Александар Ранковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ
Aleksandar Ranković (1).jpg
Александар Лека Ранковић
Датум рођења(1909-11-28)28. новембар 1909.
Место рођењаДражевац, код Обреновца
 Краљевина Србија
Датум смрти19. август 1983.(1983-08-19) (73 год.)
Место смртиДубровник,
 СР Хрватска
 СФР Југославија
СупругаАнђа Ранковић;
Славка Ранковић
ДецаМиливоје и Слободан
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-пуковник у резерви
У току НОБ-ачлан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и начелник ОЗНЕ за Југославију
Министар унутрашњих
послова ФНРЈ
Период19461953.
ПретходникВлада Зечевић
НаследникСветислав Стефановић
Председник СУБНОР Југославије
Период19511963.
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникЂуро Пуцар Стари
Потпредседник СФРЈ
Период19631966.
ПретходникФункција установљена
НаследникКоча Поповић
Народни херој од4. јула 1945.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Велики крст - Орден Ђорђа I (Грчка)

Александар Ранковић — Марко, Лека (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909Дубровник, 19. август 1983) био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Александар Ранковић је рођен 28. новембра 1909. у селу Дражевцу, код Обреновца (у селу и данас постоји његова родна кућа). Потицао је из сиромашне земљорадничке породице и био најстарије дете у породици Миливоја и Даринке, који су поред њега имали ћерку Катарину и сина Драгомира Драгана. Отац Миливоје, исцрпљен ратним напорима, разболео се од туберкулозе и умро, па је бригу о породици преузела мајка, уз помоћ девера Љубивоја. Четворогодишњу основну школу Александар је завршио у родном селу, а 1922, са свега тринаест година, пошао је као и многи други сиромашни дечаци из његовог краја на изучавање кројачког (абаџијског) заната. Радња у којој је учио занат налазила се у Сарајевској улици у Београду, а власници су били Јован Поповић и Петар Стајковић.[1]

Тешки услови шегртског живота, утицали су на њега да се рано определи за раднички покрет. У радњи где је учио занат, радили су неки радници који су били симпатизери тада већ илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), па је преко њих дошао у додир са забрањеним политичким брошурама и публикацијама, које је кришом читао. Године 1924, као петнаестогодишњи младић, постао је члан Савеза радничке омладине, две године касније постао је секретар Секције абаџијских радника у Независним синдикатима, а 1927. члан Извршног одбора Секције кројачких и абаџијских радника. Исте године је био примљен у чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо након тога је постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд.

Партијски рад и робија[уреди | уреди извор]

Почетком 1928. године, са непуних деветнаест година био је примљен у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и постављен за секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Своју политичку делатност развијао је међу радничком школском и студентском омладином, као и у спортском друштву Радник и Културно-уметничком друштву Абрашевић. Почетком септембра 1928. био је организатор великог митинга на Звездари, поводом Међународног дана борбе против милитаризма и рата, а потом демонстрација радничке омладине у центру Београда. Након овога, био је ухапшен и у београдском затвору „Главњача”, саслушаван и тучен од стрне полицијског агента Ђорђа Космајца. Током саслушања се добро држао и полицији није открио своју партијску функцију, па је само протеран у родно место. Новембра исте године, поново је био ухапшен, заједно са још десет омладинаца и осуђен на десет дана затвора и поново протеран у родно место. Заједно са Ранковићем, тада је био ухапшен и његов друг Светислав Стефановић, трговачки помоћник из Кучева, који је након рата био његов дугогодишњи заменик у службама безбедности.

Полицијски снимак Ранковића у затвору у Сремској Митровици 1929.

Увођење Шестојануарске диктатуре 1929. није зауставило његову партијско-револуционарну активност. Као руководилац Покрајинског комитета СКОЈ-а, радио је на растурању Прогласа радницима, сељацима, сиромашним грађанима и војницима Србије по Београду и Земуну, као и на припреми Прогласа радном народу града и села Југославије. У време када су ови леци штампани у илегалној партијској штампарији, полиција је успела да ухапси једног од сарадника, који је под батинама одао остале активисте, међу којима и Ранковића. Након неколико дана скривања, полиција је успела да га ухапси 20. јануара 1929. године. Као већ познати комунистички активиста, током истраге у „Главњачи” био је подвргнут полицијској тортури, током које је од стране агената Космајца и Вујковића био мучен најсвирепијим методама. Упркос томе, није одао никога од својих сарадника чиме је организацију Савеза комунистичке омладине у Србији сачувао од даљих провала.

