Петар Лубарда
Петар Лубарда | |
---|---|
![]() Портрет Петра Лубарде | |
Датум рођења | 27. јул 1907. |
Место рођења | Љуботињ, код Цетиња![]() |
Датум смрти | 13. фебруар 1974.66 год.) ( |
Место смрти | Београд, СР Србија![]() |
Потпис | |
![]() |
Петар Лубарда (Љуботињ, код Цетиња, 27. јул 1907 — Београд, 13. фебруар 1974) био је југословенски и српски сликар[1] из 20. века, редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и спољни члан Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ).
Биографија[уреди | уреди извор]
Основну школу је похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Шибенику, Сињу и Никшићу где почиње да слика. Студије сликарства започео 1925. године у Уметничкој школи у Београду, а наставља кратко у Паризу 1926. на Académie des Beaux Arts. У Црну Гору се враћа 1932. и исте године долази у Београд. У Паризу други пут борави од 1938. до 1940.
Прву самосталну изложбу имао је 1925. у Никшићу а потом 1927. и 1929. у Паризу и Риму. Од 1927. године учествовао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству.
Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ од 1938, Групе „Самостални“ од 1951, као и УЛУС-а, УЛУЦГ-а и СУЛУЈ-а.
Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Немачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра стрељали су партизани, па је извесно време, као идеолошки неподобан, имао проблема у уметничкој каријери.
Од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду. Године 1946. одлази на Цетиње где учествује у фомирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори: отвара се Умјетничка школа на Цетињу у који је био предавач и директор. Школа се 1947—1948. премешта у Херцег Нови. У Београд се враћа 1950. године где остаје до краја живота.
Дописни члан САНУ постаје 1959, а редовни 1961. године. У САНУ је оставио писмо у којем захтева да се при сваком излагању његових дела обавезно нагласи да је по народности Србин.[1]
Сликарску заоставштину поклонио је Београду 1973. године. Био је ожењен Вером (умрла 2008. године).[2] Њихова кућа је претворена у легат (Легат Атеље Петра Лубарде) и обновљена 2012. године,[3] а за публику је отворена 2014. године.[4][5]
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Године 1997. установљено је највеће признање „Петар Лубарда“ које се додељује за ликовну уметност у Црној Гори.
Сликарство[уреди | уреди извор]
Сликарски пут Петра Лубарде започиње тамо где је рођен - у црногорском кршу и брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију. Практично, у свему што је сликао, као пластична матрица може се идентификовати тај први визуелни пејзаж који га је од рођења окруживао.[6] Као да се у сваком од каснијих знаменитих циклуса враћао линијама, облицима и колориту крајолика који је понео и носио ма куда да се кретао Црном Гором, Србијом, Европом и светом. Почео је да слика на својеврсни реалистички начин који је већ попримио светло-тамне валерске односе светла који су трагали за наглашеним говором сликарске материје. Драматика сликарског призора подигнута је на прелазу тридесетих у четрдесете године, а симболично је видљива у Закланом јагњету (1940).
За ову слику су многи критичари истакли да по суровости призора наговештава катаклизму Другог светског рата. После рата, Лубарда се упустио у дотад непознату авантуру у српском и југословенском сликарству отварајући потпуно слободне путеве креативности, најпре у маниниризму колористичког експресионизма, у коме је форму редуковао до границе препознатљивости, а одмах затим је своје сликарство увео у асоцијативну и апстрактну фазу која је дефинитивно обележила не само његов опус већ и целокупно наше сликарство друге половине 20. века. Током трајања рата и неколико година потом, Лубарда није стварао њему типична дела високог интензитета и биографи сматрају да у том периоду није створио велика дела те да је био у депресији, што се огледало на његово стваралаштво.[6]
Од историјског је значаја била његова изложба одржана 1951. године у Галерији УЛУС-а у Београду која је показала цео пластички програм обнове нашег сликарства после епохе социјалистичког реализма и открила тај танани прелаз из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију. Нека од најпознатијих дела из тог периода су: Битка на Вучјем долу (1950), Гуслар (1952), Коњи (1953), Косовски бој (1953).
