Корисник:NJovanovic01/песак2
| Лингвистика |
|---|
| Теоријска |
| Дескриптивна |
| Примењена и експериментална |
| Повезани чланци |
| Лингвистички портал |
Акустичка фонетика је грана фонетике која проучава физичка својства гласа као звука при преносу од уста до увета. Акустика изучава висину, јачину и трајање звука, физичке појмове као што су амплитуда, фреквенција, звучни талас и интензитет и лингвистичке појмове као што су фонеме и изразе.
У потпуности је акустичка фонетика зависна од инструменталних техника истраживања, нарочито електронике, а извесна предспрема из физике и фонетичаре састоји се у томе што акустичка анализа може дати јасне, објективне податке за истраживање говора.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Акустичка фонетика има зачет крајем 18. века са теоријом осцилације у коме је математичар и физичар Леонард Ојлер покушао да опише акустичка својства самогласника.[2] Први пробој у акустици је био у 19. веку са изумом фонографа од Томаса Едисона који је дао могућност да се снима и репродукује звук, који је фонетичар Жан-Пјер Русело искористио за бављењем те науке и оснивањем експерименталне фонетике. Немачки физиолог Лудимар Херман је уз помоћу математике изучавао гласне и звучне криве и са тим увео термин формант.[3]
У 20. веку са развојем нове технологије, долазило је до проучавања електроакустике, и са тим дошло до изума инструмената фонетике као спектрограф која је могла прецизније да снима и репродукује звук и глас тако што је визуализовало говор. Са доласком рачунара, дигитална обрада тих физичких уређаја је унапредила њихов корист; са таквим напретком је довело до аутоматског препознавања говора. Са већом доступношћу личних рачунара и са специјализованим софтверима као што су Прат (Praat), довело je до лакшег и ефикаснијег проучавања акустике.[4]
Основе[уреди | уреди извор]
Основи акустичке фонетике потичу из подобласти физике и акустике. Према томе, акустика разврстава гласове на вокале и консонанте, где су једни тонови а други шумни. Консонанти се разврстају на звучне, безвучне и сонанте.
Звук[уреди | уреди извор]
Звук је облик таласног кретања које може човечје ухо да региструје. Звучни таласи зависи од материје од коју се преноси али се кроз ваздух шире од брзином од 340 m/s. У акустици се изучавају звуци произведени од говорних органа, као што су гласне жице које вибрирају и које изазивају покретање честица ваздуха, те честице изазивају нове покрете суседних честица и процес се преноси даље све док има енергије.[5]
Говор[уреди | уреди извор]
Говор, нарочито код човека, је сложен звук произведен фонаторним механизмом, чине га основни тон, виши хармонични тонови и виши нехармонични концентрати шума.
Фреквенција[уреди | уреди извор]
Фреквенција је број понављања у јединици времена и изражава се херцом (Hz). Основна учесталост у коме звук вибрира зове се основна основна фреквенција и означава се са F0. У говору, најважније фреквенције леже између 100 Hz и 4000 Hz док људско чуло региструје учесталости од 16 Hz до 20000 Hz. Фреквенција у говорном звуку се представљен по броју циклуса, односно броја отварања и затварања гласница у јединици времена.
Интензитет[уреди | уреди извор]
Интензитет представља јачину звука која је одређена величином притиска или густине створене између честица ваздуха, и мери се децибелом (dB), која означава одступање од референтног нивоа интензитета звука у ваздуху.
Форманти[уреди | уреди извор]
Форманти су врхунци акустичке енергије које одржавају главне тачке резонанције у говорном тракту, означени су бројевима од најнижег - први формант (F1), и до највишег - други формант (F2). Формантна структура је битно обележје гласова јер сви вокали имају форманте и помаже у разликовању вокала.
Акустички инструменти[уреди | уреди извор]
Спектрограф[уреди | уреди извор]
Спектрограф је инструмент који се користи за анализу спектра електромагнетског зрачења и записивањем спектра на фотографску плочу или филм који се назива спектрограм. Спектрограми се могу користити за идентификацију фонетске изговорене речи, а још се користе у развоју радара, сонара и сеизмологије.
Осцилоскоп[уреди | уреди извор]
Док се првенствено служи за приказивање промене електричног напона, осцилоскоп се такође користи у приказу и анализи таласног облика за својства као што су амплитуда и фреквенција. Такође, може да прикаже и да мери вибрациони процес звука и репродукује је на осцилограму где би се разликовао тон и звук и структура језичког израза.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Crystal, David (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Boris Hlebec, Ranko Bugarski, Ivan Klajn, BIGZ). Beograd: Nolit. ISBN 86-19-01579-6. OCLC 440047453.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl изд.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ DUNCKER & HUMBLOT (1969). HARTMANN - HESKE. [S.l.]: DUNCKER & HUMBLOT GMBH. стр. 662—664. ISBN 3-428-00189-3. OCLC 1231447038.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl изд.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ Kovačević, Marković, Šćepanović (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad. стр. 28—29. ISBN 978-86-6065-109-1.
- ^ Arbeitsbuch Linguistik : eine Einführung in die Sprachwissenschaft. Horst M. Müller (2., überarb. u. aktual. Aufl изд.). Paderborn: Schöningh. 2009. стр. 68. ISBN 3-506-97007-0. OCLC 553632519.