Невенка Рајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Невенка Рајковић
Nevenka Rajkovic - portret.JPG
Датум рођења (1949-01-01)1. јануар 1949.
Место рођења Бор
СФР Југославија
Датум смрти 12. јун 2005.(2005-06-12) (56 год.)
Место смрти Београд
СР Југославија

Невенка Рајковић (Бор, 1. јануар 1949Београд, 12. јун 2005) српска је сликарка, послератне генерације, која је на ликовну сцену Србије ступила након дипломирања на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду, 1977. године.

Креативно и поетски надарена, пресудно уметнички образована а пре свега свестрана, Невенка је своју ликовност често праћену и писањем песама зачела, развијала и одржавала највећим делом у временском периоду када су се догодиле значајне морфолошке, семантичке и аксиолошлке и друге промене у ликовним уметностима друге половини 20. века, на простору Балкана и шире. Радећи дуго и предано, све до преране смрти 2005. године, она је на својим сликама и цртежима изградила и исказала сопствени свет настао на основама дубоко доживљеног и животно потврђеног личног искуства а све у духу посмодернизма у који је Невенка вешто уносила, познате мотиве, српског фреско живописа прилагођеног савременом ликовном језику.[1][2][3]

Невенка Рајковић била је члан УЛУС-а од 1978. године. Имала је статус самосталног уметника. Од 1977. године, била је учесник многобројних ликовних колонија, самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству на којима је излагала слике и цртеже.

Живот и каријера[уреди]

Невенка Рајковић, девојачко Стеленовић родила се на Нову годину (1. јануара 1949) у Бору, од мајке Наде, девојачко Ковачевић, службенице, у који је мајчина породица Ковачевић избегла за време Другог светског рата из Белишћа код Осијека (у том периоду под управом Назависне државе Хрватске), и оца Драгољуба, радио-механичара и помало иноватора из Бора.

Одрастала је у Бору а потом, након развода родитеља када је Невенка имала две године, и Белишћу, код мајчиних родитеља до своје пете године, где је, како је сама говорила, провела најлепше дане детињства, никада не упознавши оца. Када се мајка преудала Неванка се вратила у Бор и наставила живот у новооснованој породици, са мајком, очухом Браниславом и сестром Весном Бојковић

Основну школу и гимназију завршила је у Крушевацу, у који се 1955. године, доселила са родитељима.[1] Током основног школовања активно је учествовала у литерарној секцији и писала пеме, које су објављене у бројним часописима за децу и одрасле и збирци песама објављеној 1963. године под називом „Младост“.

Невенка је до, своје преране смрти, имала велику подршку супруга Зорана и сина Матије признатих српских сликара.[4]

Студирала је на Факултету ликовних уметности Универзитета у Београду. Прве две године завршила је у класи професора Милице Стевановић, а када се определила за сликарство наставила је сарадњу са професором Раденком Мишевићем, у чијој класи је и дипломирала 1977. године, као студент генерације. У знак признања добила је престижну награду за сликарство из Фонда „Петар Лубарда“.

Последипломске студије завршила је 1985. године, такође у класи професора Раденка Мишевића, на Факултету ликовних уметности у Београду.

Од 1980. живела је у Београду, а након удаје за крушевачког сликара Зорана Рајковића и рођења сина Матије, преселила се са породицом у Крушевац и запослила као професор на Вишој школи за образовање васпитача у Крушевцу.

После краће болести умрла је 12. јун 2005. у Београду. Сахрањена је у породичној гробници у Крушевцу. Поред супруга Зорана Рајковића, афирмисаног српског сликара,[5] иза себе је оставила и сина, академског сликара Матију Рајковића и велику колекцију слика, од које се нерадо одвајала.

Невенка као поетеса[уреди]

Ја сам слика која је
подсликана тобом.
Без тебе на платну
ја немам снагу.
Ако иза тог лица не
стоји твоје
та слика је само рам
платно и боје.
Песма из Монографије, Невенка Рајковић: поетика сликарства поростора, светлости и усамљености.[1]

Таленат за писање поезије Невенка је исказала врло рано, још у основној школи у Крушевцу. У вишим разредима основне школе активно је учествовала у раду литерарне секције и повремено објављивала песме у бројним часописима за децу и одрасле. Врхунац је достигла објављивањем песама у збирци под називом „Младост“ у издању Клуба народне технике учитељске школе у Крушевцу.

Теме Невенкиних песма су многобројне и разноврсне: дескриптивне, интимне, родољубиве, социјалне. Оне говоре, не само о теми о којој је писала, већ и о Невенки као формираној личности, која је иако јако млада, била у стању да осети проблем, истакне га и покуша да стилским фигурама истакне његов значај.

