Манић (риба)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Манић (вишезначна одредница).

Манић
Trüsche Walchensee.jpg
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Gadiformes
Породица: Lotidae
Род: Lota
Oken, 1817
Врста:
L. lota
Биномно име
Lota lota
Синоними
List
    • Gadus lota Linnaeus, 1758
    • Enchelyopus lota (Linnaeus, 1758)
    • Molva lota (Linnaeus, 1758)
    • Gadus lacustris Walbaum, 1792
    • Gadus maculosus Lesueur, 1817
    • Lota maculosa (Lesueur, 1817)
    • Molva maculosa (Lesueur, 1817)
    • Gadus compressus Lesueur, 1817
    • Lota compressa (Lesueur, 1817)
    • Lota vulgaris Fitzinger, 1832
    • Lota fluviatilis Perty, 1832
    • Lota marmorata Koch, 1840
    • Lota inornata DeKay, 1842
    • Lota brosmiana Storer, 1842
    • Lota communis Rapp, 1854
    • Lota linnei Malm, 1877

Манић (лат. Lota lota) је слатководна риба која само на први поглед подсећа на сома, припада породици Lotidae. Такође је познат као бурбот,[2] маријах, куск,[3] слатководни бакалар,[4] слатководни линг, слатководни куск, шишаркаста риба, лингкод,[5] и јилпаут. Ова врста је блиско сродна морском обичном лингу и каску. Једини је припадник рода Lota. Током дела године, бурбот живи под ледом, а за размножавање су му потребне ниске температуре.[6]

Опште карактеристике[уреди | уреди извор]

  • Локални називи: жабар, дерача, менка, мењка
  • Макс. дужина: 1 m.
  • Макс. маса: од 25 до 30 kg.
  • Време мреста: од децембра до марта

Опис и грађа[уреди | уреди извор]

Манић, за разлику од сомa има сразмерно мање вилице и зашиљеније, нарочито ако се посматрају одозго и на доњој вилици се налази један карактеристичан брк. Леђно пераје је дуго и протеже се до репног које је полукружног облика. Анално пераје, по дужини је слично као код сома. Кожа је прекривена ситним крљуштима преко које је слој прилично воденасте слузи. То је утицало да добије и локални назив „жабар“.

Навике, станиште, распрострањеност[уреди | уреди извор]

Манић спада у породицу бакалара - Lotidae - који су најзаступљенији у северним морима, а насељавају и реке и језера од Скандинавије до Јапана. Неке морске врсте достижу тежину и до 50 kg. За време лета му се активност битно смањује, слабо се креће и храни се настојећи да се задржи на најдубљим местима где је вода најхладнија.

Манић је, као изразита риба дна, доста лењ. Преко дана ретко напушта своја скровишта осим када га на то не приморавају високе воде. Активан је искључиво ноћу и тада се лови, најчешће у близини скровишта од кога се ни тада много не удаљава.

Манић је необична, врло интересантна и ретка риба, у Србији насељава воде слива Дунава. Крајња јужна тачка њеног ареала су пастрмске воде око Плавског језера и река Лим у Црној Гори. Манића тамо називају „дераћа“ и ту достиже и више од 2 kg тежине.

Манић је, почетком овог века, био настањен у горњем току Велике Мораве. Ловљени су примерци тежине до 3 kg. Стари рибари тврде да га је било много као и сома. Међутим, ни издалека није био цењен као сом. Од тог времена, а нарочито после Другог светског рата, бројност манића је стално опадала, највероватније због повећане загађености воде.

Манић има циркумполарну дистрибуцију изнад 40°С. Популације су континуиране од Француске преко Европе и Азије до Беринговог мореуза. У Северној Америци, манић се креће од полуострва Сјуард на Аљасци до Њу Брунсвика дуж атлантске обале. Манић је најчешћи у потоцима и језерима Северне Америке и Европе. Они су прилично чести у језеру Ири, али се такође налазе у другим Великим језерима.[7] Недавна генетичка анализа сугерише да географски образац манића може указивати на више врста или подврста, што овај појединачни таксон чини помало варљивим.[8]

