Овај чланак је добар. Кликни овде за више информација.

Спасенија Цана Бабовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СПАСЕНИЈА ЦАНА БАБОВИЋ
Stevan Kragujevic Spasenija Cana Babovic.JPG
Спасенија Цана Бабовић
Датум рођења (1907-03-25)25. март 1907.
Место рођења Лазаревац
 Краљевина Србија
Датум смрти 17. децембар 1977.(1977-12-17) (70 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруг Ибрахим Бабовић
Професија текстилна радница
Чланица КПЈ од 1928.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Чин пуковник у резерви
Народни херој од 5. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске звезде
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Спасенија Цана Бабовић рођена Ћуковић (Лазаревац, 25. март 1907Београд, 17. децембар 1977), револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Детињство и младост[уреди]

Рођена је 25. марта 1907. године у Лазаревцу.[1] Њени родитељи Васа и Стамена Ћуковић (рођена Миловановић), поред Спасеније, имали су још троје деце - Животу, Бошка и Радмилу. Отац јој је пореклом био из села Радоиње, код Нове Вароши и у Лазаревац је дошао 1901. године, где је отворио пекарско-месарску радњу. Био је учесник Првог и Другог балканског рата, 1912-1913. године, а у току Првог светског рата, је био борац чувене Дринске дивизије. Из рата се вратио тек у пролеће 1919. године, после дужег лечења од тифуса, у Бизерти.[2]

Током боравка Спасенијиног оца у ратовима, бригу о породици је водила њена мајка, све до 1915. године, када се разболела од тифуса и умрла. После њене смрти, Спасенијина браћа, Живота и Бошко, су била послата у сиротиште у Београд, а Спасенија и њена млађа сестра Радмила су прешле код тетке у село Вреоце. После очевог повратка, 1919. године, оне су се вратиле у Лазаревац, док су браћа отишла на учење заната у Србобран. У Лазаревцу је Спасенија, завршила основну (коју је због рата, више пута прекидала) и трогодишњу женску занатско-индустријску школу. После завршетка школе, кратко време је радила у Лазаревцу, а онда је 1926. године отишла у Београд, где је почела да ради као текстилна радница.[2]

Чланство у Комунистичкој партији[уреди]

Прва сазнања о радничком покрету, Спасенија је добила као млада радница у Лазаревцу, заједно са старијим братом Животом, који је био члан радничког спортског клуба „Радник“. По доласку у Београд, Цана је постала чланица радничког културно уметничког друштва „Абрашевић“, преко ког је ступила у додир са члановима тада илегалних комунитичких организација - Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Априла 1927. године, Милорад Мића Марковић, тада члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, примио је Спасенију Бабовић и њену другарицу и колегиницу Ружу Рашић, у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије. Заједно са њима у истој скојевској ћелији деловали су Павле Ковачевић, који је био секретар ћелије, Јосип Цази, Иван Бријачек и други.[2]

Цана је тада становала у Браничевској улици (данас у близини Храма Светог Саве), а у њеном стану су често састајали многи, тада партијски и скојевски активисти, а касније познати револуционари, као нпр - Александар Ранковић, Симо Миљуш, Стеван Чоловић, Отокар Кершовани и др. Активно је учествовала у свим акцијама, које је у то време организовао СКОЈ и КПЈ. Крајем 1928. године, била је први пут ухапшена и око месец дана је провела у притвору у Управи града Београда тзв злогласној „Главњачи“. После тога је била изабрана за члана Рејонског комитета СКОЈ-а за Врачар и примљена у чланство Комунистичке партије Југославије. Почетком 1929. године постала је члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, а августа исте године на Покрајинској конференцији СКОЈ-а за Србију, која је одржана на Звездари, изабрана је у Секретаријат ПК СКОЈ-а за Србију. Тада је веома активно сарађивала са Александром Ранковићем, Милошем Матијевићем, Стојаном Славнићем, Ружицом Рашић и Виктором Штерком, који су такође били чланови Секретеријата.[2]

У пролеће 1929. године, Цана се удала за Ибрахима Бабовића, младог геометра и истакнутог члана пожаревачке партијске организације, кога је упознала годину дана раније на једној забави поводом Конгреса просветно-уметничких група Независних синдиката. После удаје, Цана и Ибархим су живели у Пожаревцу, где је он радио као службеник у Катастарској управи.[2]

