Милан Петровић (професор)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Др Милан Петровић (Чаково, 1. септембар 1879 - Београд, 27. јул 1952[1]) је био професор Српске православне велике гимназије у Новом Саду и председник Матице српске.

Биографија[уреди]

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Новом Саду. У Будимпешти уписује студије медицине, од којих брзо одустаје и прелази на Филозофски факултет, где је и стекао докторат из филологије.[2]Као студент био је питомац Текелијанума и активан у Колу младих Срба у Будимпешти.[3]

У новосадској Српској гимназији је са прекидима радио од 1906. до 1925. године. Предавао је латински, старогрчки, немачки и српски језик, математику и историју.[2]

Током каријере био просветни инспектор, начелник Просветног одељења Банске управе, шеф Просветног одсека Градског народног одбора Новог Сада, повереник за социјално старање Главног извршног одбора Војводине и управник Српског учитељског конвикта.[2]

Био је и члан и секретар Српског народног одбора, тела чија је сврха била припрема Војводине за отцепљење од Аустроугарске и присаједињење Краљевини Србији.

Члан Матице српске постао је уочи Првог светског рата. У међуратном периоду биран је за члана Управног одбора и Књижевног одељења. Након Другог светског рата изабран је за потпредседника Матице. Када се, крајем 1946. године, Васа Стајић повукао са функције председника Петровић је дошао на његово место, и ту дужност је обављао до своје смрти.

Активно је учествовао у организацији прославе стогодишњице Матице српске, и том приликом је одликован орденом Светог Саве II реда (1927).

Са супругом Емилијом имао ћерку Иванку.[3]

Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Заштићена гробна места на Успенском гробљу”. lisje.com. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Професори „Јовине гимназије” у фондовима Новосадског архива. Нови Сад: Историјски архив града Новог Сада. 2010. стр. 41. 
  3. 3,0 3,1 Енциклопедија Новог Сада. Књига 20, Пет-Пок. Нови Сад: Новосадски клуб „Добра вест”. 2002. стр. 96—97.