Критика[уреди | уреди извор]
Исидора Секулић је сматрала да у Лубардиним сликама предела нема никаквог услађења природе, већ су приказани предели једноставни и јасни.[6] Павле Васић Лубардин стил описује као „прожет снажном оригиналношћу”.[6] Писац и критичар Станислав Винавер Лубарду назива „великим сликаром” и пише да је одлазио да посматра Лубардине слике сваки дан читавих месец дана колико је трајала изложба у УЛУСу.[6] Истакнути критичар и историчар уметности Милан Кашанин писао је да је Лубарда „уравнотежен, здрав и снажан” и „типичан представник виталних и уметничких способности нашег човека”.[6] Миша Башичевић пише да је Лубарда спојио два израза „надреалистички” и „апстрактни”.[6] Зоран Маркуш назива Лубарду „песником епске драматике” и пише да би он са своја два ремек дела „Битка на Косову” и „Пут у Космос” могао да уђе у сваку антологију савремене светске уметности.[6] Мића Поповић је за њега рекао да је „заиста генијалан сликар” и да је „оставио дело за снове и за антологију, за обимне испире и усамљене шетаче”. Драгош Калајић за улогу Лубарде на домаћој сликарској сцени пише „...појављује се један аутохтони, изузетни израз светског значаја, чије је значење имало искључиво национални карактер обухватајући геолошку и историјску, фоклорну и културну основу заједнице”.[6] Калајић такође примећује да су Лубардине слике изражавале колективно несвесно, као и да је једно од ретких дела која могу да васпитавају људе.[6]
Самосталне изложбе (избор)[уреди | уреди извор]
- 1925. Гимназија, Никшић
- 1929. Casa dell' Arte Moderna Bragaglio, Roma
- 1933. Француски клуб (Ратнички дом), Београд
- 1934. Уметнички павиљон, Београд
- 1951. Уметничка галерија УЛУС, Београд
- 1952. Galerie Yougoslavie, Paris
- 1954. Galerie Michel Warren, Paris
- 1955. Leicester Galleries, London
- 1958. Умјетнички павиљон, Титоград
- 1959. Мала галерија, Љубљана
- 1961. Ликовна галерија Културног центра, Београд
- 1962. Galleria Penelope, Roma, Галерија Дома ЈНА, Београд
- 1963. Работнички универзитет, слике поклоњене Скопљу после земљотреса, Скопље
- 1964. Галерија Дома ЈНА, Београд
- 1967. Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд, Музеј на современата уметност, Скопље, Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
- 1968. Умјетнички павиљон, Титоград, Умјетнички музеј СР Црне Горе, Цетиње, Народни музеј, Крагујевац, Ликовна галерија Културног центра, Београд
- 1969. Галерија САНУ, Београд, Изложбена галерија слика „Петра Лубарде“, Крагујевац, Дом културе „Олга Петров“, Опово
- 1970. Градски музеј, Сомбор, Ликовна галерија Дома културе, Врбас
- 1971. Ликовна галерија Култрурног центра, Београд
Постхумне
- 1974. Народни музеј, спомен-изложба, Београд, Изложбен салон на Домом на ЈНА, комеморативна изложба, Скопље, Атеље Петра Лубарде, момеријална изложба, Београд
- 1978. Collegium artisticum, ретроспектива, Сарајево, Модерна галерија, Будва, Модерна галерија, ретроспектива, Љубљана
- 1984. Музеј савремене уметности, Београд
- 1985. Галерија умјетности несврстаних земаља „Јосип Броз Тито“, Титоград, Модерна галерија, Будва
- 1986. Галерија „Форум“, Никшић
- 1989. Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
- 1994. Биљарда, Цетиње
- 1998. Музеј на современата уметност, Скопље
- 2000. Галерија „Никола I“, Никшић, Изложбени простор Завичајног музеја - „Дворац краља Николе“, Бар
- 2004. Galeria Lorber, Shenkar College of Engineering and Desine, Ramat-Gan, (Israel)
- 2007. Галерија РТС, Београд
- 2007. Продајна галерија „Београд“, Београд
- 2014. Кућа легата, Легат Петра Лубарде, Београд
Библиографија[уреди | уреди извор]
Монографије
- 1964. Лазар Трифуновић, Петар Лубарда, III коло едиције Сликари и вајари, Просвета, Београд
- 2002. Група аутора, Петар Лубарда, и CD-ROM, Радионица душе, Београд
- 2004. Олга Перовић, Петар Лубарда (1907—1974), Галерија „Тиодоровић“, Подгорица
Енциклопедије
- 1959. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 4. стр. 651, Југославенски лексикографски завод, Загреб