Заједно са још десеторо лица, маја 1929. изведен је пред Државни суд за заштиту државе, који га је након три дана суђења осудио на шест година робије. Током суђења, Ранковић и други оптужени су одбили оптужбе тужилаштва, али су признали да су по убеђењу комунисти. Приликом суђења, Ранковић је скинуо одело како би показао ране настале услед полицијске тортуре, али је судски вештак одбацио његове тврдње наводећи да се ради о туберкулози коже. На суђењу, које је било први процес некој комунистичкој групи, након увођења диктатуре, поред Ранковића било је осуђено још петоро лица, док је петоро ослобођено услед недостатка доказа. Издржавање затворске казне, започео је 25. маја 1929. у затвору у Сремској Митровици, где се најпре два месеца провео у самици. Иако је очекивао да ће бити смештен заједно са осталим политичким затвореницима-комунистима, међу којима су били Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић, био је распоређен са осталим затвореницима. Након годину дана, број политичких затвореника се нагло повећао, па је дошао у контакт са њима. Тада је почела његова затворска политичка делатност — читао је дела из марксизма и лењинизма и тако употпунио своје идеолошко образовање; био је члан казнионичког комитета КПЈ и учествовао у борби политичких затвореника за боље услове живота у затвору, а октобра 1933. је заједно са групом политичких затвореника учествовао у штрајку глађу. Као један од организатора овог штрајка, у пролеће 1934. премештен је у затвор у Лепоглави, где је такође учествовао у борби политичких затвореника за боље услове робијања, због чега је био кажњен са три месеца самице. Током боравка у затвору, до 11. марта 1935, био је укупно 12 пута дисциплински кажњаван.

Револуционарни рад[уреди | уреди извор]

Након изласка са робије, марта 1935. Ранковић је протеран у родно место, а убрзо након тога, у мају исте године, отишао је у Скопље на одслужење војног рока. Пре одласка у војску, Ранковић се упознао са Анђелијом Анђом Јовановић, рођеном сестром револуционара Исе Јовановића. Она је као активисткиња организације „Црвена помоћ“ радила на сакупљању материјалне помоћи за ухапшене револуционаре и њихове породице. Посебно је водила бригу о мајкама и женама ухапшених другова, које је често обилазила, па је тако упознала и Ранковићеву мајку Даринку. Убрзо по упознавању, они су се венчали у Вршцу, где су кратко живели.[2] Јануара 1937, Ранковић је са супругом дошао у Београд, где се поново партијски активирао и одмах започео рад на формирању Месног комитета КПЈ за Београд, јер су претходна руководства, била похапшена у полицијским провалама у партијску организацију током 1935. и 1936. године. Почетак његове политичке активности, након робије, поклопио се са доласком Јосипа Броза Тита на чело КПЈ, средином 1937. године. На предлог Милована Ђиласа, који је тада био значајна личност Комунистичке партије у Србији, Јосип Броз је Ранковића изабрао за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију, који је ову дужност обављао све до почетка 1941. године. Када је маја 1938. Тито формирао привремено руководство КПЈ, Ранковић је постао његов члан. Тада је формиран ужи круг Титових сарадника, који су чинили — Милован Ђилас, Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Тито је у јесен 1938. од Коминтерне добио сагласност да образује нови Централни комитет, а након његовог повратка у Југославију, у Бохињској Бистрици је 15. марта 1939, одржано партијско заседање на коме је конституисан нови и званични Централни комитет КПЈ на челу са Титом.[3] Почетком јуна исте године, Ранковић је учествовао на земаљском саветовању водећег кадра КПЈ одржаном у подножју Шмартне горе, у селу Тацену, код Љубљане, на коме је заједно са Францом Лескошеком поднео реферат о проблемима синдикалног рада.

Стално под присмотром полиције, јануара 1939. године прелази у илегалност. У илегалности је радио под именом „Марко“. Маја исте године Ранковић је учествовао на Земаљском саветовању комуниста Југославије у Словенији испод Шмартне Горе, а нешто касније учествовао је и на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу. Тада је изабран у Политбиро Централног комитета КПЈ.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

Табла на очној болници, Београд

За време напада Немачке на Краљевину Југославију, Ранковић се налазио у Загребу. После пленума ЦК КПЈ дошао је у Београд и ту му је поверен рад на организацији устанка. Крајем јула 1941. године, у часу када је организовао дизање београдске радио-станице у ваздух, пао је у руке полицији. После хапшења, Ранковић је одведен у Гестапо и ту је мучен. Агенти су успели да му пронађу концепте прогласа ЦК и Месног комитета. После батина, онесвешћен, пренет је у болницу. Спасавање из болнице су организовали Спасенија Цана Бабовић и Ђуро Стругар, 30. јула. После кратке пуцњаве, другови су Ранковића у пиџами извели из болнице. Акцију евакуације су потпомагали београдски илегалци који су штитили одступницу.

