Марко Анаф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марко Анаф
Датум рођења(1909-12-24)24. децембар 1909.
Место рођењаПожаревац
  Краљевина Србија
Датум смртијануар 2010.
Место смртиБеоград
  Србија

Марко Анаф (Пожаревац, 24. децембар 1909Београд, јануар 2010), српски лекар и биолог, јеврејско сефардског порекла, ванредни професор и руководилац Лабораторије за цитогенетска итраживања Медицинског факултета у Београду.

Биографија[уреди]

Рођен је 24. децембра 1909. године у Пожаревцу. Основну школу и гимназију је завршио у родном месту, а Медицински факултет је завршио у Београду 1936. године. Од 1938. године је радио као волонтер на Првој интерној клиници, где га је затекао почетак Другог светског рата.

Још у предратном периоду, Марко се преко свог млађег брата студента медицине Соломона званог „Жика“, који је био члан КПЈ и као борац Космајског партизанског одреда, погинуо октобра 1941. године, укључио у комунистички покрет. Године 1938. био је биран за председника Удружења лекара стажера. Током окупације Београда, од 1941. до 1944. године, илегално је радио као сарадник Народноослободилачког покрета. У кући у којој је становао у улици Краљевића Томислава број 73 (данас улица Интернационалних бригада) постојала је мансарда са две собице, које су биле коришћене као „склоништа“ за илегалце. Пошто је био Јеврејин, заједно са мајком Букицом се у том склоништу крио током целе окупације, док је његова супруга Славка тврдила да је он у заробљеништву. У његовој кући су се састајали чланови Покрајинског комитет КПЈ за Србију, а почетком 1942. године у њој је кратко боравио и др Иван Рибар. После ослобођења Београда, октобра 1944. године Марко је ступио у НОВ и ПОЈ и постао лекар Друге београдске бригаде Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ).

Године 1945, после завршетка рата је био демобилисан и постављен за управника Клиничке болнице Медицинског факултета у Београду. За првог асистента на Катедри биологије на Медицинском факултету био је изабран 1946. године. Био је веома активан у модернизовању практичних вежби за студенте и увео је елементе генетике у програм практичне наставе. Звање доцента добио је 1954, а звање ванредног професора 1965. године. У међувремену од 1949. до 1954. студирао је на Билошком одсеку Природно-математичког факултета у Београду.

Његовим ангажовањем као професора знатно је унапређен наставни програм уношењем савремених медицинских и биолошких открића - из молекуларне биологије, бихемијске генетике, имуногенетике и генетике микроорганизама. Као научни радник итицао је значај хумане генетике и њене клиничке примене, цитогенетике, активности гена и генетичког кода.

Године 1966, када је основана Лабарторија за цитогенетска итраживања (данас Институт за биологију и хуману генетику) при Медицинском факултету постављен је за њеног руководиоца. На овој функцији остао је до пензионисања 1977. године. Умро је јануара 2010. године у Београду.

Публиковао је низ стручних радова, од којих се издвајају:

  • Дејство ниске температуре на надбубрежна ткива као трансплатат и његову применљивот, 1951. година,
  • Функционална вредност трансплатаната надбубрежне жлезде на функцију полне жлезде и бременитост, 1951. година,
  • Прилози изучавања терморегулације, 1952. година,
  • Улога кортекса надбубрежне жлезде, 1952. година,
  • Дејство извесних телесних повреда на везивање Ј 131 у тереоидној жлезди белог пацова, 1959. година.

Поред стручних радова, 1985. године је објавио књигу Тајна мансарде на Неимару у којој је описао своје доживљаје током илегалног живота за време окупације.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Др Јаша Романо „Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата“. Београд 1980. година.
  • Наставници Медицинског факултета (други том). Медицински факултет у Београду, 2005. година.

Спољашње везе[уреди]