Револуционарни рад[уреди]

1929—1934.[уреди]

У првим месецима, после доношења „шестојануарске диктатуре“, 1929. године, биле су разбијене многе партијске организације у читавој земљи, а најтеже је прошла партијска организација у Београду, где су ухапшени и многи чланови ПК КПЈ за Србију. Октобра 1929. године, по одлуци Централног комитета КПЈ, у Београд је из Пожаревца упућен Ибрахим Бабовић са задатком да помогне Отокару Кершованију у раду на обанављању партијске организације Београда. Такође, њима двојици је на помоћ био упућен и специјални делегат - инструктор ЦК КПЈ Алојз Коцмур. У новој полицијског провали, фебруара 1930. године, био је ухапшен и Алојз Коцмур, који се пред полицијски иследницима слабо држао и одао рад осталих комуниста. Тада су били ухапшени Цана и Ибрахим, као и Цанина сестра Радмила и брат Живота, а нешто касније и Отокар Кершовани.[2]

Цанин муж Ибархим тада је страшно мучен у Управи града Београда, а потом је изведен пред Државни суд за заштиту државе који га је у септембру осудио на 12 година затвора (умро је о туберкулозе октобра 1934. године у сремскомитроваком затвору). Цана, која се тада налазила пред порођајем, је због недостатака доказа, краће време држана у притвору, а потом пуштена на слободу. Такође и Цанина сестра и брат су прошли са мањим казнама и убрзо су пуштени. Маја 1930. године Цана је родила сина Владимира (кога је у јесен 1933, послала у СССР, где је боравио у интернационалном дечјем дому у близини Москве, у ком су се налзила деца истакнутих револуционара. Тамо је остао све до октобра 1944. године, када се вратио у Југославију).[2]

После хапшења супруга, Цана је наставила са партијским радом, а поново је ухапшена средином 1932. године, после хапшења Петка Милетића. Тада је, поново због недостатака доказа држана неко време у притвору, а потом пуштена. Била је протерна у родно место, али се убрзо вратила у Београд. У овом периоду, током 1931-1933. године, партијска организација у Београду, је била готово цела разбијена, а Цана је тада припадала групи комуниста, који су се у највећој илегалности самоиницијативно окупљали и развијали партијски рад. Када је децембра 1933. године, Благоје Паровић добио задатак од ЦК КПЈ да обнови партијску организацију у Београду и Србији, он се у раду на том задатку, највише ослањао на Цану Бабовић, Веселина Маслешу и још неке комунисте-студенте са Београдског универзитета. Јануара 1934. године обновљен је рад Месног комитета КПЈ за Београд, а Цана је постала његов члан. За веома кратко време, Месни комитет је нарастао на 13 партијских ћелија са око 80 чланова, а убрзо је формиран и МК СКОЈ-а. Веома активан партијски рад, тада је прекинула нова полицијска провала у јулу месецу, у којој је ухапшен велик број чланова КПЈ и СКОЈ-а. Цана је тада избегла хапшење и живела је у строгој илегалноти, све до августа када је по одлуци ЦК КПЈ упућена у Совјетски Савез, на школовање.[2]

1934—1937.[уреди]

Августа 1934. године, одлуком Централног комитета КП Југославије, Цана је била одређена да иде у Совјетски Савез на школовање у Међународну лењинску школу. Ову одлуку, саопштио јој је Благоје Паровић, а пасош и друге путне исправе јој је набавио композитор Војислав Вучковић. У Москву је стигла у септембру, и шест месеци је похађала курс „Лењинске школе“. Налазила се у групи југословенских комуниста којој је главни предавач био Родољуб Чолаковић. После завршетка школе, кратко време се налазила на пракси на Кавказу. Током боравка у Москви имала је прилику и да се упозна са Јосипом Брозом Титом и да проучавала материјале са Седмог конгреса Коминтерне, одржаног јула 1935. године. Крајем 1935. је напустила СССР и на путу за Југославију, краће време је боравила у Бечу, где је тада било средиште ЦК КПЈ.[2]

