на тај начин чувати за зиму или пролеће, при чему је љуске добро одстранити.[5]

Стручњаци Европске уније (ЕУ), на Факултету наука о производњи животиња у Удинама, Италија, 1999. године су поставили питање употребе жира у исхрани животиња са данашњег аспекта. Због свог садржаја и сварљивости, закључак је да се жир може користити у исхрани свих врста и старијих категорија животиња и то у количинама не већим од 10 % од оброка. Жир треба користити у исхрани домаћих и дивљих животиња уколико се веће количине лако налазе близу фарме, јер се тиме појефтињује производња. Сварљивост жира је добра код преживара, а лошија код непреживара. Поред свега, жир представља веома укусно храниво за свиње које га радо једу у свежем стању.[4]

Жир у људској исхрани[уреди]

У неким земљама жир је и данас уобичајена намирница у исхрани. На слици је доторимук - кореански специјалитет, желе направљен од жировог брашна

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. У делима Плинија може се прочитати да "је жир и сада богатство многих племена која живе у миру. И кад није оскудица жита, суше жир, праве од њега брашно и месе тесто, које употребљавају као хлеб. И сада се још у Италији жир ставља међу посластице. Жир је слађи када се пече у пепелу. Осим тога, законом XII таблица било је одређено да се може скупљати жир који падне на туђе имање.". Жир се често користио у људској исхрани готово до половине 20. века, посебно у сиромашним срединама. Велики значај имао је и у исхрани балканских народа. Поред плода букве био је најзначајнија храна која се могла наћи међу самониклим јестивим биљем. Употреба жира у различном облику у исхрани била је уобичајена, посебно справљање хлеба од жира.[6] Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[3]

Жир у традицији и митологији[уреди]

Како је жир плод светог дрвета, храста, и за њега су везана различита празноверја из којих су се изродила веровања. Тако, на пример, жир треба носити увек са собом као заштиту од болести или амајлију за добру срећу. Постоји и веровање да чување неколико жирева у кући штити од муње, а у Британији једна стара традиција каже да жена која увек носи жир на себи може заувек остати млада.[7]

Плод букве - буков жир или БУКВИЦА[уреди]

Купула (овој, чаура) буквице настаје разрастањем дршке цвасти. За време цветања купула је мека, после отврдне и постане дрвенаста, а стипуле се претворе у дуге бодљике или љуске. У купули су два плода, који се зову буквице, троугласти су и смеђи, јестиви у нужди. Дозревају у септембру или почетком октобра, а опадају после првих мразева у октобру или почетком новембра. У једном килограму има 3.600 до 6.800 буквица. Зрела купула пуца на 4 дела. Пуним уродом буква рађа сваке 7. до 12. године. Почиње да плодоноси у старости од 40 до 50 година.[2]

Буквица је квалитетнија храна за узгој свиња од храстовог жира, јер садржи више масти а мање горких састојака. Као и жиром и буквицама се стока може хранити у шуми, или се оне могу сушити и на тај начин чувати за зиму или пролеће.[5]

Семе букве такође користило се у људској исхрани од праисторије. Сакупља се са земље, када буквице отпадну, јер га је са високих грана немогуће убрати. По укусу је најсличније семену лешника, а ботанички најближа питомом кестену. Буквице се могу користити у исхрани сирове, или се могу пећи попут питомог кестена. Претерана конзумација сировог семена може довести до пробавних сметњи. Печене нису шкодљиве.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Мала енциклопедија Просвета : општа енциклопедија. 1, А-Љ. Београд: Просвета. 1972. 
  2. 2,0 2,1 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 
  4. 4,0 4,1 Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. http://www.stocarstvo.com/. GAUS Agencija.  Спољашња веза у |work= (помоћ)
  5. 5,0 5,1 „Najbolja hrana za uzgoj i tov svinja”. http://seoskiposlovi.com/. Приступљено 24. 1. 2016.  Спољашња веза у |work= (помоћ)
  6. ^ Filipović, Milenko (1953). „Žir u ishrani balkanskih naroda”. Zbornik za narodni život i običaje. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. 37: 17. 13203. 
  7. ^ Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. стр. 99,100,295,296. ISBN 978-86-7950-046-5. 

Литература[уреди]

  • Мала енциклопедија Просвета : општа енциклопедија. 1, А-Љ. Београд: Просвета. 1972. 
  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 
  • Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. стр. 99,100,295,296. ISBN 978-86-7950-046-5. 

Спољашње везе[уреди]