Краљица од Сабе

С Википедије, слободне енциклопедије

Краљица од Сабе

Краљица од Сабе (хебр. מַלְכַּת שְׁבָא, Malkaṯ Šəḇāʾ; арап. ملكة سبأ), коју помињу Библија, Куран и етиопска историја, била је владар Сабе, коју модерна археологија смешта у данашњи Јемен. Различити извори називају је још и Билкис или Македа. У оригиналној причи она доноси караван вредних поклона за израелског краља Соломона. Овај извештај је прошао кроз опсежне јеврејске, исламске, јеменске[1][2] и етиопске разраде, и постао је предмет једног од најраспрострањенијих и најплоднијих циклуса легенди на Блиском истоку.[3]

Савремени историчари идентификују Шебу и са јужноарапским краљевством Саба у данашњем Јемену и Етиопији. Међу историчарима се оспорава постојање краљице.[4]

Прича по Библији[уреди | уреди извор]

Краљица од Сабе и Соломон, око 1280, прозор сада у Келнској катедрали, Немачка
Тинторетова посета краљице од Сабе Соломону, слика из око 1555.

Према Библији, (неименована) краљица Сабе чула је за велику мудрост краља Соломона од Израела, и отпутовала у његово краљевство са поклонима, биљкама и зачинима за краља, како је наведено у Првој књизи краљева. Краљица је била задивљена Соломоновом мудрошћу коју је тестирала разним загонеткама, и богатством, за које је благосиљала Соломоновог бога. Соломон јој је узвратио поклоне и она се са њима вратила у своју земљу.

Краљица од Сабе, (хебр. מַלְכַּת־שְׁבָא,[5] malkat-šəḇā у хебрејској Библији, βασίλισσα Σαβά у Септуагинти,[6] ܡܠܟܬ ܫܒܐ,[7][8]) чије име није наведено, посетила је у Јерусалим „са великом пратњом, са камилама које су носиле мирисе, и много злата и драгог камења“ (Књига о царевима 10:2). „Никад више није било донето тако обиље зачина“ (10:10; II Лет. 9:1–9) као оних које је она поклонила Соломону. Дошла је „да га тестира тешким питањима“, на која је Соломон одговорио на њено задовољство. Разменили су поклоне, након чега се она вратила у своју земљу.[9][10]

Употреба термина хидот или 'загонетке' (Књига о царевима 10:1), арамејске позајмљене речи чији облик указује на промену звука не пре шестог века пре нове ере, указује на касно порекло текста.[9] Пошто се не помиње пад Вавилона 539. п. н. е., Мартин Нот је сматрао да је Књига о краљевима добила дефинитивну редакцију око 550. п. н. е.[11]

Саба је била прилично позната у класичном свету, а њена земља се звала Арабија Феликс.[10] Око средине првог миленијума пре нове ере, Сабејаца је било у Етиопији и Еритреји, у области која је касније постала царство Аксума.[12] Постоји пет места у Библији где писац разликује Sheba (שׁבא), односно Јеменске Сабејце, од Seba (סבא), односно афричке Сабејце. У Пс. 72:10 спомињу се заједно: „краљеви Шебе и Себе ће принети дарове“.[13] Ово разликовање правописа, међутим, може бити чисто лажно; домородачки натписи не праве такву разлику, а јеменски и афрички Сабејци се тамо пишу на потпуно исти начин.[12]

Иако још увек нема пронађених алфабетских натписа из Јужне Арабије који представљају доказе за саму краљицу од Сабе, термин млкт („краљица“, сабејски: 𐩣𐩡𐩫𐩩) помиње се у сабејским натписима.[14] А на северу Арабије асирски натписи више пута помињу арапске краљице.[15] Краљице су добро потврђене у Арабији, иако према Китчену, не после 690. п. н. е.[9] Штавише, сабејска племена су познавала титулу мктвит („високи званичник“, сабејски: 𐩣𐩤𐩩𐩥𐩺𐩩). Макада или Макуеда, лично име краљице у етиопској легенди, могло би се тумачити као популарно превођење титуле мктвит.[16] Ова титула можда да потиче од староегипатског m'kit (𓅖𓎡𓇌𓏏𓏛) „заштитница, домаћица“.[17]