Децембра 1935. дошла је у Београд, где се кратко задржала, због бојазни од хапшења и одмах потом је упућена од стране ЦК КПЈ у унутрашњост Србије са задатком да ради на организовању и јачању партијских организација на терену Крушевца, Ниша, Крагујевца, Јагодине, Чачка и Ужица. У Крушевцу, где се запослила као текстилна радница, живела је полуилегално јер је била пријављена на девојачко презиме. Ту је постала члан Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ) и убрзо изабрана за председника Секције текстилних радника. Током боравка у Крушевцу, активно је радила при Месном комитету КПЈ за Крушевац, као и при синдикалној организацији. Поред тога, заједно са Сретеном Жујовићем и Мирком Томићем, радила је и на стварању широког „антифашистичког фронта народне слободе“. Под њиховим утицајем, МК КПЈ за Крушевац је 24. маја 1936. организовао велики народни збор, који је одржан упркос забрани полиције и на ком је дошло до сукоба учесник збора и полиције. После овог збора, Цана је напустила Крушевац и на кратко отишла у Београд, одакле је прешла у Крагујевац. Политички утицај на партију и синдикат у Крушевцу, осетио се нарочито током јуна месеца, када је организован штрајк кројачких радника и велики штрајк радница у фабрици сапуна „Мерима“.[2]

По доласку у Крагујевац, активно је радила на обнови Месног комитета КПЈ за Крагујевац, чијим је радом привремено руководила све до децембра 1936. године. Поред партијске и синдиклне активности, Цана је у Крагујевцу била активна и у широком спектру активности - у организовању Народног фронта и добровољаца за Шпанију, као и раду културно-уметничког друштва „Абрашевић“, спортског друштва „Раднички“, организације „Црвеног крста“ и др. Била је иницијатор великог „збора за мир“, одржаног 11. новембра 1936. у организацији Секције жена Каргујевца. Средином 1936. године, у Крагујевац је дошао Сретен Жујовић са задатком ЦК КПЈ да формира Обласни комитет КПЈ који би, поред Крагујевца, обухватао и партијске оргнизације Краљева, Чачка, Ужица, Крушевца, Јагодине, Ћуприје, Параћина и Свилајнца. Први чланови које је укључио у тај комитет били су Живота Ђурђевић и Цана Бабовић, а почетком 1937. године су им се придружили - Мома Марковић, Крсто Попивода и Грга Јанкес. У овом комитету Цана је била задужена за партијске организације Крушевца и Краљева, где је често путовала.[2]

Јануара 1937. послата је у Ниш, где је кратко боравила, јер јој је већ у фебруара запретила опасност од хапшења. Приликом напуштања Ниша, била је ухапшена, али је искористивши неопрезбност агента, који ју је ухапсио, успела је да побегне и да се илегано врати у Крагујевац. По повратку наставила је да илегално делује у Обласном комитету. Пошто је опасност од Цаниног хапшења била све већа, ЦК КПЈ ју је у мају, на предлог Сретена Жујовића, упутио у Сарајево са задатком да ради на обнови партијске организације. У Сарајево је стигла јуна 1937. са лажном легитимацијом на име Злате Досковић, текстилне раднице из Ужица. Пошто није била позната тамошњој полицији, могла је слободно живети и радити, а била је и политички активна.[2]

Хапшење и робија[уреди]

Спомен-обележје Спасенији Цани Бабовић у Дому културе у Лазаревцу

Током Цаниног боравка у Сарајеву, у Крагујевцу је избила полицијска провала у којој је био ухапшен велики број чланова КПЈ. Међу ухапшенима, је био и један од чланова Окружног комитета - Живота Ђурђевић, који је услед полицијске тортуре иследницима одао имена осталих чланова комитета. На тај начин полиција је сазнала да се Цана налази у Сарајеву и тамо је отпутовао Ђорђе Космајац, агент београдске полиције, који је руководио њеним хапшењем 13. јула 1937. године.[2]

