Жоао Бернардо Вијеира

С Википедије, слободне енциклопедије
Жоао Бернардо Вијеира
Лични подаци
Датум рођења(1939-04-27)27. април 1939.
Место рођењаБисао, Португалска Гвинеја
Датум смрти2. март 2009.(2009-03-02) (69 год.)
Место смртиБисао, Гвинеја Бисао
Професијаполитичар
Политичка каријера
Политичка
странка
ПАИГЦ,
независан
председник Гвинеје Бисао
1. октобар 2005 — 2. март 2009.
ПретходникХенрике Роса (вд)
НаследникРајмундо Переира (вд)
премијер Гвинеје Бисао
28. септембар 1978 — 14. новембар 1980.
ПретходникКонстантино Техеира
НаследникВиктор Сауде Марија

Жоао Бернардо Вијеира (порт. João Bernardo Vieira; Бисао, 27. април 1939 — Бисао, 2. март 2009) био је политичар и председник Гвинеје Бисао од 1980. године до 1984 године, затим од 1984. године до 1999. године и напослетку од 2005. године до 2009. године, када је убијен у атентату.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1939. године у Бисаоу, као припадник народа Папел. По струци електричар, 1960. се прикључио Афричкој партији за независност Гвинеје и Зеленортских Острва (ПАИГЦ) и убрзо постао један од истакнутијих герилских бораца. Због исказаних вештина у борби против португалске колонијалне војске, брзо је напредовао у хијерархији герилске војске.

Након избора 1972. године које је провео ПАИГЦ на подручју под својом контролом, Вијеира је био постављен за председника Националне народне скупштине. Наредне године, у атентату је погинуо вођа ПАИГЦ-а, Амилкар Кабрал. Лево оријентисани официри извршили су 25. априла 1974. године државни удар и срушили режим који је до тада водио рат против ослободилачких покрета у колонијама. Гвинеја Бисао је добила независност 10. септембра 1974. године, а Луис Кабрал је постао први председник земље. Вијеира је 28. септембра 1978. године преузео функцију првог премијера државе.

Председник[уреди | уреди извор]

Привредно стање у држави је било све лошије, што је узроковало све веће незадовољство јавности. Вијеира је због тога 14. новембра 1980. године извршио бескрвни државни удар и срушио владу Луиса Кабрала. Пад Кабрала узроковао је напетост са Зеленортским Острвима (Кабрал је био мешаног гвинејско-зеленортског порекла), која је кулминисала разлазом између две државе. Вијеира је повукао стари устав и формирао војно веће с њим на челу које је владало државом до 1984. године, када је успостављена цивилна власт и изгласан нови устав. Новембра 1983. године био му је додељен чин дивизијског генерала.[2]

Почетком 1990-их, Гвинеја Бисао је, као и већина афричких држава, усвојила вишестраначје. Опозиционе странке су легализоване 1991. године, а вишестраначки избори одржани 1994. године. Вијеира је у првом кругу освојио 46,20% гласова наспрам седам других кандидата. У другом изборном кругу је победио, освојивши 52,02% гласова, наспрам противника Кумбе Јале са освојених 47,98% гласова.[3] Био је први демократски изабран председник, те је преузео функцију 29. септембра 1994. године.

Пад с власти и егзил[уреди | уреди извор]

Маја 1998. године, био је изабран за председника ПАИГЦ-а за још један четверогодишњи мандат.[4] Након тога је отпустио заповедника војске, Ансумана Манеа. Мане и његови симпатизери су се побунили и земља је убрзо утонула у грађански рат. Рат је завршио 27. новембра исте године, потписивањем мировног споразума.[5] Пошто Вијеира није сишао с власти, рат је поновно избио, али су се његове снаге овај пут предале 7. маја 1999. године.[5][6] Вијеира се испрва склонио у португалску амбасаду, а у јуну отишао у избеглиштво у Португалију.[6][7][7] На конгресу ПАИГЦ-а исте године, био је искључен из странке.[8]

Повратак и нови председнички мандат[уреди | уреди извор]