Краљичина посета је могла бити трговачка мисија.[10][12] Рана трговина Јужне Арабије са Месопотамијом, која је укључивала дрво и зачине које су преносиле камиле, посведочена је у раном деветом веку пре нове ере. а можда је почео већ у десетом.[9]

Археолози су недавно ископали древни сабејски храм Авам, познат у фолклору као Махрам („светиште“) Билкиса, али у бројним натписима који су тамо пронађени до сада није откривен никакав траг краљице од Сабе.[10] Још један сабејски храм, храм Баран (арап. معبد بران), познат је и као Араш Билкис („Престо Билкиса“), који је, као и оближњи храм Авам, такође био посвећен богу Алмаки, али везу између Барана храма и Сабе такође није археолошки утврђена.[18]

Библијске приче о краљици од Сабе и бродовима из Офира послужиле су као основа за легенде о Израелцима који су путовали у пратњи краљице од Сабе када се вратила у своју земљу да одгаја своје дете од Соломона.[19]

Хришћанин[уреди | уреди извор]

Пјеро дела Франческа: Сусрет цара Соломона и краљице од Сабе
Укрцавање краљице од Сабе, Клод Лорен (1600‒1682), уље на платну
Соломон и краљица од Сабе, Ђовани де Мин

Хришћански списи помињу „краљицу југа“ (грч. βασίλισσα νότου, лат. Regina austri), која је „дошла са крајњих крајева земље“, односно из крајева тада познатог света, да чује мудрост Соломонову (Mt. 12:42; Lk. 11:31).[20]

Мистичко тумачење Песме над песмама, које се сматрало дословном основом за спекулације алегориста, први пут се појављује код Оригена, који је написао обиман коментар на Песму над песмама.[21] У свом коментару, Ориген је идентификовао невесту из Песме над песмама са „краљицом југа“ из Јеванђеља (тј. краљицом од Сабе, за коју се претпоставља да је била Етиопљанка).[22] Други су предлагали или брак Соломона са фараоновом ћерком, или његов брак са израелском женом, Шуламитом. Прво је било омиљено мишљење мистичних тумача до краја 18. века; ово последње добија од свог увођења од стране Гуда (1803).[21]

Претпоставља се да је невеста Кантиклес била црна због одломка у Песми над песмама 1:5, који Ревидирана стандардна верзија (1952) преводи као „Ја сам веома тамна, али симпатична“, као и Јероним Стридонски (латински: Nigra sum, sed formosa), док Нова ревидирана стандардна верзија (1989) наводи „Ја сам црна и лепа“, као Септуагинта (стгрч. μέλαινα εἰμί καί καλή).[23]

Једна легенда каже да је краљица од Сабе донела Соломону исте дарове које су мудраци касније дали Христу.[24] Током средњег века, хришћани су понекад поистовећивали краљицу од Сабе са сибилом Сабом.[25]

Прича по Курану[уреди | уреди извор]

Куран нигде не помиње Краљицу од Сабе према имену, мада је арапски извори називају Билкис. Прича је слична библијској. Према овој верзији, Соломону стижу вести о краљевству којим господари краљица, у коме обожавају Сунце. Он шаље писмо у коме прети нападом. Пошто су разменили поклоне, краљица стиже у Соломонов двор, где прима монотеизам и поштовање Бога.

У исламским ледендама, Јасир Јанам је био ожењен Балкис, Краљицом од Сабе. Балкис је била сестра Шамс (Сунца). Њен отац, ел Хадад, спасао је њену мајку која је била дух.