По ослобађању из болнице, Ранковић је још неко време остао у Београду. После војно-политичког саветовања у Столицама прешао је на ослобођену територију и са Врховним штабом у Ужице и кретао се даље са штабом све до краја рата. У Бихаћу је добио вест да му је супруга погинула код Гацког. Анђа Ранковић је постхумно проглашена за народног хероја.

У току Народноослободилачке борбе, као члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и као организациони секретар КПЈ, Александар Ранковић је био један од најближих Титових сарадника. Неисцрпна радна енергија, високе организаторске способности, искуство старог револуционара и бескомпромисност издигли су га до високог руководиоца Народноослободилачког рата. Учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука о вођењу рата и Револуције. Био је члан најважнијих војних и политичких органа југословенског ослободилачког покрета; члан АВНОЈ-а, потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене и Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Формирање ОЗНЕ[уреди | уреди извор]

По формирању Одељења за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. На заседању Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, новембра 1944. године у Београду, изабран је за народног посланика и за првог потпредседника Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива. Као први заменик маршала Тита, у његовом одсуству издао је наређење за пробој Сремског фронта 1945. године.

После доношења устава почетком 1946. године, постао је министар унутрашњих послова ФНРЈ. Ову дужност је вршио до јануара 1953. године, када га је заменио Светислав Стефановић Ћећа.

Као министар унутрашњих послова, у свом експозеу о раду Одељења за заштиту народа, пред Народном скупштином 24. марта 1946. године, обзнанио је да је ухваћен Дража Михаиловић. Александар Ранковић је битно допринео на јачању безбедности послератне Југославије. Веома много је допринео јачању и развијању органа државне репресије, који су успешно и брзо ликвидирали преостале политичке непријатеље (четнике, усташе, рупниковце...).

Информбиро и Голи оток[уреди | уреди извор]

Моша Пијаде и Александар Ранковић у Народној скупштини,1955.

За време почетка борбе са Информбироом, Ранковић остаје веран својој Партији и Титу. На Петом конгресу КПЈ, Александар Ранковић је поднео „Извештај о организационом раду“ где је најважнији део Ранковићевог излагања био везан за рад партијске организације у Југословенској армији. Пре него што је завршио своје излагање, Ранковић се осврнуо на антипартијски рад Сретена Жујовића Црног и Андрије Хебранга. Напоменуо да су обојица покушала да разбију КПЈ, па су зато искључени из Партије и против њих је поведена истрага.

Александар Ранковић и службе којима је руководио су имале пуне руке посла у време борбе са Информбироом. У борби за изолацију симпатизера Информбироа учињене су велике грешке, јер су хапшења била масовна, без критеријума, доказа, суда. Довољно је било показати прстом. На гласине да се у затворима поступа зверски, Ранковић је кренуо у обилазак затвора да се увери какво стање влада у затворима за политичке затворенике. Претходно је Ранковићу стигао извештај Добрице Ћосића о Голом отоку. Ранковић је посетио Голи оток августа 1951. године где су га Голооточани сачекали са повицима „Марко-Тито“. Наравно, ово није било спонтано. После Ранковићеве посете стање се донекле побољшало.

На свим изборима за Савезну народну скупштину биран је за народног посланика. На партијским конгресима, Петом (1948) и Шестом (1952), поново је биран за члана Политбироа, односно члана Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије.

Од 1956. године постаје потпредседник Савезног извршног већа (СИВ) и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.

Све време до 1966. године био је шеф свих полицијских и тајних служби, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима режима и државе Југославије.

Кумство с Титом[уреди | уреди извор]

Када се Тито венчао са Јованком, 1952. године, Александар Ранковић је био Титов кум, а генерал Иван Гошњак Јованкин.

Ауто-пут[уреди | уреди извор]

Године 1963. је пустио у рад ауто-пут „Братство-Јединство“ (ауто-пут Е-70) који је водио од Словеније преко Хрватске и Србије до Македоније. Иако се звао ауто-пут, добрим делом тај пут није испуњавао критеријуме за ауто-пут. Но, у то време то је био велики напредак. Ауто-пут су градиле омладинске радне бригаде из целе СФР Југославије.

Брионски пленум[уреди | уреди извор]

Леонид Брежњев и Александар Ранковић у Велењу, 1962.
Александар Ранковић и Ладислава Ранковић, 1965.

