Инсипидни дијабетес

Из Википедије, слободне енциклопедије
Инсипидни дијабетес
Латински Diabetes insipidus
Arginine vasopressin3d.png
вазопресин
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност Endocrinology
ICD-10 E23.2 N25.1
ICD-9-CM 253.5 588.1
OMIM 304800 125800
DiseasesDB 3639
MedlinePlus 000377
Central000460
Congenital
000461
Nephrogenic 000511
eMedicine med/543 ped/580
MeSH D003919

Инсипидни дијабетес (лат. diabetes insipidus) је болест, која настаје услед неодговарајуће секреције антидиуретског хормона из хипофизе[1] или поремећаја на нивоу бубрега који не могу адекватно да одговоре на секрецију овог хормона.[2] Познат је и под називом централни, кранијални или неурогени, односно у другом случају као нефрогени дијабетес.

У узрочнике овог поремећаја убрајају се трауме главе (посебно хируршке интервенције у хипоталамусно-хипофизној регији), тумори, запаљенски процеси (енцефалитис, менингитис, туберкулоза), судовне лезије, грануломске болести, генетички фактори, а постоје и урођени облици ове болести. У око 30-40% случајева узрок болести је непознат, па се говори о идиопатском инсипидном дијабетесу.[1][2]

Клиничка слика[уреди]

Основни симптоми су: полиурија (прекомерно лучење мокраће), ноктурија (учестало ноћно мокрење) и компензаторна полидипсија (појачана жеђ). Код деце се може појавити и енуреза (невољно мокрење).

Количина излучене мокраће може износити 5-20 литара за 24 сата. Урин је светле боје, мале специфичне тежине и осмоларности, а болесник мокри сваких 30-60 минута у току дана и ноћи. Тешка дехидрација се јавља у случајевима када је механизам жеђи оштећен или ако болеснк одбија да уноси течност. У случајевима дехидрације у крви је присутна повећана концентрација натријума, а клинички се појављују симптоми: главобоља, мука, повраћање и конфузија. Пацијенти се жале на сталан осећај умора и поспаности, а често пате и од опстипације (затвора) због скоро потпуне ресорпције воде из дигестивног тракта.

Могу постојати и други знаци оштећења хипоталамуса (полифагија - појачана глад, хиперсомнија - поспаност, хипертермија и др), а у случају туморске етиологије и одговарајућа симптоматологија.[1]

Дијагноза[уреди]

Стандардни тест за доказивање инсипидног дијабетеса је тест дехидрације, а дефинитивна дијагноза поставља се мерењем одговора хормона вазопресина у плазми на осмотску стимулацију остварену инфузијом раствора натријум хлорида. Код кранијалног инсипидног дијабетеса одређује се локализација могућег оштећења помоћу компјутеризоване томографије или нуклеарне магнетне резонанце.[1]

Лечење[уреди]

Током лечења се углавном користи дезмопресин — дугоделујући синтетски аналог вазопресина. Терапијски одговор је варијабилан, па се спроводи пажљива контрола, мерењем диурезе и осмоларности плазме и натријума.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Инсипидни дијабетес”. Приступљено 28. 11. 2007. 
  2. 2,0 2,1 „Крстарица”. Приступљено 28. 11. 2007. 
Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).