Данило Николић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Данило Николић
Danilo Nikolić, a photograph by Rade Milisavljević.jpg
Данило Николић, фотографија Радета Милисављевића
Датум рођења(1926-02-02)2. фебруар 1926.
Место рођењаСплит,  Краљевина СХС
Датум смрти6. фебруар 2016.(2016-02-06) (90 год.)
Место смртиБеоград,  Република Србија

Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926Београд, 6. фебруар 2016[1][2]) био је српски књижевник, један од најзначајнијих приповедача и романописаца друге половине 20. века, чије су књиге вишеструко награђиване престижним књижевним наградама. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Данило Николић са оцем Спасојем, 1940.
Данило са школским друговима из гимназије, Пећ, 1940.

Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Кристине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића.[3] Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остала два и гимназију у Пећи. У својим средњошколским данима започео је сарадњу са листом Јединство, као дописник из Метохије.

Данило у Кнез Михаиловој улици у Београду, 1997.

Године 1946. добио је стипендију и отишао на студије у Београд, где је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду.[3] Управо у овој информативној кући Николић ће провести свој радни век, где након дипломирања ради као новинар, потом као уредник у програмима за књижевност и културу, а до пензионисања и као уредник-драматург Драмског програма.[3] За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије.

Прву књигу приповедака, „Мале поруке”, објавио је 1957. године. У својим раним делима, као и у неким каснијим, често се враћао својој родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима.[1] Међу књигама приповетки запажене су још и „Повратак у Метохију”, „Улазак у свет”, за коју је добио Андрићеву награду 1997. године, потом „Списак грешака” и „Проветравање владара”.

Први роман објавио је 1989. године под називом „Власници бивше среће”, који је ушао у десет најбољих романа деценије. Написао је и роман „Краљица забаве”, за који је између осталог добио и Нолитову награду, Награду „Борисав Станковић” и Награду „Бранко Ћопић”, потом романе „Фајронт у Гргетегу”, за који је добио НИН-ову награду 1999. године, „Мелихат из Глог”, „Списак будућих покојника” и роман „Јесења свила”, за који је добио Награду „Меша Селимовић” 2001. године. Објавио је и антологију „Последње приче писане руком” (КОС, Београд, 1986).

Николићеве књиге преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик.[3] Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству.

За живота је важио за једног од омиљених фигура међу писцима[1], а називали су га „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком",„ доајеном српске књижевности” и „иноватором оданом традицији”, који је својим делима сањао о повратку у Метохију.[4][5] Близак пријатељ био му је и Стеван Раичковић, са којим се свакодневно виђао у „Славији”.[1]

Преминуо је 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[5]

Од 2019. године, улица у Градској општини Чукарица у Београду носи његово име.

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Награде[уреди | уреди извор]

Данилу Николићу за дугогодишњи допринос програмима Радио-телевизије Београда, РТБ

Добитник је бројних књижевних награда за своје збирке прича и романе, међу којима су:

Легат Данила Николића[уреди | уреди извор]

Легат Данила Николића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, а његово формирање започео је сам Данило за живота, као збирку, поклањајући Удружењу бројне своје књиге, као и неколико десетина књига са посветама. Након његове смрти 2016. године, ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић наставиле су са поклонима Удружењу, а у августу 2020. године званично је формиран легат.[6][7]

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Preminuo književnik Danilo Nikolić”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12. 
  2. ^ Преминуо Данило Николић („Политика“, 7. фебруар 2016)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Тодоровић, Жељко (2017-04-03). „Данило Николић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12. 
  4. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Predstavljena knjiga "Dana bez Stevana" Danila Nikolića”. www.rts.rs. Приступљено 2020-08-12. 
  5. 5,0 5,1 „U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju: Počast Danilu Nikoliću”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12. 
  6. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Легат књижевника Данила Николића поклоњен Адлигату”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2020-08-19. 
  7. ^ „Ćerka i unuka formirale legat književnika Danila Nikolića - Poklonjen nameštaj iz piščevog stana!”. www.srbijadanas.com (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-08-19. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]