После хапшења, била је возом, у пратњи агената, пребачена у Крагујевац где је била заточена и саслушавана у згради Војног затвора. У две мале специјалне самице, које су биле без прозора и светлости, налазили су се Крсто Попивода и Цана Бабовић. И поред тешког мучења од стране полицијских агената, из Београда, Новог Сада и Крагујевца, међу којима су били Никола Губарев, Ђорђе Космајац, Светозар Вујковић и Бошко Бећаревић, који је и водио њихов случај, њих двоје су упорно одбијали да било шта проговоре. Цана је чак била и суочена са Животом Ђурђевићем, који ју је пред агентима саветовао да и она призна и почне да сарађује, али је она тврдила да га непознаје (после овог суочења, Живота Ђурђевић је у својој ћелији извршио самоубиство). Полицијско мучење је настављено и касније — Цана и Крсто су још страшније пребијани и мучени жеђу, али и даље ништа нису признали. Цана Бабовић и Крсто Поповић, су због овог „херојског држања пред класним непријатељем“ једини носиоци, мало познатог, Партијског признања „Херој ћутања“.[1][2]

Из Крагујевца су пребачени у Београд, најпре у затвор Окружног суда, а потом у истражни затвор Државног суда за заштиту државе на Ади Циганлији. Тамо су септембра 1937. учествовали у штрајку затвореника, због полцијске тортуре над инжењером Владимиром Кристном, који је од последица батина ослепео. Током боравка у затвору на Ади Циганлији била је затворена са комунисткињом др Браином Фос, са којом се спријатељила. Цана и Крсто Попивода су пред Државни суд за заштиту државе изведени 21. јануара 1938. године са још 29 оптужених, а бранио их је адвокат Селимир Јевтић. Пресуда је донета 9. фебруара и они су осуђени на две године затвора, док је половина осталих оптужених била ослобођена.[2]

Робију, у коју јој је био урачунат и шестомесечни боравак у истражном затвору, издржала је у женском одељењу затвора у Пожаревцу. Заједно са Цаном, у затвору са тада боравиле и друге политичке затворенице-комунисткиње — Славка Тасић, Јелена Михаиловић, Зора Николић, Анка Гржетић и др. Убрзо по доласку у затвор, учествовала је у успешном тродневном штрајку затвореница, априла 1938. године. Из затвора је пуштена јула 1939. године.[2]

1939—1941.[уреди]

После изласка из затвора, Цана је била протерана у родни Лазаревац, где се задржала краће време, а потом је илегално отишла у Београд. Током њеног боравка у затвору, почетком 1938. године, био је обновљен рад Покрајинског комитета КПЈ за Србију, чији је секретар био Александар Ранковић. Одмах по доласку у Београд Цана је била кооптирана у ново чланство ПК КПЈ за Србију и веома активно наставила партијску и револуционарну активност. Заједно са Миланом Мијалковићем, крајем 1939. и почетком 1940. године, четири месеца је боравила на подручју Крагујевца и учествовала у обанављању рада Обласног комитета КПЈ за Крагујевац. Потом је у периоду до октобра 1940. учествовала на више Окружних партијских конференција у Чачку, Крушевцу, Зајечару и другим местима, где су бирана нова руководства. Маја 1940. године учествовала је на Петој покрајинској конференцији ПК КПЈ за Србију, одржаној у Београду, на којој је изабрана у чланство Секретаријата Покрајинског комитета и делегата за Петој земаљској конференцији.[2]

На Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној од 19. до 23. октобра 1940. године у Дубрави, код Загреба, била је бирана најпре у Радно председништво, а потом за члана Централног комитета КПЈ (Цана Бабовић и Вида Томшич су тада биле једине жене међу 22 члана ЦК КПЈ). Као члан ЦК, веома активно је радила на спровођењу одлука донетих на Конференцији. Фебруара 1941. године, у одсуству Александра Ранковића, који је био повучен на партијски рад у Загреб, била је изабрана за вршиоца дужности секретара Покрајинског комитета КПЈ. Тада је на седници ПК КПЈ, одржаној 21. фебруара 1941. на Чукарици, којој је присуствовао и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, поднела реферат „О организационом стању КПЈ у Србији“. У том периоду Цана је становала у Београду, у Шуматовачкој улици, и веома активно је сарађивала са члановима Месног комитета КПЈ за Београд. Такође, њен стан је био један од главних пунктова ПК КПЈ за Србију и место где су веома често одржавани састанци.[2]