Прича према етиопским изворима[уреди | уреди извор]

Владарска породица Етиопије сматра да потиче директно од Краља Соломона и Краљице од Сабе, која се у етиопским причама зове Македа. Сматра се да је етиопска епска историја краљева, „Кебра Негаст“ или „Слава Краљева“, забележила историју о Македи и њеним наследницима. Краљ Соломон је, према овој причи, завео Краљицу и са њом имао сина који је касније постао Менелик I, први император Етиопије. Древно друштво које је прерасло у модерну етиопску државу, формирано је миграцијама јужних Арабљана преко Црвеног мора и њиховим браковима са локалним становништвом. Древна краљевина Етиопије, Аксум, обухватала је велики део јужне Арабије, укључујући Јемен, све до доласка ислама, а етиопски језици амхарски и тигриња су семитски језици. Докази о постојању јужноарабијских заједница на тлу данашње Етиопије и Еритреје су раширени и укључују артефакте и древне сабињанске записе. Ништа специфично за Македу до сада није ископано, али велики базен за купање у близини Аксума и рушевине древне палате домаће становништво често повезује са њом, иако се сматра да је палата из много каснијег периода. Вероватно је да су јужноарабијска и етиопска верзија једна те иста прича.

Савремено арапско виђење[уреди | уреди извор]

