Пређи на садржај

Иван Тургењев

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Тургењев
Иван Тургењев, фотографија Надара
Лични подаци
Пуно имеИван Сергејевич Тургењев
Датум рођења(1818-11-09)9. новембар 1818.
Место рођењаОрел, Руска Империја
Датум смрти3. септембар 1883.(1883-09-03) (64 год.)
Место смртиБуживал, Француска
Књижевни рад
Најважнија делаОчеви и деца
Потпис
Московски државни универзитет Ломоносов, Државни универзитет у Санкт Петербургу, Хумболтов универзитет у Берлину

Иван Сергејевич Тургењев (рус. Ива́н Серге́евич Турге́нев; Орел, 9. новембар 1818Буживал, 3. септембра 1883) је био руски књижевник и драматург.

Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја”. Осим тога познат је и по збирци припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. године.[1][2] Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији.[3] Богати родитељи су му обезбедили добро образовање.[4] Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петербургу (1834—1837) и Берлину (1838—1841).[5] После повратка у Русију 1841, почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петербургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио књижевном раду.

Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја I. Активно је исказивао своје противљење кметству што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861. прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти.[5] У Русију се враћао повремено у посебним приликама.

Љубавни живот

[уреди | уреди извор]

Писац је имао љубавну везу са Авдотјом Јермолајевом, која је радила као шваља на имању Спаско и из те везе ванбрачну ћерку Пелагију, што је у време пишчевог живота било велико оптерећење за девојку, па је ћерку сместио у један пансион у Паризу.

У јесен 1843, у Петрограду је гостовала Италијанска опера, а међу чланицама и певачица шпанског порекла Полина Гарсија Виардо, са којом се писац упознао и у коју се заљубио толико да кад је опера завршила гостовање, писац је напустио државну службу да би отишао у иностранство са примадоном са којом је живео до њене смрти.

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Иако је писао још као студент, прво објављено дело Тургењева је Параша. Једна од битних особина прозе Тургењева је да је руско село померио са периферије дешавања у сам центар збивања. Он први ствара бројну галерију руских ликова сељака. То нарочито долази до изражаја у Ловчевим записима.

Тургењев се у књижевности афирмисао пре свега као романописац иако је писао и драме, бројне збирке приповедака и песме. Најпознатији романи су Руђин, Племићко гнездо, Очеви и деца, Уочи нових дана итд. Особина његових романа је да пише o најактуелнијим проблемимa свог времена. Лик сувишног човека постoјао је у делима руских писаца и пре Тургењева (Александар Пушкин, Михаил Љермонтов итд.), али он је први увео тај назив у књижевност приповетком Дневник сувишног човека.

Од осталих приповедака значајна је прича Пролећне воде, која носи готово све особинe Тургењевљевог мотива љубави. Написао ју је када се враћао преко Италије и Швајцарске у Немачку па је доживео занимљив сусрет у Франкфурту на Мајни. И приповетка Прва љубав има аутобиографске елементе. То је прича о односу његовог оца и мајке испричана кроз лик шеснаестогодишњег Владимира Петровича, који представља самог писца. Особинe Тургењевљевог типа руске жене приказане су кроз три лика: Наталије из романа Руђин, Асје из истоимене приповетке и Марјане у роману Новина.

Програм вечери посвећене педесетогодишњици смрти Ивана Тургењева у Коларцу 1933. године.

Уметничка чистоћа Тургењева учинила га је миљеником истомишљеника писаца следеће генерације попут Хенрија Џејмса и Џозефа Конрада, који су обојицa више волели Тургењева него Толстоја и Достојевског. Џејмс, који је написао не мање од пет критичких есеја о Тургењевљевом делу, тврдио је да је "његова заслуга форме првог реда" (1873) и похвалио је његову "изузетну деликатност" због које се чини да нас превише његових ривала држи, за поређење насилним средствима, и упознајте нас, за поређење са вулгарним стварима “(1896). Владимир Набоков, познат по лежерном отпуштању многих великих писаца, похвалио је Тургењевљеву „пластичну музичку прозу“ али је критиковао његове „напорне епилоге“ и „банално руковање заплетима“. Набоков је изјавио да Тургењев "није велики писац, иако пријатан" и сврстао га је на четврто место међу руским прозним писцима 19. века, иза Толстоја, Гогоља и Чехова, a испред Достојевског. Његове идеалистичке идеје о љубави, посебно оданост коју жена треба да покаже мужу, цинично су помињали ликови у Чеховљевој „Анонимној причи“. Исаиja Берлин похвалио је Тургењевљеву посвећеност хуманизму, плурализму и постепеним реформама над насилном револуцијом као најбоље аспекте руског либерализма.

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Одабрани романи

[уреди | уреди извор]
  • 1857 - Рудин
  • 1859 - Дворианскоие гнездо
  • 1860 - Накануне
  • 1862 - Оттси и дети
  • 1867 - Дим
  • 1872 - Весне води
  • 1877 - Новембар

Одабрана краћа белетристика

[уреди | уреди извор]
  • 1850 - Дневник сувишне особе
  • 1852 - Белешке једног ловца
  • 1854 - Муму
  • 1855 - Јаков Пасинков
  • 1855 - Фауст
  • 1858 - Асја
  • 1860 - Прва љубав
  • 1870 - Степски краљ Лир
  • 1881 - Песма победничке љубави
  • 1883. - Цлара Милицх

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Turgenev coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 4, December 7, 1799 (in Russian)
  2. ^ Richard Pipes, U.S.–Soviet Relations in the Era of Détente: a Tragedy of Errors, Westview Press (1981), p. 17.
  3. ^ Lutovinov coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 8, January 25, 1807 (in Russian)
  4. ^ Yuri Lebedev (1990). Turgenev. — Moscow: Molodaya Gvardiya, 608 pages. ISBN 978-5-235-00789-5. стр. 8-103.
  5. ^ а б Тургењев, Иван Сергејевич. Изабрана дела. [Књ. ]2. Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2014. стр. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]