Храст китњак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Китњак
Quercus petraea - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-118.jpg
Научна класификација
Царство: Plantae
Раздео: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Fagales
Породица: Fagaceae
Род: Quercus
Секција: Quercus
Биномијална номенклатура
Quercus petraea
(Mattuschka) Liebl. 1813.
Quercus petraea - range in Europe by Boratynski.png
Распрострањеност китњака у Европи
Синоними
Шума китњака у јесен.
Одрасло стабло храста китњака

Храст китњак (лат. Quercus petraea) је листопадно дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Остали народни називи за храст китњак су и брдњак, горун, бељик, чрепињак, граден, љутик.

Распрострањеност[уреди]

Китњак је веома распрострањена европска врста, са ареалом нешто мањим од лужњака. Распрострањен је у западној, средњој, делом у северној и источној Европи. Северна граница у Норвешкој допире до 60° с.г.ш. Нема га на Сицилији, Сардинији и у јужној Шпанији. Источна граница протеже се од југа Шведске, кроз Пољску до Црног Мора. Има га делом и у западној Азији. Избегава области са континенталном климом.[1]

Изглед[уреди]

Храст китњак је високо дрво. достиже висину од 30-40 м и прсни пречник 1-3 м. Дебло равније и правилније него дебло храста лужњака. Крошња је импозантна, густа и прилично правилна, нешто ужа и правилнија него код лужњака. Достиже старост 600-700 година.[1]

Кора стабла је у младости у младости жућкаста и танка и глатка, а код старијих стабала беличасто сива, избраздана испуцала у уздужним браздама и љуспаста. Тања је и плиће испуцала него код храста лужњака.[2][1][3]

Пупољци су смеђи, голи, чуњасто–зашиљени. Листови су доста симетрични, 8-12 цм дуги, 6-7 цм широки, елиптични до обрнуто јајасти. По ободу су режњевити, са 4-8 пари режњева чији су урези оштрији и симетричнији него код лужњака. Млади листови су мало длакави, касније крути, кожасти и голи. Петељка листа је дуга 15-40 мм.[1] Лице листа сјајно зелено, наличје светлије. Листови који се развијају у сенци мање су крути од оних изложених сунцу.[2]

Плод је жир, доста варијабилан, али краћи и дебљи од жира храста лужњака (дуг 1,5-4 цм, широк 1-2,5 цм), на краткој дршци или седећи (без дршке). Расту у групама од 2 до 5. Купула је равног обода, љуспе збијене, испупченије и маљавије него код лужњака. Жир је у купули до 1/3 дужине, јајасто елиптичан, без тамних пруга. Листа и цвета средином пролећа, нешто касније од лужњака.[1]

Станиште[уреди]

Храст китњак расте на брежуљкастим и брдским теренима. Горња граница простирања иде и до 1360 м н.в. у јужном Тиролу. У Србији заузима ниже положаје, појединачно и до 1300 м н.в. ван водоплавних и сувих терена. У брдским крајевима, у додирном подручју са буквом, обично расте на топлим, претежно јужним експозицијама.[1]

У погледу захтева према тлу далеко је скромнији од лужњака. Најбоље успева на свежим земљиштима, али не подноси влажна. Слабо расте на кречњачкој подлози, али успева на плитким и скелетним,[4] као и на киселим земљиштима.[1] Хелиофилна Одговара му влажан ваздух. Не подноси касне мразеве.[2]

Шуме китњака у Србији[уреди]

Шуме храста китњака у Србији јављају се изнад климатогене шуме сладуна и цера. Комплекс китњакових шума обухвата горњи део брдског појаса (име брдњак) и ниско планински-горски појас (отуд име горун), на надморским висинама од 300 м (Фрушка гора, Хомољске планине) до 1.300 м н.в. (Копаоник, Стара планина). Доња граница китњаковог појаса распрострањења.[3]

Китњак гради чисте састојине или фитоценозе са различитим врстама дрвећа. У Србији најчешће расте у заједници са буквом и грабом. Чисте састојине китњака (Quercetum montanum Čer. et Jov. 1953. s.l.) широко су распрострањене у горњем брдском појасу многих планина, као и на већим површинама у брдском региону источне Србије (Копаоник, Ртањ, Сува планина, Стара планина, Рудник...). Мешовите шуме китњака и граба (Querco-Carpinetum moesiacum Rud. 1949. s.l.) се појављује на нижим планинским масивима(Фрушка Гора, Авала, Цер, Видојевица, Мироч...), на надморским висинама између 300 и 600 м. Мешовита шума букве и китњака (Querco-Fagetum Gliš. 1971) је заједница прелазног карактера, која повезује брдске букове шуме северних експозиција и заклоњених увала са чистим китњаковим шумама које се налазе на гребенима и јужним експозицијама или мешовитим китњаково-грабовим шумама.[4]

