Константин Диоген

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Константин Диоген (син Романа IV).
Константин Диоген
Датум рођења 10. век
Место рођења
Византијско царство
Датум смрти 1032.
Место смрти
Византијско царство
Војска Византијско царство
Године службе око 1014—1029.
Чин стратег и дукс
Битке/ратови Устанак комитопула, рат против Јована Владислава, рат против Сервона, инвазија Печенега
Супружник анонимна

Константин Диоген (грчки: Κωνσταντῖνος Διογένης; умро 1032) је био византијски војсковођа из 11. века. Учествовао је у Василијевој реокупацији Балкана након чега је постављен за управника (стратега) теме Сирмиј. Вршио је и функције дукса Бугарске и стратега Солуна. Због оптужби за склапање завере против цара Романа III пао је у немилост. Извршио је самоубиство 1032. године како би избегао тортуру. Константин Диоген је био отац каснијег цизантијског цара Романа IV Диогена.

Устанак комитопула[уреди]

Устанак комитопула (976-1018)

Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века[1]. Каријеру је започео у служби византијског цара Василија II (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама устанка комитопула[1]. Учествовао је у одлучујућој бици на Беласици (29. јул 1014. године) у којој је Самуилова војска доживела коначан пораз[2]. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син Гаврило Радомир који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност[3]. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у област Моглена. На њеном челу налазили су се Нићифор Ксифија и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега Солуна на коме је заменио преминулог Теофилакта Вотанијата[4]. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали[5]. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.

Рат против Јована Владислава[уреди]

Византијско царство након Василијеве реокупације Балкана

У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио Давида Аријанита и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе Јована Владислава). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију[6]. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у сукобу је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака[7]. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.

Управник Сирмија[уреди]

Држава Сермона, Диогеновог претходника

Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само Сермон, македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона[8]. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу[9].

На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију[10].

Последње године и смрт[уреди]

Диоген је 1022. или 1025. године заменио Аријанита на месту дукса Бугарске. Печенези су следеће, 1026. године предузели инвазију Балкана. Диоген је зауставио њихов напад. Током владавине Романа III Аргира (1028-1034), Диоген је напустио положај стратега Сирмија јер је добио положај управника Солуна. Оженио се анонимном ћерком Василија Аргира. Међутим, 1029. године оптужен је за заверу са порфирогенитом Теодором против новог цара. Пао је у немилост и постављен је за управника малоазијске теме Тракесион. Убрзо је лишен свих јавних функција, опозван у Цариград, ухапшен, спроведен кроз главну цариградску улицу и приморан на повлачење у манастир[11][12]. Теодора и Диоген су наставили да кују завере против цара. Намеравали су да искористе заузетост цара ратовањем на истоку (1032) да изврше државни удар. Завера је откривена, а Диоген је позван на одговорност и подвргнут је испитивању од стране евнуха Јована Орфанотрофа. Како би избегао тортуру, извршио је самоубиство бацивши се са зидина[13].

Син Константина Диогена, Роман, касније ће владати као цар (1068-1071)[14][15].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Kazhdan (1991). стр. 627.
  2. Stephenson (2000). стр. 71.
  3. Византијски извори 3. pp. 113.
  4. Византијски извори 3. pp. 114.
  5. Византијски извори 3. pp. 115.
  6. Византијски извори 3. pp. 120.
  7. Византијски извори 3. pp. 122-123
  8. Историја српског народа 1. pp. 173-4
  9. Византијски извори, том 3. pp. 139-140
  10. Историја српског народа 1. pp. 172-174
  11. PmbZ, Konstantinos Diogenes (#24045).
  12. Garland (1999). стр. 161–162.
  13. Garland (1999). стр. 162.
  14. Guilland (1967). стр. 449.
  15. Norwich. стр. 344.

Извори[уреди]