Његова успешна активност је текла све до 1966. године. Наводно је Тито открио уређаје за прислушкивање у својој резиденцији у Ужичкој бр. 15 у Београду, и то у свом радном кабинету и у соби своје супруге. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, такође никада није обелодањено. Тито је одмах известио политички и војни врх да је он прислушкиван и да је за то крива Служба државне безбедности (УДБА) и њен први човек Александар Ранковић. Направљена је одмах комисија која ће испитати случај. Тако се у земљи створила позната „афера Ранковић“, или „афера прислушкивања“. Председник комисије Извршног комитета ЦК СКЈ Крсте Црвенковски је саопштио да је заиста прислушкивања маршаловог кабинета било. Тито је заказао седницу Извршног комитета која је одржана 16. јуна 1966. године. Тито је на крају седнице заказао Брионски пленум где ће се размрсити „афера Ранковић“. Атмосфера уочи почетка Четвртог брионског пленума била је мучна и напета. Пленум је имао задатак да расправља о озвучавању и прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама УДБ-е. Чланови ЦК допутовали су на Брионе 30. јуна, да би се пленум одржао већ сутрадан. Окривљени Александар Ранковић се појавио на Брионима. Под великим притиском Ранковићу је нагло позлило, а лекар је установио благи инфаркт. Седница Четвртог брионског пленума је почела 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на Брионима.

Александар Ранковић је већ раније поднео оставку на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета. Седницу је отворио Тито, да би се после прочитао званични извештај Истражне комисије у случају Ранковића. Ранковић је говорио врло мало. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Остао је веран својој Партији, и поред тога што је издавала његове идеале. После исцрпне расправе, пленум је донео одлуку „да се одмах приђе реорганизацији органа државне безбедности како би се она прилагодила насталим променама у целокупном друштву и систему самоуправљања, да се Светислав Стефановић Ћећа, председник Одбора СИВ-а за унутрашњу политику, искључи из ЦК СКЈ и да се разреши дужности члана Савезног извршног већа, да се прихвати оставка Александра Ранковића на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета ЦК и прихвати да поднесе оставку Савезној скупштини на функцију потпредседника Републике, јер је његова политичка одговорност за рад органа државне безбедности таква да на овим функцијама више не може остати“.

Нешто касније, на седници ЦК СК Србије 15. септембра 1966. године, на предлог Спасеније Цане Бабовић, исте оне која га је 1941. спашавала из болнице, пленум је одлучио да предложи Централном комитету СКЈ да Александра Ранковића искључи из Савеза комуниста. Александар Ранковић је почетком октобра 1966. године искључен и из Савеза комуниста Југославије.

После Брионског пленума наступила је „чистка“ (смена, превремено пензионисање па и хапшење) људи за које се сумњало да су симпатизери Ранковића. Тако су у историју отишли: Светислав Стефановић Ћећа, Војин Лукић, Животије Срба Савић, Слободан Крстић, генерал Милан Жежељ, генерал Милоје Милојевић и многи други симпатизери Ранковића. Највише се „чистка“ односила на службенике српске националности, те се разне службе безбедности, које је обједињавао Ранковић, годинама нису повратиле од те акције.

Пензионерски дани[уреди | уреди извор]

Гроб Александра Ранковића у Алеји народних хероја на Новом гробљу

После Брионског пленума Александар Ранковић се дефинитивно повукао из јавног живота. Живећи далеко од некадашњих другова у својој вили у Дубровнику, посветио се својим „дневничким забелешкама“, које су после његове смрти биле објављене. Због лошег здравственог стања Ранковићу је препоручен опоравак на мору.

У ноћи између 18. и 19. августа 1983. године, Ранковићу је нагло позлило. Налазио се на хотелској тераси када је имао нови срчани удар. Када је лекар стигао после поноћи, констатовао је тренутну смрт.

Када се дочуло за Лекину смрт, мноштво народа је почео да се окупља око његове родне куће у Дражевцу. Првобитно је било планирано да се сахрана обави на овом месту по преносу ковчега из Дубровника у Београд. Томе се енергично супротставио генерал Сретен Костић и рекао је да је Ранковићу место у "Алеји великана" на Новом гробљу у Београду. На сахрани Александра Ранковића спонтано је присуствовало око 100.000 људи, што говори о његовом угледу и популарности.

На тридесетогодишњицу смрти први премијер Србије који је положио цвеће на његов гроб био је Ивица Дачић.[4]

После трагичне смрти своје прве жене Анђе Ранковић, са којом је добио сина Миливоја-Мићу, оженио се са Ладиславом Бецеле, и са њом добио још једног сина Слободана. Његова унука Ања Ранковић је угледни новинар и водитељ на телевизији. Породица Александра Ранковића живела је у Београду у вили, на адреси Андре Николића 5, од 1966. до 1999. године.[5][6][7]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Александар Ранковић је одликован орденима:

Такође је одликован иностраним одликовањима, а међу њима се истичу:

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Орденом народног хероја одликован је 4. јула 1945. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]