Неки од савремених арапских научника смештају Краљицу од Сабе не у Јемен, како су то чинили старији арапски извори, него радије на позицију владара трговачке колоније јужноарапских краљевстава на северозападу Арабије. Савремени археолошки налази потврђују да је таква колонија постојала. Пронађени су јужноарапски записи и артефакти, иако ништа специфично за Билкис није откривено до сада.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Echoes of a Legendary Queen”. Harvard Divinity Bulletin (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-29. 
  2. ^ „Queen of Sheba - Treasures from Ancient Yemen”. the Guardian (на језику: енглески). 2002-05-25. Приступљено 2022-06-29. 
  3. ^ E. Ullendorff (1991), „BILḲĪS”, The Encyclopaedia of Islam, 2 (2nd изд.), Brill, стр. 1219—1220 
  4. ^ National Geographic, issue mysteries of history, September 2018, p.45.
  5. ^ Francis Brown, ур. (1906), „שְׁבָא”, Hebrew and English Lexicon, Oxford University Press, стр. 985a 
  6. ^ Alan England Brooke; Norman McLean; Henry John Thackeray, ур. (1930), The Old Testament in Greek (PDF), II.2, Cambridge University Press, стр. 243 
  7. ^ J. Payne Smith, ур. (1903), „ܡܠܟܬܐ”, A compendious Syriac dictionary, 1, Oxford University Press, стр. 278a 
  8. ^ Dillmann, August (1865), „ንግሥት”, Lexicon linguae Aethiopicae, Weigel, стр. 687a 
  9. ^ а б в г Samuel Abramsky; S. David Sperling; Aaron Rothkoff; Haïm Zʾew Hirschberg; Bathja Bayer (2007), „SOLOMON”, Encyclopaedia Judaica, 18 (2nd изд.), Gale, стр. 755—763 
  10. ^ а б в г Yosef Tobi (2007), „QUEEN OF SHEBA”, Encyclopaedia Judaica, 16 (2nd изд.), Gale, стр. 765 
  11. ^ John Gray (2007), „Kings, Book of”, Encyclopaedia Judaica, 12 (2nd изд.), Gale, стр. 170—175 
  12. ^ а б в A. F. L. Beeston (1995), „SABAʾ”, The Encyclopaedia of Islam, 8 (2nd изд.), Brill, стр. 663—665 
  13. ^ John McClintock; James Strong, ур. (1894), „Seba”, Cyclopaedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature, 9, Harper & Brothers, стр. 495—496 
  14. ^ Maraqten, Mohammed (2008). „Women's inscriptions recently discovered by the AFSM at the Awām temple/Maḥram Bilqīs in Marib, Yemen”. Proceedings of the Seminar for Arabian Studies. 38: 231—249. ISSN 0308-8421. JSTOR 41223951. 
  15. ^ John Gray (2007), „SABEA”, Encyclopaedia Judaica, 17 (2nd изд.), Gale, стр. 631 
  16. ^ A. Jamme (2003), „SABA (SHEBA)”, New Catholic Encyclopedia, 12 (2nd изд.), Gale, стр. 450—451 
  17. ^ E. A. Wallis Budge (1920), „m'kit”, Egyptian Hieroglyphic Dictionary, 1, John Murray, стр. 288b 
  18. ^ „Barran Temple”. Madain Project. Приступљено 9. 5. 2019. 
  19. ^ Haïm Zʿew Hirschberg; Hayyim J. Cohen (2007), „ARABIA”, Encyclopaedia Judaica, 3 (2nd изд.), Gale, стр. 295 
  20. ^ John McClintock; James Strong, ур. (1891), „Sheba”, Cyclopaedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature, 9, Harper & Brothers, стр. 626—628 
  21. ^ а б John McClintock; James Strong, ур. (1891), „Canticles”, Cyclopaedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature, 2, Harper & Brothers, стр. 92—98 
  22. ^ Origen (1829), D. Caillau; D. Guillon, ур., Origenis commentaria, Collectio selecta ss. Ecclesiae Patrum, 10, Méquiqnon-Havard, стр. 332 
  23. ^ Raphael Loewe; et al. (2007), „BIBLE”, Encyclopaedia Judaica, 3 (2nd изд.), Gale, стр. 615 
  24. ^ John McClintock; James Strong, ур. (1891), „Solomon”, Cyclopaedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature, 9, Harper & Brothers, стр. 861—872 
  25. ^ Arnaldo Momigliano; Emilio Suarez de la Torre (2005), „SIBYLLINE ORACLES”, Encyclopedia of Religion, 12 (2nd изд.), Gale, стр. 8382—8386 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Thaʿlabī, Qiṣaṣ ̣(1356 A.H.), 262–4
  • Kisāʾī, Qiṣaṣ (1356 A.H.), 285–92
  • G. Weil, The Bible, the Koran, and the Talmud ... (1846)
  • G. Rosch, Die Königin von Saba als Königin Bilqis (Jahrb. f. Prot. Theol., 1880) 524‒72
  • M. Grünbaum, Neue Beiträge zur semitischen Sagenkunde (1893) 211‒21
  • E. Littmann, The legend of the Queen of Sheba in the tradition of Axum (1904)
  • L. Ginzberg, Legends of the Jews, 3 (1911), 411; 4 (1913), 143–9; (1928), 288–91
  • H. Speyer, Die biblischen Erzählungen im Qoran (1931, repr. 1961), 390–9
  • E. Budge, The Queen of Sheba and her only son Menyelek (1932)
  • J. Ryckmans, L'Institution monarchique en Arabie méridionale avant l'Islam (1951)
  • E. Ullendorff, Candace (Acts VIII, 27) and the Queen of Sheba (New Testament Studies, 1955, 53‒6)
  • E. Ullendorff, Hebraic-Jewish elements in Abyssinian (monophysite) Christianity (JSS, 1956, 216‒56)
  • D. Hubbard, The literary sources of the Kebra Nagast (St. Andrews University Ph. D. thesis, 1956, 278‒308)
  • La Persécution des chrétiens himyarites au sixième siècle (1956)
  • Bulletin of American Schools of Oriental Research 143 (1956) 6–10; 145 (1957) 25–30; 151 (1958) 9–16
  • A. Jamme, La Paléographique sud-arabe de J. Pirenne (1957)
  • R. Bowen, F. Albright (eds.), Archaeological Discoveries in South Arabia (1958)
  • Encyclopedic Dictionary of the Bible (1963) 2067–70
  • T. Tamrat, Church and State in Ethiopia (1972) 1270–1527
  • W. Daum (ed.), Die Königin von Saba: Kunst, Legende und Archäologie zwischen Morgenland und Abendland (1988)
  • J. Lassner, Demonizing the Queen of Sheba: Boundaries of Gender and Culture in Postbiblical Judaism and Medieval Islam (1993)
  • M. Brooks (ed.), Kebra Nagast (The Glory of Kings) (1998)
  • J. Breton, Arabia Felix from the Time of the Queen of Sheba: Eighth Century B.C. to First Century A.D. (1999)
  • D. Crummey, Land and Society in the Christian Kingdom of Ethiopia: From the Thirteenth to the Twentieth Century (2000)
  • A. Gunther (ed.), Caravan Kingdoms: Yemen and the Ancient Incense Trade (2005)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Краљица_од_Сабе&oldid=27548934”