Петар Лубарда

С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Лубарда
Petar Lubarda 2.jpg
Портрет Петра Лубарде
Датум рођења(1907-07-27)27. јул 1907.
Место рођењаЉуботињ, код Цетиња
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти13. фебруар 1974.(1974-02-13) (66 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
 СФР Југославија
Потпис
Lubarda.png

Петар Лубарда (Љуботињ, код Цетиња, 27. јул 1907 — Београд, 13. фебруар 1974) био је српски сликар[1], редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и спољни члан Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ).

Биографија[уреди | уреди извор]

Документ/писмо које је Петар Лубарда написао себи у којем је изричито захтјевао да наведени подаци буду дио свих биографских навода о њему.
На слици: по националности Србин.
Биста у Херцег Новом

Основну школу је похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Шибенику, Сињу и Никшићу где почиње да слика. Студије сликарства започео 1925. године у Уметничкој школи у Београду, а наставља кратко у Паризу 1926. на Académie des Beaux Arts. У Црну Гору се враћа 1932. и исте године долази у Београд. У Паризу други пут борави од 1938. до 1940.

Прву самосталну изложбу имао је 1925. у Никшићу а потом 1927. и 1929. у Паризу и Риму.[2] Од 1927. године учествовао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству.

Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ од 1938, Групе „Самостални“ од 1951, као и УЛУС-а, УЛУЦГ-а и СУЛУЈ-а.

Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Немачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра стрељали су партизани, па је извесно време, као идеолошки неподобан, имао проблема у уметничкој каријери.

Од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду. Године 1946. одлази на Цетиње где учествује у фомирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори: отвара се Умјетничка школа на Цетињу у који је био предавач и директор. Школа се 1947—1948. премешта у Херцег Нови. У Београд се враћа 1950. године где остаје до краја живота.

Дописни члан САНУ постаје 1959, а редовни 1961. године. У САНУ је оставио писмо у којем захтева да се при сваком излагању његових дела обавезно нагласи да је по народности Србин.[1]

Сликарску заоставштину поклонио је Београду 1973. године. Био је ожењен Вером (умрла 2008. године).[3] Њихова кућа је претворена у легат (Легат Атеље Петра Лубарде) и обновљена 2012. године,[4] а за публику је отворена 2014. године.[5][6]

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Године 1997. установљено је највеће признање „Петар Лубарда“ које се додељује за ликовну уметност у Црној Гори.

Сликарство[уреди | уреди извор]

Слика Петра Лубарде посвећена Бранку Пешићу, део колекције Адлигата
Петар Лубарда, Заклано јагње, 1940
Петар Лубарда, Косовски бој, 1953

Сликарски пут Петра Лубарде започиње тамо где је рођен - у црногорском кршу и брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију. Практично, у свему што је сликао, као пластична матрица може се идентификовати тај први визуелни пејзаж који га је од рођења окруживао.[7] Као да се у сваком од каснијих знаменитих циклуса враћао линијама, облицима и колориту крајолика који је понео и носио ма куда да се кретао Црном Гором, Србијом, Европом и светом. Почео је да слика на својеврсни реалистички начин који је већ попримио светло-тамне валерске односе светла који су трагали за наглашеним говором сликарске материје. Драматика сликарског призора подигнута је на прелазу тридесетих у четрдесете године, а симболично је видљива у Закланом јагњету (1940).

Косовски бој, 1953

За ову слику су многи критичари истакли да по суровости призора наговештава катаклизму Другог светског рата. После рата, Лубарда се упустио у дотад непознату авантуру у српском и југословенском сликарству отварајући потпуно слободне путеве креативности, најпре у маниниризму колористичког експресионизма, у коме је форму редуковао до границе препознатљивости, а одмах затим је своје сликарство увео у асоцијативну и апстрактну фазу која је дефинитивно обележила не само његов опус већ и целокупно наше сликарство друге половине 20. века. Током трајања рата и неколико година потом, Лубарда није стварао њему типична дела високог интензитета и биографи сматрају да у том периоду није створио велика дела те да је био у депресији, што се огледало на његово стваралаштво.[7]

Од историјског је значаја била његова изложба одржана 1951. године у Галерији УЛУС-а у Београду која је показала цео пластички програм обнове нашег сликарства после епохе социјалистичког реализма и открила тај танани прелаз из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију. Нека од најпознатијих дела из тог периода су: Битка на Вучјем долу (1950), Гуслар (1952), Коњи (1953), Косовски бој (1953).

Сунце и маслина, 1971
Петар Лубарда, Зора над Београдом, 1972

Критика[уреди | уреди извор]

Исидора Секулић је сматрала да у Лубардиним сликама предела нема никаквог услађења природе, већ су приказани предели једноставни и јасни.[7] Павле Васић Лубардин стил описује као „прожет снажном оригиналношћу”.[7] Писац и критичар Станислав Винавер Лубарду назива „великим сликаром” и пише да је одлазио да посматра Лубардине слике сваки дан читавих месец дана колико је трајала изложба у УЛУСу.[7] Истакнути критичар и историчар уметности Милан Кашанин писао је да је Лубарда „уравнотежен, здрав и снажан” и „типичан представник виталних и уметничких способности нашег човека”.[7] Миша Башичевић пише да је Лубарда спојио два израза „надреалистички” и „апстрактни”.[7] Зоран Маркуш назива Лубарду „песником епске драматике” и пише да би он са своја два ремек дела „Битка на Косову” и „Пут у Космос” могао да уђе у сваку антологију савремене светске уметности.[7] Мића Поповић је за њега рекао да је „заиста генијалан сликар” и да је „оставио дело за снове и за антологију, за обимне испире и усамљене шетаче”. Драгош Калајић за улогу Лубарде на домаћој сликарској сцени пише „...појављује се један аутохтони, изузетни израз светског значаја, чије је значење имало искључиво национални карактер обухватајући геолошку и историјску, фоклорну и културну основу заједнице”.[7] Калајић такође примећује да су Лубардине слике изражавале колективно несвесно, као и да је једно од ретких дела која могу да васпитавају људе.[7]