Писање поезије неће постати њен животни позив, већ сликарство. Али када је Неванка у свом ликовном опусу повремено западала у „емоционалну кризу“, а сликарство као животни позив је „оптерећивало“, она се враћала вођењу дневника и писању песама, које је:

„Сматрала својим најинтимнијим тренуцима и никада више их није објављивала.[1]

Ликовно стваралаштво[уреди]

„Крај сезоне“, 1984. — стварност у функцији маште, са реализмом детаља и иреализмом целине, Невенка успешно уклапа у јединство две сфере и њиховој борби између свесног и надсвесног.
„Свети ратници“, 1998. — свесну духовну есенцију у српским средњовековним фрескама, Невенка врло вешто користи да прошлост као пролазност времена, из другог плана, прикаже у једно друго време

Ликовно и песничко стваралаштво Невенке Рајковић једнако опседа већину људских чула, и пружа визуелно и аудитивно задовољење, које код поштовалаца њеног дела захтева ослобађање импулсе несвесног и архетипског, акцију, емоција и чулну сензацију, како би се „Невенкин свет“, настао на основама дубоко лично доживљеног и животно потврђеног искуства, а приказан у духу посмодернизма, са познатим мотивима, са српских фреско живописа прилагођених савременом ликовном језику, схватио и правилно протумачио.

„Човек је код Невенке као Бог у свемиру: нигде се не види а свуда је присутан. И што више посматрате те слике и цртеже, то више откривате да су ти предели ваши и чудите се кад их је Невенка баш вама украла и уткала на своја платна. А баш ту, у том сазнању, у том проналажењу себе на квадрату платна, испод зеленог дрвета или на плесњивој патини неке парнасовски оронуле статуе, почиње комуникација сликара и посматрача.[6]

Самосвојан и оригиналан уметнички код Невенке Рајковић, безмало четри деценије, смело се борио са рецентном уметничком праксом Србије у другој половини 20. века. Из те борбе, она је вешто интерпретирајући на својим сликам деценијама представљане класичне елементе Постмодерне, оплемењивала елементима српског Средњовеквоног сликарства, и тако изашла као „победник“.

Слика је у Невенкином опусу ништа друго до метафизичко огледало суштине и Свет слика саткан од светлости, боја и сна који извире негде из мозаичносвесног и мозаичнонесвесног:,

„Као „нејасан доживљај“ (како то Невенка каже) слаган од давно заборављених слика, мириса и осета и у, синестетичком јединству са појавно реалним, ствара неки свој паралелизам или „чудесни реализам“. Тај условни реализам по фигурацији налик тек Ђорђу де Кирику а по лиричности Милени Павловић Барили ипак је истински оригиналан и самосвојан. Омекашана и оплемењена боја и до немогућег укроћен туш, темељ су овог израза.[6]

Сачињено од ружичасте зоре и једног бестелесног сутона, индивидуално сликарство Невене Рајковић љубитељима сликарства открива метафизичка упоришта и станишта, која се пружају на самом рубу бескраја на чијим се азурним хоризонтима јасно оцртавају фигура човека, његова увек иста судбина и његова вечита запитаност.[1]

Самосталне изложбе[уреди]

Година Место одржавања и назив изложбе
1977.
  • Уметничка галерија Крушевац
1985.
  • Магистарска изложба, ФЛУ Београд
  • Вараждин (Невенка и Зоран Рајковић)
1988.
  • Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд
  • Уметничка галерија, Крушевац
1998.
  • Народни музеј Лесковац
  • Атриј музеја, Трогир (Невенка и Зоран Рајковић)
1993.
  • Народни музеј – Уметничка галерија, Крушевац
  • Конгресни центар – Хотел Чигота, Златибор
1994.
  • Конгресни центар – Хотел Чигота, Златибор
1998.
  • Народни музеј – Уметничка галерија, Крагујевац
  • Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац
2001.
  • Галерија Огњиште, Пале, Република Српска

Ретроспективне изложбе[уреди]