У Србији чисте и мешовите шуме китњака заузимају површину од око 180.000 ха, што је скоро 8% од укупне површине шумског фонда, a укупна запремина дрвне масе у шумском фонду се процењује на 21.542.890 м3, по чему је ова врста на трећем месту.[4][3] Велике површине под храстовим шумама искрчене су у првој половини 19. века. У том периоду је, стварањем слободе и државности, Србија привлачи мноштво становништва из крајева који још нису били ослобођени. Све је то довело до крчења храстових шума ради стварања новвих површина квалитетног земљишта, погодног за пољопривредну производњу.[5]

Вештачко подизање шума храста китњака данас је врло често нужност услед свеприсутног сушења храстових шума, али и експанзивности букве на граничним подручјима букових и храстових шумских комплекса јер се ради о агресивнијој, изразито конкурентској врсти. Исто тако, вештачке састојине храста китњака подижу се сетвом семена или садњом садница на површинама у постојећим састојинама китњака где није дошло до природног обнављања.[3]

Болести китњака[уреди]

Први записи о пропадању и сушењу разних врста храстова датирају с почетка 19. века. Од 80-их година 20. века почело је интензивно сушење шума у Европи (тзв. "нови тип сушења"), и то прво четинара, а одмах затим и лишћара. Међу храстовима посебно се показао као осетљив китњак, чије је сушење у слабијем или већем интензитету забележено у свим европским земљама и показује тенденцију даљег ширења. Већина стручњака и научника слаже се да не постоји само један узрочник, већ да на процес сушења утиче више фактора абиотичке и биотичке природе. Међу овим факторима посебан значај приписује се паразитним гљива (пепелници и гљивама које се развијају у спроводним судовима - трахеомиокозе), штетним инсектима (особито дефолијаторима), директним или индиректним утицајима аерозагађења, глобалној промени климе (опште отопљавање, оштре и хладне зиме и сушна лета), што све утиче и доводи до сталних промена у шумским екосистемима.

Употреба[уреди]

Дрво храста китњака, Музеј шумарства Уседом
"Жирење" свиња.

Дрво китњака је квалитетно и цењено. Бељика је жућкасто беле боје, уска, ширине 1 до 3 цм, а срчевина светло жућкасто смеђа. Дрво је фино, некада неправилне текстуре. Прстенови прираста маркантни. Прстенасто порозна врста, са видљивим дрвним трацима. Правилно смењивање светлог и тамног дрвета на пресеку дебла омогућава савршену реконструкцију хронологије годова, а тиме и климатских услова у појединим периодима живота дрвета. Употребљава се, између осталог, за израду греда, подних облога, намештаја, опремање ентеријера и у бродоградњи.[2]

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[6] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и китњака, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Китњак спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[7]

Кора храста китњака и лужњака (Cortex Quercus) служи у медицини као средство за стезање, испирање и заустављање крварења.[8]

Храстове шуме станиште су на ком најбоље успевају тартуфи, што често може имати велики економски значај. Тартуфи најбоље расту у симбиози са корењем храста китњака и лужњака.[9]

Значај у озелењавању[уреди]

Обзиром на величину одраслих јединки китњак је врста која се углавном сади на великим зеленим површинама. Забележено је више варијетета и форми. Међу најчешће гајеним украсним формама су:

  • Quercus petraea 'Columna' - хабитус ваљкаст, листови уско ланцетасти, сивкасто зелени, слабо и неправилно режњевити;
  • Quercus petraea 'Laciniata' - листови дубоко урезани;
  • Quercus petraea 'Mespilifolia' - листови грана првог реда тамно зелени, сјајни, скоро целог обода, зашиљени на врху;
  • Quercus petraea 'Purpurea' - млади листови мрко пурпурни, касније црвенкасто сиво зелени са црвеним нервима.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 ed.). Београд: Привредно финансијски водич. pp. 272-304. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Цвјетићанин, Раде; Оливера Кошанин, Милун Крстић, Марко Перовић, Маријана Новаковић-Вуковић (2013.). „ФИТОЦЕНОЛОШКЕ И ЕДАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ШУМА ХРАСТА КИТЊАКА НА МИРОЧУ У СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ”. Гласник Шумарског Факултета 107: 27-56 
  5. Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X. 
  6. Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. http://www.stocarstvo.com/. GAUS Agencija. 
  7. Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. pp. 83-85. 
  8. „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016. 
  9. „Tartufi”. http://www.tartufi.hr/. Приступљено 30. 1. 2016. 

Литература[уреди]

  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 ed.). Београд: Привредно финансијски водич. pp. 272-304. 
  • Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 

Спољашње везе[уреди]