Дотадашњи председник Кумба Јала срушен је с власти у војном удару септембра 2003. године, док се Вијеира вратио у Гвинеју Бисао 7. априла 2005. године. По повратку га је дочекало 5.000 симпатизера, а успео је и да скупи 30.000 потписа у петицији да се на изборима у јуну 2005. године кандидује за председника.[9] Врховни суд му је, упркос оптужбама о убиству завереника око пуча 1985. године и животу у егзилу, маја 2005. године дозволио да учествује на изборима.[10] Његова бивша странка, ПАИГЦ, за свог је кандидата истакла Малама Бакаија Сању.[11] Вијеира је у првом кругу освојио 28,87% гласова и заједно с Бакаијем Сањом отишао у други круг. Победио је Сању са 52,45% освојених гласова и преузео нови мандат 1. октобра.[3][12]

Вијеира је по почетку мандата с главних позиција сменио супарнике, попут премијера Карлоса Гомеса Жуниора из ПАИГЦ-а.[13]

Атентат[уреди | уреди извор]

Вијеира је 23. новембра 2008. године претрпео први покушај атентата, када је група побуњеника извршила напад артиљеријом на његову кућу. Након трочасовне борбе, напад је био одбијен.[14]

Неколико месеци након покушаја атентата на Вијеиру, заповедник војске Батиста Тагме На Ваије погинуо је у експлозији бомбе 1. марта 2009. године. Рано ујутру следећег дана, група војника убила је Вијеиру док је излазио из своје резиденције.[15] Према изјави гласноговорника војске Заморе Индуте, Вијеира је био одговоран за убиство Тагмеа, након чега су његови војници ишли да га освете, убивши Вијеиру наредног дана.[16] Војска је одбацила ове оптужбе.[17]

Вијеира је сахрањен уза државне почасти у Бисаоу 10. марта 2009. године, а на његовој сахрани било је присутно неколико хиљада људи.[18]

Европска унија и САД осудиле су убиство Вијеире, а Афричка унија је овај атентат назвала криминалним чином. Осудама се придружила и Социјалистичка интернационала, чијом је чланицом била Вијеирина странка.[19]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Guinea-Bissau president shot dead ", BBC, 2 March 2009
  2. ^ Кто есть кто в мировой политике / Отв. ред. Кравченко Л. П. — М.: Политиздат, 1990 - С.97
  3. ^ а б Elections in Guinea-Bissau, African Elections Database.
  4. ^ "Guinea-Bissau: President Vieira cleared to run for re-election", AFP (nl.newsbank.com), 14 May 1998.
  5. ^ а б "Loyalist troops capitulate", IRIN, 7 May 1999.
  6. ^ а б "Guinea-Bissau palace ablaze", BBC News, 7 May 1999.
  7. ^ а б "Deposed Guinea-Bissau's president arrives in Portugal", BBC News, 11 June 1999.
  8. ^ "GUINEA-BISSAU: PAIGC chooses new chairman, expels Vieira", IRIN, 10 September 1999.
  9. ^ "Nino Vieira returns from exile to a hero's welcome", IRIN, 7 April 2005.
  10. ^ "Vieira and Yala cleared to contest June presidential election", IRIN, 11 May 2005.
  11. ^ "Nino Vieira says he will contest presidential election", IRIN, 18 April 2005.
  12. ^ Report of the Secretary-General on developments in Guinea-Bissau and on the activities of the United Nations Peacebuilding Support Office in Guinea-Bissau, United Nations Security Council, 2 December 2005.
  13. ^ "President appoints controversial new prime minister", IRIN, November 2, 2005.
  14. ^ "Guinea-Bissau president escapes coup attempt", Associated Press (International Herald Tribune), November 24, 2008.
  15. ^ "Renegade soldiers kill Guinea-Bissau president", Associated Press, March 2, 2009.
  16. ^ Howden, Daniel (3. 3. 2009). „President shot dead in palace as rebel troops take revenge”. The Independent. Архивирано из оригинала 4. 3. 2009. г. Приступљено 10. 3. 2013. 
  17. ^ "Guinea-Bissau president 'killed in clash between rival soldiers'", The Guardian, 2 March 2009
  18. ^ "'Stop killing ourselves' plea at G Bissau leader's funeral", AFP, 10 March 2009.
  19. ^ Socialist International - Progressive Politics For A Fairer World, Приступљено 31. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]