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

Европска географска распрострањеност манића

У Уједињеном Краљевству, манић је вероватно изумро. Последње забележено хватање био је примерак тежине 048 kg (106 lb), у јулу 1970, од стране Стивена Мекиндера, са канала Греат Уз Релиф, у Денверу, Норфолк.[9] Октобра 1970. описан је у Гинисовој књизи рекорда као „најређа британска риба“ која је „скоро изумрла“, те је „договорено да ниједан запис за ову врсту не буде објављен, барем до 1974. године, у интересу очувања“.[10] Манић би још увек могао да преживи у Великој Британији. Чини се да су округи Кембриџшир, Норфолк[11] и Јоркшир (посебно реке Дервент или Јоркширски Уз) највероватнији кандидати за подручја у којима би врста још могла да преживи. Планови да се овај слатководни члан породице бакалара поново уведе у британске воде су под истрагом.[4]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Манић, због свог порекла, је једина риба у Србији која се мрести и активна је зими. Тачније, мрести се од децембра до марта. Плодност је 5 000 000 јаја. Јаја су ситна, имају у пречника око 1 mm. И поред велике плодности, само мали број манића успе да се изведе из икре. Многа млађ страда како од самих родитеља тако и од других грабљивица, или не нађе одговарајуће услове за живот. Женка полаже икру на пешчаним местима, где је речни ток мирнији.

Екологија[уреди | уреди извор]

Станиште[уреди | уреди извор]

Манић живи у великим, хладним рекама, језерима и акумулацијама, првенствено преферирајући слатководна станишта, али је у стању да успева у боћатим срединама за мрешћење. Током лета, обично се налазе у хладнијој води испод термоклине. У језеру Супериор, манић може да живи на дубинама испод 300 m (980 ft).[8] Као бентоске рибе, они толеришу низ типова супстрата, укључујући блато, песак, шут, камене громаде, муљ и шљунак, за исхрану.[12] Одрасли граде велике јаме у супстрату за склониште током дана. Манићи су активни крепускуларни ловци.[8] Популације манића су адфлувијалне током зиме и мигрирају на приобалне гребене и плићаке да би се мрестиле,[8] преферирајући мрестилишта песка или шљунка.[12]

Животна историја[уреди | уреди извор]

Манићи достижу полну зрелост у узрасту између четири и седам година.[13] Сезона мреста се обично одвија између децембра и марта, често под ледом на екстремно ниским температурама у распону између 1 и 4 °C. Током релативно кратке сезоне која траје од две до три недеље, манић се мрести више пута, али не сваке године.[8]

Као носиоци мреста, манићи немају експлицитно место за гнежђење, већ пуштају јаја и сперму у водени стуб да би били однети и слегнити. Када се мресте, многи мужјаци манића окупљају се око једне или две женке, формирајући куглу за мрест. Превијајући се у отвореној води, мужјаци и женке истовремено ослобађају сперму и јаја. У зависности од температуре воде, период инкубације јаја траје од 30 до 128 дана. Оплођена јаја се затим спуштају док се не слегну у пукотине и шупљине у подлози.[13]

У зависности од величине тела, плодност женке манића креће се од 63.000 до 3.478.000 јаја за сваки мрест.[8] Брзина раста, дуговечност и узраст полне зрелости манића су у снажној корелацији са температуром воде; велике, старије јединке производе више јаја од малих, млађих појединаца. Јаја су округла са великом глобулом уља, око 1 mm (0,039 in) у пречнику и имају оптималан опсег инкубације између 1 и 7 °C (34 and 45 °F).[8]

Новоизлегле ларве манића су пелагичне, пасивно лебде у отвореним водама. Станишта близу 4 °C (39 °F) су оптимална за маниће и преферирају температуре воде од 12 °C (54 °F) и ниже.[13] Ноћу су млади активни, дању се склањају испод камења и другог дебриса. Брзо растући у својој првој години, манић достиже између 11 and 12 cm (4,3 and 4,7 in) укупне дужине до касне јесени.[8] Током своје друге године живота, манић у просеку нарасте још 10 cm (3,9 in).[14]

Манић прелази из пелагичних станишта у бентошко окружење када досегне одрасло доба, око пете година. Просечна дужина манића по зрелости је око 40 cm (16 in), са благим полним диморфизмом.[14] Максималне дужине се крећу између 30 и 120 cm (12 и 47 инча), а тежине од 10 до 12 kg (22 до 26 lb).

