Иван Тургењев
 |
| Иван Тургењев | |
|---|---|
 Иван Тургењев, фотографија Надара | |
| Пуно име | Иван Сергејевич Тургењев |
| Датум рођења | 9. новембар 1818. |
| Место рођења |
Орел Руска Империја |
| Датум смрти | 3. септембар 1883. (64 год.) |
| Место смрти |
Буживал Француска |
| Школа | Московски државни универзитет Ломоносов, Државни универзитет у Санкт Петербургу, University of Berlin |
| Најважнија дела | |
|
| |
| Потпис |
 |
Иван Сергејевич Тургењев (руски: Ива́н Серге́евич Турге́нев, Орел, 9. новембра 1818 — Буживал, 3. септембра 1883) је био руски књижевник и аутор драма.
Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја”. Осим тога познат је и по збирки припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.
Биографија[уреди]
Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. године. Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији. Богати родитељи су му обезбедили добро образовање. Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петербургу (1834 — 1837) и Берлину (1838 — 1841).[1] После повратка у Русију 1841, почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петербургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио литерарном раду.
Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја I. Активно је исказивао своје противљење кметству, што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу, којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861, прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти.[1] У Русију се враћао повремено у посебним приликама.
Љубавни живот[уреди]
Писац је имао љубавну везу са Авдотјом Јермолајевом, која је радила као шваља на имању Спаско и из те везе ванбрачну ћерку Пелагију, што је у време пишчевог живота било велико оптерећење за девојку, па је ћерку сместио у један пансион у Паризу.
У јесен 1843, у Петрограду је гостовала Италијанска опера, а међу чланицама и певачица шпанског порекла Полина Гарсија Виардо, са којом се писац упознао и у коју се заљубио, толико, да кад је опера завршила гостовање, писац је напустио државну службу и отишао са примадоном у иностранство, са којом је живео до њене смрти.
Књижевни рад[уреди]
Иако је писао још као студент, прво објављено дело Тургењева је Параша. Једна од битних карактеристика прозе Тургењева је да је руско село померио са периферије дешавања у сам центар збивања. Он први ствара бројну галерију руских ликова сељака. То нарочито долази до изражаја у Ловчевим записима.
Тургењев се у књижевности афирмисао пре свега као романописац иако је писао и драме, бројне збирке приповедака и песме. Најпознатији романи су Руђин, Племићко гнездо, Очеви и деца, Уочи нових дана итд. Карактеристика његових романа је да третира најактуелније проблеме свога времена. Лик сувишног човека постајао је у делима руских писаца и пре Тургењева (Пушкин, Љермонтов итд.), али он је први увео тај назив у књижевност својом приповетком Дневник сувишног човека.
Од осталих приповедака, значајна је прича Пролећне воде, која носи готово све карактеристике Тургењевљевог мотива љубави. Написао ју је када се враћао преко Италије и Швајцарске у Немачку, па је доживео занимљив сусрет у Франкфурту на Мајни. И приповетка Прва љубав има аутобиографске елементе. То је прича о односу његовог оца и мајке испричана кроз лик шеснаестогодишњг Владимира Петровича, који представља самог писца. Карактеристике Тургењевљевог типа руске жене приказане су кроз три лика: Наталије из романа Руђин, Асје из истоимене приповетке и Марјане у роману Новина.
Референце[уреди]
- ↑ 1,0 1,1 Тургењев, Иван Сергејевич. Изабрана дела. [Књ. ]2. Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2014. стр. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2.
Литература[уреди]
- Милосав Бабовић: Руска књижевност XIX века, Научна Књига, Београд, 1971; Напомене приређивача изараних дела Тургењева, Матица српска, Нови Сад, 1977.
- Cecil, David. 1949. "Turgenev," in David Cecil, Poets and Story-tellers: A Book of Critical Essays. New York: Macmillan Co.: 123-138.
- Freeborn, Richard. 1960. Turgenev: the Novelist's Novelist, a Study. London: Oxford University Press.
- Magarshack, David. 1954. Turgenev: a Life. London: Faber and Faber.
- Sokolowska, Katarzyna. 2011. Conrad and Turgenev: Towards the Real. Boulder: Eastern European Monographs.
- Troyat, Henri. 1988. Turgenev. New York: Dutton.
- Yarmolinsky, Avrahm. 1959. Turgenev, the Man, his Art and his Age. New York: Orion Press.
Спољашње везе[уреди]
 |
Иван Тургењев на Викимедијиној остави. |
