Земља (основни елемент)
Земља је један од класичних елемената, у неким системима један од четири заједно са ваздухом, ватром и водом .
Европска традиција
[уреди | уреди извор]Земља је један од четири основна елемента у старогрчкој филозофији и науци. Обично се повезивао са квалитетима тежине, материје и земаљског света. Због култова хероја и хтонских божанстава подземља, елемент земље је такође повезана у каснијем окултизму са сензуалним аспектима живота и смрти.
Емпедокле из Акрагаса (око. 495 – око. 435 BCE) је предложио четири архаја помоћу којих се може разумети космос: ватра, ваздух, вода и земља. Платон (427–347 п.н.е.) је веровао да су елементи геометријски облици (платонска тела) и доделио је коцку елементу земље у свом дијалогу Тимеј.[1] Аристотел (384–322 п.н.е.) је веровао да је земља најтежи елемент, а његова теорија природног места је сугерисала да ће све супстанце натоварене земљом пасти брзо, право надоле, ка центру космоса.[2]
У класичном старогрчком и римском миту, различите богиње су представљале Земљу, годишња доба, усеве и плодност, укључујући Деметру и Персефону; Церера; Хоре (богиње годишњих доба) и Просерпина; и Хад (Плутон) који је владао душама мртвих у Подземљу.
У старогрчкој медицини, сваки од четири хумора постао је повезан са елементом. Црна жуч је била хумор поистовећена са земљом, пошто су обе биле хладне и суве. Остале ствари повезане са земљом и црном жучи у античкој и средњовековној медицини укључивале су сезону јесени, јер је повећавала особине хладноће и суше; меланхолични темперамент (особе у којој доминира црни жучни хумор); женствени; и јужна тачка компаса.
.svg)
У алхемији се веровало да је земља првенствено сува, а секундарно хладна (према Аристотелу).[3] Поред ових класичних својстава, хемијска супстанца со била је повезана са земљом и њен алхемијски симбол је био троугао окренут надоле, преполовљен хоризонталном линијом.
Индијска традиција
[уреди | уреди извор]Притви (санскрит: pṛthvī, такође pṛthivī) је хиндуистичка богиња земље и богиње мајке. Према једном таквом предању, она је отелотворење саме Земље; према другом, његова стварна мајка, Притхви Татва, сама суштина елемента земље.
Као Притви Мата, или „Мајка Земља”, она је у супротности са Диаус Питом, Оцем Небом. У Ригведи се земља и небо често ословљавају као двојност, често назначена идејом о две комплементарне „полуљуске“. Поред тога, елемент Земља је повезан са Будом или Меркуром који представља комуникацију, пословање, математику и друга практична питања.
Џаинизам помиње једночулна бића или духове за које се верује да насељавају елемент земље.[4][5]
Церемонијална магија
[уреди | уреди извор]Земља и други грчки класични елементи били су уграђени у систем Златне зоре. Зелатор је елементарни степен који се приписује земљи; овај степен се такође приписује сефироту Малкута.[6] Елементарно оружје земље је пентакл.[7] Сваки од елемената има неколико повезаних духовних бића. Арханђел земље је Уриел, анђео је Форлак, владар је Керуб, краљ је Гхоб, а земаљски елементали (који прате Парацелзуса) се зову патуљци.[8] Земља се сматра пасивном; представљен је симболом за Бика, а односи се на доњу леву тачку пентакла у Ритуалу Врховног призивања Пентакла.[9] Многа од ових асоцијација су се проширила кроз разне окултне заједнице.
Савремена вештичарења
[уреди | уреди извор]Ватра је један од пет елемената који се појављују у већини виканских традиција насталих под утицајем система магије Реда Златне зоре и мистицизма Алистера Кроулија, који је такође инспирисан Златном зором.[10]
Видети још
[уреди | уреди извор]- Геја, старогрчка богиња, персонификација Земље
- Богиња мајка
- Мајка природа
- Ферекид са Сироса
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Plato, Timaeus, chap. 22–23; Gregory Vlastos, Plato's Universe, pp. 66–82.
- ^ G. E. R. Lloyd, Aristotle, chapters 7–8.
- ^ „Aristotle”. chemed.chem.purdue.edu. Приступљено 2019-04-18.
- ^ Webb, Mark. „Jain Philosophy”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- ^ University of Calcutta: Department of Letters (1921). „Journal of the Department of Letters”. Journal of the Department of Letters. Calcutta University Press, originally from University of Chicago. 5: 351.
- ^ Israel Regardie, The Golden Dawn, pp. 154-65.
- ^ Regardie, Golden Dawn, p.322; Kraig, Modern Magick, pp. 149-53.
- ^ Regardie, Golden Dawn, p. 80.
- ^ Regardie, Golden Dawn, pp. 280–286; Kraig, Modern Magick, pp. 206-209.
- ^ Hutton, pp. 216–23; Valiente, witchcraft for tomorrow, p. 17.