Активно је учествовала у народном демонстрацијама, 27. марта 1941. године у Београду, на којима је осуђено приступање Југославије Тројном пакту и пружена подршка војном пучу. Цана је тада говорила окупљеним радницима код Вуковог споменика и на Академском тргу (данас Студентски трг). Два дана потом, 29. марта, учествовала је на седници ПК КПЈ за Србију, одржаној на Бановом брду, којој је присуствовао и генерални секретар КПЈ, Јосип Броз Тито и на којој је дата оцена стања у земљи и план даљег деловања.[2]

Народноослободилачка борба[уреди]

1941—1942.[уреди]

Шестоаприлско бомбардовање и почетак Априлског рата, 1941. године, Цану Бабовић је затекао у Београду. Још истог дана одржан је састанак, чланова ПК КПЈ за Србију и МК КПЈ за Београд, на ком је одлучено да се — део чланства упути у разне крајеве Србије и Црне Горе, с циљем да учествује у одбрани земље, а да други део чланства остане у Београду, али да док траје бомбардовање пређе на периферију. Цана се тада с групом чланова ПК и МК упутила у село Поповић, испод Космаја, где је неколико дана боравила у кући учитеља Милорада Марковића (отац Моме и Драже Марковића), који се тада налазио у заробљеништву. За време боравка у Поповићу, неколико пута је одлазила у Београд, где се састајала с члановима КПЈ који су тамо остали.[2]

После немачке окупације Београда, Цана се са групом другова вартила у град и отпочела са радом на окупљању партијских кадрова и организовањем новог начина деловања под окупацијом. Половином априла учествовала је на састанку ПК КПЈ за Србију, на ком је расправљано о новонасталој ситуацији и даљем деловању. Цана је тада укључена у рад Агитпропа и Војног комитета, који су били формирани при ПК КПЈ за Србију. Почетком маја, учествовала је у Загребу на саветовању чланова ЦК КПЈ, на ком су дате смернице за даљи рад на припремама за оружани отпор непријатељу. Цанина активност, по повратку у окупирани Београд, била је веома жива - као члан Агитпропа бринула је за рад штампарије ПК КПЈ за Србију и радила на организовању курирске мреже којом су партијски материјали упућивани у унутрашњост (Цанин лични курир тада је била Зага Маливук); одржавала је везе са Окружним комитетима Чачка и Крагујевца, за чији је рад била задужена при ПК; заједно са још неким члановима ПК састајала се са лидерима опозиционих странака око њиховог укључивања у Народноослободилачки покрет (НОП) и др.[2]

Цанина активност је, после немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна, још више била усмерена на организовање оружане борбе. Крајем јула 1941. године, заједно са Ђуром Стругаром, Милошем Матијевићем и др Ненадом Парентом, организовала је успешну акцију спасавања Александра Ранковића из болнице у Видинској улици (данас Улица Џорџа Вашингтона).[3][4] Упоредо са активношћу у граду, Цана је сарађивала и са члановима ЦК КПЈ и генералним секретаром КПЈ Јосипом Брозом Титом, који су тада боравили у Београду, на припремању и организовању оружаног устанка у Србији. Успела је да преко, једне чланице КПЈ, ступи у контакт са Јанком Јанковићем, шефом картотеке Специјалне полиције, преко ког је добијала значајне информације. То јој је било веома корисно у време тзв „септембарске провале“ у партијску организацију Београда, која је настала хапшењем Ратка Митровића Шиље и његовим слабим држањем пред полицијом.[2]

У овој полицијској провали, током септембра и октобра, био је разбијен читав Месни комитет КПЈ за Београд и похапшен велик број чланова КПЈ. Цана се тада налазила у веома тешкој ситуацији, јер се морала даноноћно крити од полиције. После Титове оцене „да се из Београда више не може руководити устанком“ и позива члановима ПК КПЈ за Србију да пређу на ослобођену територију, Цана је, половином новембра, с групом другова у којој су били Милентије Поповић, Анђа Ранковић, Буба Милосављевић, Вера Димитријевић и Лепа Жујовић, напустила Београд. Преко Аранђеловца, Тополе, Рудника и Чачка, стигла је до ослобођеног Ужица, у ком се тада налазио ЦК КПЈ и Врховни штаб и које је тада било центар ослобођене територије тзв „Ужичке републике“. Убрзо по њеном доласку, Ужице су заузели Немци, а партизани су се повукли ка Санџаку. У периоду од децембра 1941. до краја јануара 1942. године Цана је боравила у ослобођеној Новој Вароши, где се налазио и већи број руководећих кадрова КПЈ из Србије. Ту је радила на реорганизацији партизанских јединица, које су се повукле из Србије, као и на решавњау бројних проблема војнопозадинске природе. Због нове офанзиве, Цана је заједно са партизанским јединицама прешла у Босну и дошла у Чајниче, где је 1. марта 1942. формирана Друга пролетерска ударна бригада. У овој јединици она је имала дужност заменика политичког комесара и партијског руководиоца.[2]

Спасенија Цана Бабовић у Босни, јула 1942. године.

