Нгоронгоро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светска баштина Унеска
Нгоронгоро заштићено подручје
Назив на званичном списку светске баштине
Ngorongoro-1001-2.jpg
Локација  Танзанија
Тип природна
Критеријум vii, viii, ix, x
Референца 39
Унеско регија Африка
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979. (5. седница)

Нгоронгоро је калдера угашеног вулкана у истоименом дистрикту (површине 14.036 км² с 174.278 становника 2012. год.[1]) региона Аруша у Танзанији која се налази 180 км западно од града Аруша.

Његових 8.288 км² уз Национални парк Серенгети је заштићено подручје још од 1959. године[2]. Ово подручје је 1979. године уписано на УНЕСКО-ву Списак места Светске баштине у Африци због заштите његовог јединственог биодиверзитета и многих угрожених животињских врста, али и доказа о раном пристуству хоминина од пре око 3,6 милиона година[3]. Наиме, простране равнице око кратера припадају кланцу Олдувај који је познат као "колевка човечанства" јер су ту пронађени најстарији остаци првих хоминина, као што су Paranthropus boisei и Homo habilis. У подручју екосистема Нгоронгоро обитава око 40.000 припадника племена Масаји и налази се смештај за туристе Ngorongoro Wildlife Lodge, а уз њега је резерват Маква и резерват природе Масаји Мара, површине 320 км², а у ком је лов дозвољен, а постоји и могућност обиласка балоном.

Географија[уреди]

Карта "висоравни кратера" с калдером Нгоронгоро у средини

Шире подручје кратера Нгоронгоро припада географском подручју познатом као "висораван кратера", које је део Велике раседне долине.

Кратер Нгоронгороа је највећа калдера на свету, површине 260 км² и дубине 610 м, и претпоставља се да је настала урушавањем вулкана високог од 4.500-5.800 метара пре око 2,5-3 милиона година [4]. У средишту се налази сезонско слано језеро које Масаји зову Макат (Магади), што значи "со", а које се напаја из потока Мунге и извора Нгоитокиток који напаја и истоимено мочварно подручје.

Биодиверзитет[уреди]

Источна страна кратера је углавном прекривена планинском шумом, док је мање стрма источна страна сушнија и углавном прекривена травама и покојим дрветом акација. У њему живи око 25.000 великих сисара (углавном гнуови и зебре) и грабежљиваца (некад највећа концентрација лавова у Африци), те око 500 врста птица. Од осталих сисавара на овом подручју ту су: црни носорог (јако угрожен), афрички слон, нилски коњ, афрички биво, леопард, гепард, жирафа и много врста мањих сисара. Иако се сматрало да се животиње из кратера не могу селити и да је екосистем Нгоронгороа затворен зидинама калдере, сваке године у мају и јуну велика крда гнуова и зебри из Нгоронгороа (око 20% укупног броја животиња) се упути према западним великим трајним мочверним подручјима Серенгетија. Након суша 1961. и 1962. године, услед недостатка воде ројеви мува пецара (Stomoxys calcitrans) су се појили крвљу лавова чија се популација због рана и болести смањила са 70 на десетак. Њихов број је годинама био угрожен због међусобног парења блиских сродника, и опоравио се тек 2001. године, када их је било 62. Но, исте године наступила је суша која се поновила 2002. и поновио се исти проблем с мушицама[5]. Након суше, научници су предложили програм контролисаних пожара, до 20% пашњака, како би се контролирао број појединих врста у кратеру[6]. Такође је Масајима дозвољена испаша стоке унутар кратера, али морају ући и изаћи у истом дану.

Референце[уреди]

  1. [1] na en. wikipediji (енглески) приступљено 28. марта 2017.
  2. Robert M. Poole, Heartbreak on the Serengeti, National Geographic, фебруар 2006., pp. 4. (енглески) приступљено 7. новембра 2011.
  3. Ngorongoro на званичним страницама UNESCO-a (енглески) присутпљено 7. новембра 2011.
  4. Nigel Pavitt, Africa's Great Rift Valley, 2001.. стр. 135—139. Harry N. Abrams, Incorporated, New York. ISBN 978-0-8109-0602-0.
  5. Deadly insects plagued Crater, Arusha Times Reporters 10. ožujka 2001. (енглески) приступљено 7. новембра 2011.
  6. R.D. Estes, J.L. Atwood i A.B. Estes, [http://www.rarespecies.org/crater.pdf Downward trends in Ngorongoro Crater ungulate populations 1986–2005]: Conservation concerns and the need for ecological research, Biological Conservation (Elsevier), 2006. (енглески) Preuzeto 7. studenog 2011.

Спољашње везе[уреди]