Лидија Николић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лидија Николић
Lidija-Nikolic.jpg
Лидија Николић
Датум рођења(1960-04-24)24. април 1960.(60 год.)
Место рођењаБеоград
  СФРЈ

Лидија Николић (Београд, 24. април 1960) српска је песникиња, приповедач, преводилац и драмски писац.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Лидија са оцем Данилом Николићем, 2009. године

Лидија је рођена 24. априла 1960. године у Београду. Њен отац био је Данило Николић, један од најзначајнијих приповедача и романописаца друге половине 20. века. Лидија је основно и средње образовање завршила у Београду, а потом је на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду дипломирала 1983. године.

Писац је прозе, поезије, радио-драма, сценарија, књижевних приказа и есеја, а пише за децу и одрасле. Осим тога бави се и преводилачким радом и преводи са енглеског и словеначког језика. Сарадник је дневних листова, књижевних часописа, радија и телевизије, између осталог и дугогодишњи сарадник Политике за децу. Заступљена је у више антологија прича за децу и у неколико читанки. Аутор је документарне биографске повести „Осећања. О. Сећања.” која је на основу Политикине анкете „Памтићу у 2011” проглашена књигом године.[2]

Члан је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, којем је од 2016. године, заједно са ћерком Аном, у неколико наврата поклањала разне личне предмете свога оца Данила, а 2020. званично је формиран и његов легат у Удружењу.[3]

Живи и ради у Београду.

Дела[уреди | уреди извор]

Проза[уреди | уреди извор]

  • Нећу више да лажем (приче за децу), Вук Караџић, Београд,1987, друго издање: Сфаирос, 1994.
  • Бити ничији (поетски роман), Независна издања Слободана Машића, Београд, 1992.
  • Душе дивље и самотне (роман), Звоник, Београд, 2000.
  • Анино животињско царство (приче за децу), Народна књига, Београд, 2002.
  • Бувље хваталице (приче за децу), Издавачки студио „Чекић“, Београд, 2012.
  • Мамин дневник (роман за тинејџере), Пчелица, Чачак, 2013.

Монографије[уреди | уреди извор]

  • Осећања. О. Сећања. (документарна биографска повест о Маргити Стефановић), Издавачки студио Чекић, Београд, 2011, друго допуњено издање 2012, треће латинично издање 2014, Чекић/Макарт, четврто издање, Orion Art, Београд, 2017.
  • Post scriptum (наставак Осећања. О. Сећања.), РТС/Orion Art, Београд, 2017.

Приређене књиге[уреди | уреди извор]

  • Зоран Новаковић: О..., (из заоставштине), Независна издања Слободана Машића, Београд, 1996.
  • Зоран Новаковић: У рату са собом, Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2004.
  • Драгомир Ђорђевић: Није лако бити дете (изабране песме), Завод за уџбенике Србије, Београд, 2009.
  • Драгомир Ђорђевић: Благо граду Београду, Пчелица, Чачак, 2015.
  • Данило Николић: Дани без Стевана (мемоарска проза), РТС издаваштво, Београд, 2016.

Преводи[уреди | уреди извор]

  • Јелена Кљајић: Терапија покретом и плесом детета са аутизмом (превод са словеначког), Ведес, Београд, 2003.

Радио-драме[уреди | уреди извор]

  • Кориолан, радио-адаптација,
  • Ветар вештица, документарна радио-драма,
  • Принц на белом облаку, радио-игра за децу,
  • Бити ничији, радио-драма,
  • Душе дивље и самотне, радио-адаптација романа,

ТВ серије (са Весном Видојевић Гајовић)[уреди | уреди извор]

  • Прваци у знању (8 епизода),
  • Књижевна школица I део (8 епизода),
  • Књижевна школица II део (10 епизода),
  • Вечни сјај детињства,

Дела изведена на радију (серије прича)[уреди | уреди извор]

  • Нећу више да лажем (10),
  • Приче о животињама I део (13)
  • Приче о животињама II део (13),
  • Мамин дневник (12),
  • Вини и Пума (4)
  • Професорске приче (8)

Сценски прикази дела[уреди | уреди извор]

  • Бити ничији, монодрама, Рада Ђуричин,
  • Душе дивље и самотне, дуодрама, Лидија Николић и Владимир Милошевић/Александар Израиловски,
  • Нећу више да лажем, монодрама за децу, Зоран Бабић
  • Осећања. О. Сећања., монодрама, Лидија Николић
  • Мамин дневник, дуодрама, Лидија Николић и Јана Почуча

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда дечјег жирија „Доситеј“, за збирку приповедака за децу „Анино животињско царство“,
  • Награда Политикиног Забавника за 2012. годину, за књигу "Бувље хваталице",
  • Прва награда „Доситејево перо“ за књигу „Мамин дневник“

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вулићевић Марина. „Родитељ за играње, пријатељ за шапутање — Интервју: Лидија Николић, књижевница“, Политика, Београд, 1. 2. 2013.
  2. ^ „Wannabe intervju: Lidija Nikolić”. WANNABE MAGAZINE (на језику: енглески). 2012-02-03. Приступљено 2020-08-19. 
  3. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Легат књижевника Данила Николића поклоњен Адлигату”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2020-08-19. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]