Самосталне изложбе (избор)[уреди | уреди извор]

  • 1925. Гимназија, Никшић
  • 1929. Casa dell' Arte Moderna Bragaglio, Roma
  • 1933. Француски клуб (Ратнички дом), Београд
  • 1934. Уметнички павиљон, Београд
  • 1951. Уметничка галерија УЛУС, Београд
  • 1952. Galerie Yougoslavie, Paris
  • 1954. Galerie Michel Warren, Paris
  • 1955. Leicester Galleries, London
  • 1958. Умјетнички павиљон, Титоград
  • 1959. Мала галерија, Љубљана
  • 1961. Ликовна галерија Културног центра, Београд
  • 1962. Galleria Penelope, Roma, Галерија Дома ЈНА, Београд
  • 1963. Работнички универзитет, слике поклоњене Скопљу после земљотреса, Скопље
  • 1964. Галерија Дома ЈНА, Београд
  • 1967. Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд, Музеј на современата уметност, Скопље, Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
  • 1968. Умјетнички павиљон, Титоград, Умјетнички музеј СР Црне Горе, Цетиње, Народни музеј, Крагујевац, Ликовна галерија Културног центра, Београд
  • 1969. Галерија САНУ, Београд, Изложбена галерија слика „Петра Лубарде“, Крагујевац, Дом културе „Олга Петров“, Опово
  • 1970. Градски музеј, Сомбор, Ликовна галерија Дома културе, Врбас
  • 1971. Ликовна галерија Култрурног центра, Београд

Постхумне

  • 1974. Народни музеј, спомен-изложба, Београд, Изложбен салон на Домом на ЈНА, комеморативна изложба, Скопље, Атеље Петра Лубарде, момеријална изложба, Београд
  • 1978. Collegium artisticum, ретроспектива, Сарајево, Модерна галерија, Будва, Модерна галерија, ретроспектива, Љубљана
  • 1984. Музеј савремене уметности, Београд
  • 1985. Галерија умјетности несврстаних земаља „Јосип Броз Тито“, Титоград, Модерна галерија, Будва
  • 1986. Галерија „Форум“, Никшић
  • 1989. Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
  • 1994. Биљарда, Цетиње
  • 1998. Музеј на современата уметност, Скопље
  • 2000. Галерија „Никола I“, Никшић, Изложбени простор Завичајног музеја - „Дворац краља Николе“, Бар
  • 2004. Galeria Lorber, Shenkar College of Engineering and Desine, Ramat-Gan, (Israel)
  • 2007. Галерија РТС, Београд
  • 2007. Продајна галерија „Београд“, Београд
  • 2014. Кућа легата, Легат Петра Лубарде, Београд

Библиографија[уреди | уреди извор]

Монографије

Енциклопедије

  • 1959. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 4. стр. 651, Југославенски лексикографски завод, Загреб
  • 1964. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 3. стр. 343–344, Југославенски лексикографски завод, Загреб
  • 1978. Мала енциклопедија Просвета: Општа енциклопедија, књ. 2. стр. 429, Просвета, Београд
  • 1984. Ликовна енциклопедија Југославије, књ. 2. стр. 209, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб
  • 2001. Лексикон црногорских умјетника 1946— (2001). стр. 132–136, УЛУЦГ, Подгорица

Књиге и друге публикације (избор)

Предговори каталога самосталних изложби (избор)

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Лубардин гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу
  • 1937. Grand Prix на светској изложби, Париз
  • 1939. I награда на Међународној изложби, Хаг
  • 1948. I савезна награда ФНРЈ, Београд
  • 1948. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
  • 1949. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
  • 1953. Интернационална откупна награда, Бијенале, Сао Паоло[8]
  • 1955. Награда Бијенала, Токио
  • 1955. октобарска награда града Београда, Београд
  • 1956. Национална награда Гугенхајм, Њујорк
  • 1964. Седмојулска награда РС Србије, Београд
  • 1965. Орден братсва и јединства, Београд
  • 1965. Орден заслуга за народ са златним венцем, Београд
  • 1966. Награда АВНОЈ, Београд
  • 1967. I награда цетињског Ликовног салона „13. новембар“, Цетиње
  • 1969. Спомен-плакета града Београд, Београд
  • 1970. Уметничка повеља „Рабиндранат Тагора“, Калкута
  • 1973. Хердерова међународна награда, Беч
  • Почасни грађанин Словењ Градца и Крагујевца

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Црногорски сликар Петар Лубарда о себи
  2. ^ „Шта је све помирио Петар Лубарда”. Politika Online. Приступљено 2021-03-18. 
  3. ^ Вера Лубарда умрла као бескућник
  4. ^ Обновљеном легату сачували душу („Вечерње новости“, 26. децемабр 2012)
  5. ^ Великан у пуном сјају („Вечерње новости“, 18. август 2014)
  6. ^ Легат Петра Лубарде отвара врата после тридесет година („Политика“, 16. децембар 2014)
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga. стр. 14. 
  8. ^ „Фантастична звер” вратила се у Београд („Политика”, 27. фебруар 2017)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране. 
  • Документација Музеја савремене уметности, Београд
  • Архив САНУ, Београд
  • Perović, Olga (2004). Lubarda. Beograd: Galerija Tiodorović. ISBN 9788690597505. 
  • Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Лубарда&oldid=23765756”