Година Место одржавања и назив изложбе
2008.
  • Крагујевац, Галерија Народног музеја, слике
  • Врњачка Бања, Галерија Атељеа Басара – Обрадовић, слике и цртежи
  • Крушевац, Уметничка галерија – Народни музеј, слике и цртежи
2010.
  • Вршац, Градски музеј, слике и цртежи
  • Опово, Галерија “Јован Поповић”, слике и цртежи
2011.
  • Ниш, Павиљон на тврђави – ГСЛУ, слике и цртежи
2012.
  • Жалец (Словенија), Савинов ликовни салон – ЗКШТ, слике и цртежи
2014.
  • Пирот, Галерија “Чедомир Крстић”, слике и цртежи
2015.
  • Трстеник, Ликовни салон Дома културе - „Јефимијини дани“
  • Београд, Галерија '73, Породица Рајковић, слике.[7]
2016.
  • Чачак, Ликовни салон Дома културе, слике и цртежи.[8][9]

Колективне изложбе[уреди]

Година Место одржавања и назив изложбе
1977.
  • Перспективе VI, Београд
  • Октобарска изложба, Крушевац
  • Годишња изложба УЛУС-а Западног поморавља, Крушевац
1978.
  • Пролећна изложба УЛУС-а Београд – Крагујевац
  • Београд инспирација сликара, Београд
  • XIX Октобарски салон, Београд
  • Графика Факултета ликовних уметности у Београду,Уметнички павиљон Цвијета Зузорић
1979.
  • XX Октобарски салон, Београд
  • Октобарска изложба, Крушевац
1980.
  • XXI Октобарски салон, Београд
1981.
  • Цртежи и мала пластика, Београд
  • Пролећна изложба УЛУС-а, Београд
1982.
  • XXIII Октобарски салон, Београд
  • Пролећна изложба УЛУС-а, Београд, – Ниш – Крагујевац
1984.
  • Добитници награде „Петар Лубарда“, Београд
  • Октобарска изложба, Крушевац
1985.
  • XXVI Октобарски салон, Београд
1987.
  • 1987. Цртежи и мала пластика, Београд
1989.
  • Бој на Косову – шест векова, Крушевац – Београд
1990.
  • XXXI Октобарски салон, Београд
1991.
  • „Цртежи и мала пластика“, Београд
1992.
  • XXXII Октобарски салон, Београд
  • 30 година излагања у Уметничкој галерији, Крушевац
1996.
  • 9+градова Србије, Крагујевац
  • Мало анале, пејзаж као повод уметничком делу (по позиву), Чачак
  • Светско бијенале минијатуре, Торонто, Канада
1997.
  • Пролећна изложба УЛУА, Алексинац – Београд (Руски дом)
1998.
  • 24. пролећна изложба жена сликара, чланица УЛУС-а и УЛУПУДС-а, Крагујевац
  • Светско бијенале минијатуре (по позиву), Горњи Милановац
  • Крушевац, Уметничка галерија, Ликовна колонија Јастребац `98
2003.
  • Крушевац, Дом синдиката, Галерија „У пролазу“, уметници Крушевца
2004.
  • Горњи Милановац, Модерна галерија, 10. сазив ЛК „Мина Караџић“
  • Крушевац, Галерија Крушевачког позоришта, Ротари клуб
2015.
  • Торонто (Канада), Галерија Српске националне академије, Уметници часописа „Људи говоре“
2016.
  • Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја, Природа - урбано, Из уметничке збирке галерије
  • Београд, Кућа Ђуре Јакшића, Избор из колекције ЛК „Мина Вукомановић Караџић” - Савинац, 1994-2015.

Награде и признања[уреди]

„Прекинути низ“, 1991 — Невенка у предњем плану, користи сегменте градске архитектуре, да опткрије нови свет емоција у коме је сваки камен, стуб, отвор, разлог за размишљање, о количини радости и жалости затворене у простору изнеђу зидова соба
  • 1975. — Награда најбољем студенту за школску 1974/75. ФЛУ, Београд
  • 1977. — Награда за сликарство из Фонда „Петар Лубарда“, Београд
  • 1977. — Награда на Октобарској изложби, Крушевац
  • 1979. — Откупна награда „Југоекспорта“ на Октобарском салону, Београд
  • 1980. — Откупна награда „Југоекспорта“ на Октобарском салону, Београд
  • 1981. — Награда на годишњој изложби друштва УЛУС-а Западног поморавља, Краљево
  • 1981. — Откупна награда на изложби „Цртеж и мала пластика“, Београд
  • 1988. — Откуп СИЗ-а културе на самосталној изложби у галерији КНУ, Београд
  • 1992. — Прва награда на Октобарској изложби, Крушевац
  • 1993. — Златна значка КПЗ Србије за допринос у култури, Београд
  • 1998. — Награда за сликарство на пролећној изложби чланица УЛУС-а и УЛУПУДС-а, Крагујевац

Библиографија[уреди]