Са Другом пролетерском бригадом, Цана је, до средине августа 1942. године, прешла борбени пут од Чајнича, преко источне Босне, Црне Горе и Херцеговине до Купрешког поља. У току тешких борби бригаде, на сектору Гацка, јуна 1942, организовала је евакуацију рањеника из села Изгора.[5] Била је учесник састанка Врховног штаба са Штабовима пролетерских бригада, 20. јуна, на ком је донета одлука о походу у западну Босну. После битке на Купресу, у којој је и сама учествовала, августа 1942, Цана је повучена из бригаде и прешла на политички рад у ЦК КПЈ, где се бавила радом на организовању Антифашистичког фронта жена (АФЖ).[2]

1943—1945.[уреди]

Кретала се заједно са Врховним штабом и ЦК КПЈ, боравећи у Гламочу, Млиништу, Оштрељу, Бихаћу и Босанском Петровцу. Била је члница Иницијативног одбора АФЖ и иницијатор писма које је ЦК КПЈ упутио партијским организацијама обавештавајући их о сазивању Прве земаљске конференције жена. На овом раду активно је сарађивала са Миром Морачом и Вандом Новосел. У ослобођеном Бихаћу, 26. и 27. новембра, учествовала је као делегат на Првом заседању АВНО Југославије. Убрзо потом, у ослобођеном Босанском Петровцу организовала је Прву земаљску конференцију жена Југославије, која је одржана од 6. до 8. децембра. На овој Конференцији створен је Антифашистички фронт жена, који је постао масовна антифашистичка организација. Цана је на Конференцији поднела реферат „О организационим питањима АФЖ“ и била изабрана за секретара Главног одбора АФЖ. У Босанском Петровцу остала је све до средине јануара 1943, када је због отпочињања нове офанзиве морала, заједно са Врховним штабом, кренула ка југу.[2]

У току Четврте непријатељске офанзиве, од јануара до марта 1943. године, Цана се заједно са члановима Врховног штаба, ЦК КПЈ и СКОЈ-а, Извршног одбора АВНОЈ-а, Централног одбора УСАОЈ-а и Главног одбора АФЖ-а, под тешким борбама кретала од Босанске крајине до Неретве. Групу истакнутих руководилаца НОП-а, у којој је била и Цана, тада је предводио Михаило Швабић. По завршетку офанзиве, Цана је упућена у Прву пролетерску дивизију, која је имала задатак да се пробије у Србију. Због отпочињања нове - Пете непријатељске офанзиве, од овог плана се одустало и Цана је са овом дивизијом прошла кроз најтеже борбе на Сутјесци. Августа 1943. одлуком Врховног штаба била је упућена на подручје Лике и Далматинске Загоре да би тамо политички радила са женема. Заједно са већиницима Хрватске и Словеније, крајем новембра 1943. је дошла у ослобођено Јајце, где је присуствовала Другом заседању АВНОЈ-а, на ком је изабрана за члана Председништва АВНОЈ-а.[2]

У Јајцу се задржала све до марта 1944, када је упућена у Далмацију, са задатком да на подручју Осмог далматинског коруса политички делује у раду са народом, а првенствено женама. Тамо је са Душком Бркићем и Јаковом Блажевићем учествовала на великом броју састанака и конференција - партијских организација, Штабова бригада и дивизија, Народноослободилачких одбора и др. Крајем априла прешла је у ослобођени Дрвар, где је све до немачког десанта, 25. маја, радила у редакцији листа „Нова Југославија“. За време десанта, налазила се зајдено са члановима Врховног штаба и ЦК КПЈ, с којима је потом авионом пребачена из Купрешког поља за Бари, а одатле на острво Вис. Јуна 1944. присуствовала је састанку Јосипа Броза Тита са члановима ПК КПЈ и Главног штаба НОВ и ПО Србије, на ком је одлучено са се група војно-политичких руководилаца НОП пребаци на ослобођену територију јужне Србије и тамо ради на даљем јачању оружне борбе.[2]