Исхрана и предатори[уреди | уреди извор]

У фази ларве, једномесечни манић почиње егзогено храњење, конзумирајући храну кроз уста и варење у цревима. Манић у фази ларве и у јувенилном стадијуму се храни бескичмењацима на основу величине. Испод 1 cm (0,39 in), манићи једу копеподе и кладоцеране, а изнад 1—2 cm (0,39—0,79 in), зоопланктон и амфиподе. Као одрасли, они су пре свега рибождери, ловећи лампуге, беле рибе, липљене, младе северне штуке, чучуновке, кољушке, пастрмке и смуђеве.[8] Повремено, манић такође једе инсекте и друге макробескичмењаке, а познато је да једу жабе, змије и птице. Тако широка исхрана је такође повезана са њиховом склоношћу да гризу мамце, што их чини веома лаким за хватање. Плен су северне штуке, мускелунге и неке врсте лампуга.

Конзервацијски статус[уреди | уреди извор]

Популације манића је тешко проучавати, због њихових дубоких станишта и размножавања под ледом. Иако је глобална дистрибуција манића широко распрострањена и обилна, многе популације су угрожене или истребљене. Ихтиолози и таксономисти снажно саветују да се испита стара таксономска због нових генетских увида да постоје две врсте манића: европски манић (Lota lota) и северноамерички прамен (Lota maculosa).[15] Пошто манићу недостаје популарност у комерцијалном риболову, многи региони чак и не размишљају о плановима управљања. Чини се да су загађење и промена станишта, као што је преграђивање река, примарни узроци смањења популације речног манића, док загађење и штетни ефекти инвазивних врста имају највећи утицај на популације језера. Управљање манићом је на ниском приоритету, јер га у неким регионима нема.[16]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ NatureServe (2013). Lota lota. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2013: e.T135675A18233691. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T135675A18233691.enСлободан приступ. Приступљено 19. 11. 2021. 
  2. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2. 11. 2012. Приступљено 20. 9. 2012. 
  3. ^ „Cusk: Species Information: Fisheries: Fish & Wildlife: Maine Dept of Inland Fisheries and Wildlife”. www.maine.gov. Приступљено 2021-08-23. 
  4. ^ а б Barkham, Patrick (6. 3. 2020). „Return of the burbot: 'great lost fish' to be reintroduced to UK”. The Guardian. 
  5. ^ Onions, C. T. (1973). The Shorter Oxford English Dictionary (3 изд.). стр. 420. 
  6. ^ „The decline of the 'disgusting' burbot”. BBC News. British Broadcasting Corporation. 2015-07-07. Приступљено 7. 7. 2015. 
  7. ^ Record Burbot Comes from Lake Michigan Waters (December 10, 2020) Chicago Sun Times
  8. ^ а б в г д ђ е ж з „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2010-11-25. Приступљено 2012-05-04. 
  9. ^ „Stephen beats the burbot hunters”. Angling Times. 23. 7. 1970. 
  10. ^ The Guinness Book of Records seventeenth edition, published October 1970, page 227
  11. ^ „Angling: Burbot – little devils may be lurking in East Anglia”. Bury Free Press. 2008-01-31. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2014. Приступљено 20. 3. 2015. 
  12. ^ а б http://www.michigandnr.com/PUBLICATIONS/PDFS/ifr/ifrlibra/special/reports/sr37/SR37_app02_pp108_thru_119.pdf
  13. ^ а б в „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-21. Приступљено 2012-05-04. 
  14. ^ а б Bailey, Merryll M. (1972). „Age, Growth, Reproduction, and Food of the Burbot, Lota lota (Linnaeus), in Southwestern Lake Superior”. Transactions of the American Fisheries Society. 101 (4): 667—674. doi:10.1577/1548-8659(1972)101<667:AGRAFO>2.0.CO;2. 
  15. ^ Kottelat, M. and J. Freyhof, 2007. Handbook of European freshwater fishes. Publications Kottelat, Cornol and Freyhof, Berlin. 646 pp.
  16. ^ Stapanian, Martin A (2010). „Worldwide status of burbot and conservation measures”. Fish and Fisheries. 11: 34—56. doi:10.1111/j.1467-2979.2009.00340.x. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]