  1. Драгољуб Миладиновић – Квалитет науштрб масовности – 20. октобарска изложба слика, Победа, Крушевац октобар 1977.
  2. М.Ж., Награде најбољим студентима – крај школске године на ФЛУ, Политика, Београд, јун 1977.
  3. Павле Васић, Изложба, Перспективе 6. у Галерији код позоришта, Кроз ликовне галерије, Политика, Београд, август 1978.
  4. Д. Миладиновић, На Октобарском салону у Београду излажу и уметници из Крушевца, Победа, Крушевац новембар 1985.
  5. Н. Рајковић, Предговор у каталогу магистарске изложбе у Галерији ФЛУ, Београд, јануар 1985.
  6. Др Милентије Ђорђевић, Предговор у каталогу самосталне изложбе у Уметничкој галерији, Крушевац, 30. новембар 1988.
  7. Драган Илић, У уметничкој галерији у Крушевцу - Нова димензија осаме, Победа, Крушевац новембар 1988 год.
  8. Бојана Бурић, Простор светлости, предговор у каталогу за изложбу у галерији КНУ, Београд фебруар 1988.
  9. А.Д. Почела рад ликовна колонија “Власина '89”, Ликовни уметници на језеру, Политика, Београд, 17. август 1989.
  10. Милош Петровић, Предговор у каталогу за изложбу слика у Галерији Народног музеја Лесковац, новембар 1989.
  11. Биљана Грковић, Предговор у каталогу за изложбу слика у Галерији Народног музеја Лесковац, новембар 1989.
  12. Срђан Марковић, Слике Невенке Рајковић у Галерији Народног музеја Лесковац, новембар 1989.
  13. Павле Васић, Невенка Рајковић – Уметност у Крушевцу. стр. 235, Уметничка топографија Крушевца, 1990.
  14. Марија Манојловић, Уметност као вода и храна, Моја истина и мој свет Невенка Рајковић, Победа, Крушевац, фебруар 1993.
  15. Лазар Стојновић, Поетика простора и времена”, Багдала бр. 442-443, Крушевац, 1993 год.
  16. Др. Радомир Батуран, Између знака и означеног предговор у каталогу изложбе слика и цртежа у Уметничкој галерији, Крушевац, мај 1993.
  17. Споменка Ковачевић Гужвић, 24 пролећна изложба чланица УЛУС-а и УЛУПУДС-а, Крагујевачко читалиште, Крагујевац, октобар 1998.
  18. З.А., Сликари за децу, Вечерње новости, Београд, новембар 1990.
  19. Радмила Мишић, Невенка Рајковић - Простор светлости. стр. 322-323,
  20. Разнели нас ветрови ко маслачке, Крушевачки гимназијалци, мај 2005.
  21. Слободан Симоновић, Невенка Рајковић. стр. 236, Мала енциклопедија Крушевца, 2006.
  22. Весна Тодоровић, Истрајност креативног гена, часопис Путеви културе, бр. 24, Културни центар Крушевац, 2015.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Лазар Стојановић, Невенка Рајковић: поетика сликарства поростора, светлости и усамљености, Крушевац, Скупштина општине, 2006.
  2. ^ Радомир Батуран, Сликарка Невенка Рајковић или сусрест метафизичара (2008) Људи говоре, часопис за књижевност и културу
  3. ^ Lj. S. Izložba Nevenke Rajković u Paviljonu u Tvrđavi, Niš, 2011. Južne vesti, Niš
  4. ^ М.Рајковић, Породично и судбински везани за уметност, Град, Крушевац, 25.11.2014.
  5. ^ мр Лазар Стојновић, Предговора у каталогу самосталне изложбе Зорана Рајковића у Уметничкој галерији у Крушевцу, 1998. год.
  6. 6,0 6,1 Проф. др Милентије Ђорђевић, Одломак из текста са отварања самосталне изложбе Невенке Рајковић, Крушевац, новембар 1988.
  7. ^ Изложба слика и цртежа породице Рајковић, (08.10 – 20.10.2015), Београд, Галерија '73.”. Архивирано из оригинала на датум 01. 12. 2016. Приступљено 09. 10. 2015. 
  8. ^ Retrospektivna izložba slika i crteža Nevenke Rajković (1949 – 2005).. ozonpress.net, 2016. Приступљено 29. 5. 2016. 
  9. ^ Retrospektivna izložba Nevenke Rajković. regionalnevesti.net, 2016. Приступљено 29. 5. 2016. 

Спољашње везе[уреди]


Српска сликарска породица Рајковић
Зоран Рајковић—отац
(1949)
Невенка Рајковић—мајка
(1949—2005)
Матија Рајковић—син
(1980)