Почетком јула, заједно с групом истакнутих руководилаца НОП-а из Србије, међу којима су били Благоје Нешковић, Мома Марковић, Коча Поповић и др, Цана је бродом пребачена у Бари, а одакле авионом, у ноћи 10/11. јула, у село Косанчић, код Бојника. На терену јужне Србије, она је веома активно политички радила на стварању и јачању организација Народноослободилачког покрета, као и припремама за оснивање АСНОС-а. У августу је била кооптирана у чланство обновљеног Главног НО одбора Србије. После продора јединица НОВЈ у Србију и борби за њено ослобођење, чланови војно-политичког руководства Србије, међу којима је била и Цана, стално су мењали своје средиште - боравили су најпре у Нишкој Бањи, Аранђеловцу, Крагујевцу и на крају у ослобођеном Београду. Ту се Цана поново, после четири године, сусрела са браћом, Животом и Бошком и сестром Радмилом. Убрзо потом, из Совјетског Савеза се вратио њен тринаестогодишњи син Владимир.[2] Новембра 1944. учествовала је у заседању Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, одржане у слободном Београду. Потом је учествовала је у организовању Главног одбора АФЖ Србије, на чијем је заседању, 28. јануара изабрана за прву потпредседницу ове организације. Маја 1945. учествовала је и на Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, када је изабрана за члана Централног комитета и председницу кадровске комисије при ЦК.[2]

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења Југославије, Спасенија Цана Бабовић је обављала разне одговорне друштвено-политичке функције у Социјалистичкој Републици Србији и Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији:

  • Државне функције:

Од 1946. до 1963. године била је министар у Влади Народне Републике Србије, односно Извршном већу Скупштине Социјалистичке Републике Србије. У Влади Благоја Нешковића, од 1946. до 1948, била је министар рада, а у Влади Петра Стамболића, од 1948. до 1953. министар здравља. У периоду од 1953. до 1963. била је потпредседница Извршног већа, чији су председници били Јован Веселинов, Милош Минић и Слободан Пенезић Крцун.[6][7] За народног посланика Републичке и Савезне скупштине, била је бирана у пероду од 1945. до 1963. године. После одласка у пензију 1963. године, наставила је да буде све до смрти - члан Савета Федерације, од 1963. и члан Председништва СР Србије, од 1974. године.[2][8][9]

Спасенија Бабовић 1970-их година.
  • Друштвене функције:

Била је оснивач и прва потпредседница Главног одбора АФЖ Србије, председница Централног одбора АФЖ Југославије, чланица Председништва Главног одбора ССРН Србије и Савезног одбора ССРН Југославије, чланица Савезног одбора СУБНОР Југославије, чланица Републичког одбора СУБНОР Србије и председница Фонда „Драгојло Дудић“ при СУБНОР-у Србије.[2][8][9]

  • Политичке функције:

Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, била је од 1940. до 1969. године - бирана је на Петој земаљској конференцији (1940), Петом (1948), Шестом (1952), Седмом (1958) и Осмом конгресу СКЈ (1964). Члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, била је од 1939. до 1968. године - 1939. је била кооптирана у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Србију (од ПК КПЈ за Србију је маја 1945. формирана КП Србије), а за члана Централног комитета је била бирана на Првом (1945), Другом (1949), Трећем (1954), Четвртом (1959) и Петом конгресу СКС (1965). Од 1945. до 1949. је била председница Кадровске комисије при ЦК КП Србије, а извесно време и члан Извршног комитета ЦК СК Србије.[2][8][9]

  • Пензионерски дани

Иако је 1963. године отишла у пензију, а потом се повукла из активног политичког живота, као исткнути „револуционар и политички радник“ наставила је да буде важна личност у политичком животу Србије. Године 1966, после Четвртог пленума ЦК СКЈ и смењивања Александра Ранковића са свих државних и партијских функција, Цана Бабовић је 16. септембра на Шестој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије дала предлог да се Александар Ранковић искључи из чланства Савеза комуниста Југославије. Овај предлог је прихватио ЦК СКЈ и то је учињено октобра исте године.[2]

