Лабуд Кусовац
| лабуд кусовац | |
|---|---|
 Лабуд Кусовац | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1898. |
| Место рођења | Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 1967. (68/69 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
| Професија | новинар, политичар |
| Породица | |
| Супружник | Кристина Кусовац |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1920. |
Лабуд Кусовац (1898 — 1967) био је црногорски новинар, комуниста и револуционар.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1898. године у Црној Гори.
Придружио се комунистичком покрету као студент у Југославији и Бечу, где је његова жена Кристина такође била активна. Члан КПЈ од 1920. године.[1]
У Бечу је био члан југословенског „Клуба студената марксиста“. Од 1924. године је био уредник угледног међународног листа »Балканска федерација«, који је излазио на француском у Бечу.[1] Заједно са Мустафом Голубићем, 1925. године је учествовао у покретању партијског листа „Срп и чекић“, у чијој се редакцији налазио дуже времена.[2] Овај лист су растурали илегалним путем у Југославију, највише Дунавом преко радника на бродовима.[2]
Након што је докторирао у Бечу вратио се у Београд, где је ухапшен 1927. године.[3] Фебруара 1928. је ослобођен, након чега је са женом напустио земљу. Након боравка у Бечу отишли су у Москву, где су се придружили југословенској делегацији Коминтерне.[3] Емигрирао је у СССР 1932. године.[1] До 1937. године радио је у апарату Црвене синдикалне интернационале.
Од 1937. године је прешао у Париз, где ради у апарату ЦК КПЈ.[1] Под псеудонимом Обар је постао члан Централног комитета КПЈ у Паризу.[3] По избијању Шпанског грађанског рата, у Паризу је одмах формиран Међународни комитет за помоћ Шпанији, у коме је радио Лабуд Кусовац, и Југословенски национални комитет који је постао главни пункт за прихват и упућивање југословенских добровољаца у Шпанију.[4]
Након ликвидације генералног секретара Милана Горкића 1937. године, двојица париских вођа КПЈ, Далматинац Иво Марић и Црногорац Лабуд Кусовац, настојали су да се позиционирају као његови наследници.[5] Марић и Кусовац су били све до 1938. у Паризу. Док је Кусовац био секретар Шпанског комитета, дотле је Марић радио у емиграцијским организацијама.[6]
Јула 1938. године Јосип Броз Тито је у писму шефу Коминтерне Георги Димитрову изјавио да је искључио своје супарнике Лабуда Кусовца и Иву Марића из КПЈ.[7] Истог месеца, париска полиција је отказала гостопримство др Лабуду Кусовцу, Ивану Марићу и њиховим супругама, затим Живојину Павловићу и још неколицини њихових блиских сарадника.[6]
Године 1939. Тито га је, заједно са Марићем и другим вођама КПЈ, искључио из Партије током Велике чистке.[8] Образложење је гласило: „Разорно антипартијско дјеловање, групашење, уношење забуне у редове Партије, ширење лажних гласина и везе са троцкистичким и другим сумњивим елементима, итд."[8] Његова жена Кристина Кусовац је тада била избачена из КПЈ заједно са њим.
Лабуд Кусовац је после рата враћен у КПЈ, али је 1948. године заједно са женом ухапшен и послат на затвор Голи оток. Осуђен је на две године, али је у логору провео шест година.[3] Остао је међу последњим затвореницима на Голом отоку. Пуштен је тек 5. августа 1954. године.[9]
Након изласка из затвора, био је повезан са Владом Дапчевићем и другим голооточанима.[10] Живео је повучено до своје смрти 1967. године.[3][1] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Иван Очак, Југославенске ванпартијске емигрантске организације у Совјетском Савезу између два рата
- ^ а б „Вера Мујбеговић: БЕЧКЕ ГОДИНЕ МОЈИХ РОДИТЕЉА”. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 23. 10. 2014.
- ^ а б в г д Drachkovitch, Milorad M. (1986). Biographical Dictionary of the Comintern. Hoover Press. стр. 243—. ISBN 978-0-8179-8403-8.
- ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2014.
- ^ Banac, Ivo (1988). With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism. Cornell University Press. стр. 67—. ISBN 978-0-8014-2186-0.
- ^ а б Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
- ^ Auty 1974, стр. 154.
- ^ а б Branko Petranović, Momčilo Zečević: JUGOSLAVIJA 1918-1988 Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2021) (poglavlje ORGANIZACIONO-IDEOLOŠKO SAZREVANJE KPJ U PREDVEČERJE APRILSKOG RATA Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2013))
- ^ Udruga Goli otok "Ante Zemljar
- ^ „Slavko Ćuruvija: Ja, Vlado Dapčević” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 07. 2015. г. Приступљено 23. 10. 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Banac, Ivo (1988). With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism. Cornell University Press. стр. 67—. ISBN 978-0-8014-2186-0.
- Drachkovitch, Milorad M. (1986). Biographical Dictionary of the Comintern. Hoover Press. стр. 243—. ISBN 978-0-8179-8403-8.
- Auty, Phyllis (1974). Tito: A Biography. Penguin. ISBN 978-0-14-021800-8.