Од 8. до 12. октобра 1972. године била је учесница неколико састанака које је Јосип Броз Тито одржао са највшим руководством Савеза комуниста Србије и Социјалистичке Републике Србије. На овим састанцима осуђена је политика коју је водио део руководства СК Србије, а убрзо потом његови челни људи — Марко Никезић и Латинка Перовић су поднели оставке. Као и 1966. године и овај пут Цана Бабовић је стала на страну политичке линије коју је предводио Јосип Броз Тито.[2]

Смрт[уреди]

Као последица вишегодишњег напорног илегалног партијског рада, стравичног мучења у полицији 1937. године, као и напора током Народноослободилачког рата, здравље Цане Бабовић је почело да попушта - 1969. је имала инфаркт, а 1975. године је оболела од рака бубрега. Са овом опаком болешћу борила се све до пред крај 1977. године. Умрла је 17. децембра 1977. године на Војномедицинској академији (ВМА) у Београду.[2]

Поводом њене смрти, највише друштвено-политичке организације СР Србије, међу којима - ЦК СК Србије, Председништво СР Србије, Скупштина СР Србије, ССРН Србије, СУБНОР Србије др. - издале су заједничко саопштење. Ковчег, са њеним посмртним остацима, био је изложен у Великој сали зграде Председништва СР Србије, где су јој почаст одавале бројне делегације, као и грађани у мимоходу. Дан њене сахране, 20. децембар, Извршно веће СР Србије прогласило је за Дан жалости на територији Социјалистичке Републике Србије. Уз највише државне и војне почасти, сахрањена је у централном делу Алеје заслужних грађана на Новом гробљу (2008. у исти гроб је сахрањен и глумац Миленко Заблаћански).[2][10]

О свом револуционарном раду објавила је неколико чланака, али никада није желела да напише мемоаре. У осмој књизи „Годишњака града Београда“ из 1961. године написала је чланак Из првих дана народноослободилачке борбе у Београду, а у другој књизи Прилога за историју социјализма из 1970. године написала је чланак Сећања на предратне дане. Године 1977. Институт за изучавање радничког покрета Србије из Београда, објавио је књигу Сећања другарице Спасеније Цане Бабовић на људе и збивања пре и у току НОБ-а, која је настала на основу њених рукописа.[2]

Одликовања и признања[уреди]

За свој револуционарни, ратни и друштвено-политички рад Спасенија Цана Бабовић је награђена многим признањима, као и иностраних и југословенских одликовања. Због „херојског држања пред класним непријатељем“ она и Крсто Попивода, су једини носиоци, мало познатог, партијског признања „Херој ћутања“, које су добили од Комунистичке партије Југославије због тога што и без обзира на окрутна мучења нису одавали информације о илегалном партијском раду. Такође је била добитник Повеље „Црвени барјак слободе“ Скупштина општине Кргујевац, „Златне плакете“ Скупштине општине Лазаревац, Повеље „Против насиља и рата и за мир у свету“ Скупштине општине Краљево.[2]

Била је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним венцем и Орден за храброст. Поред ових, била је и носилац три највиша југословенска одликовања, којима ју је одликовао председник СФРЈ Јосип Броз ТитоОрдена народног хероја, којим је одликована 5. јула 1952. за заслуге у току Народноослободилачке борбе; Ордена јунака социјалистичког рада, којим је одликована 3. јула 1963. за заслуге у изградњи социјалистичке и самоуправне Југославије и Ордена југословенске звезде са лентом, којим је одликована 25. марта 1977. године поводом 70-ог рођендана.[2][8][9]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Ко је ко у Југославији. Београд: Седма сила. 1957. 
  • Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970. 
  • Војна енциклопедија том I. Београд. 1970. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Марковић, Драган (1977). Отписани. Београд: Просвета. 
  • Хероине Југославије. Загреб: Спектар. 1980. 
  • Младеновић, Станко (1980). Спасенија Цана Бабовић. Београд: Рад. 
  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Београд у рату и револуцији. Београд. 1984. 

Спољашње везе[уреди]