- 1964. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 3. стр. 343–344, Југославенски лексикографски завод, Загреб
- 1978. Мала енциклопедија Просвета: Општа енциклопедија, књ. 2. стр. 429, Просвета, Београд
- 1984. Ликовна енциклопедија Југославије, књ. 2. стр. 209, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб
- 2001. Лексикон црногорских умјетника 1946— (2001). стр. 132–136, УЛУЦГ, Подгорица
Књиге и друге публикације (избор)
- 1953. Милан Кашанин, Савремени београдски уметници. стр. 31–32, Просвета, Београд
- 1955. Миодраг Б. Протић, Савременици I, Нолит, Београд
- 1956. Ото Бихаљи Мерин, Лубарда - Косовски бој, Југославија, Београд
- 1965. Алекса Челебоновић, Савремено сликарство у Југославији. стр. 39–40, Издавачки завод Југославија, Београд
- 1970. Миодраг Б. Протић, Српско сликарсво XX века, Нолит, Београд
- 1973. Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900—1950, Нолит, Београд
- 1982. Миодраг Б. Протић, Сликарство XX века, Југославија, Београд, Спектар, Загреб, Прва књижевна комуна, Мостар
- 1982. Лазар Трифуновић, Од импресионизма до енформела. стр. 55–69, Нолит, Београд
- 1993. Јеша Денегри, Педесете: теме српске уметности, Светови, Нови Сад
- 2001. Алекса Брајовић, Слика и мисао Петра Лубарде, Звоник, Београд
- 2018. Група аутора, Књига о Лубарди Српска књижевна задруга, Београд, Избор текстова - професор Мило Ломпар
Предговори каталога самосталних изложби (избор)
- 1951. Предраг Милосављевић, Миодраг Б. Протић, Уметничка галерија УЛУС, Београд
- 1952. Жан Касу, Југословенска галерија, Париз
- 1961. Миодраг Б. Протић, Галерија Културног центра, Београд
- 1967. Миодраг Б. Протић, Музеј савремене уметности, Београд
- 1969. Станислав Живковић, Галерија САНУ, Београд
- 1971. Срето Бошњак, Ликовна галерија Културног центра, Београд
- 1978. Олга Перовић, Collegium artisticum, Сарајево
- 1984. Јеша Денегри, Драгослав Ђорђевић, Марија Пушић, Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд
- 1986. Јасна Тијардовић, Галерија „Форум“, Никшић
- 2014. Ксенија Самарџија, Срђа Злопаша, Стеван Вуковић, Кућа легата, Легат Петра Лубарде, Београд
Награде и признања[уреди | уреди извор]
- 1937. Grand Prix на светској изложби, Париз
- 1939. I награда на Међународној изложби, Хаг
- 1948. I савезна награда ФНРЈ, Београд
- 1948. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
- 1949. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
- 1953. Интернационална откупна награда, Бијенале, Сао Паоло[7]
- 1955. Награда Бијенала, Токио
- 1955. октобарска награда града Београда, Београд
- 1956. Национална награда Гугенхајм, Њујорк
- 1964. Седмојулска награда РС Србије, Београд
- 1965. Орден братсва и јединства, Београд
- 1965. Орден заслуга за народ са златним венцем, Београд
- 1966. Награда АВНОЈ, Београд
- 1967. I награда цетињског Ликовног салона „13. новембар“, Цетиње
- 1969. Спомен-плакета града Београд, Београд
- 1970. Уметничка повеља „Рабиндранат Тагора“, Калкута
- 1973. Хердерова међународна награда, Беч
- Почасни грађанин Словењ Градца и Крагујевца
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 Црногорски сликар Петар Лубарда о себи
- ^ Вера Лубарда умрла као бескућник
- ^ Обновљеном легату сачували душу („Вечерње новости“, 26. децемабр 2012)
- ^ Великан у пуном сјају („Вечерње новости“, 18. август 2014)
- ^ Легат Петра Лубарде отвара врата после тридесет година („Политика“, 16. децембар 2014)
- ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 6,9 Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga. стр. 14.
- ^ „Фантастична звер” вратила се у Београд („Политика”, 27. фебруар 2017)
Литература[уреди | уреди извор]
- Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит.
- Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране.
- Документација Музеја савремене уметности, Београд
- Архив САНУ, Београд
- Perović, Olga (2004). Lubarda. Beograd: Galerija Tiodorović. ISBN 9788690597505.
- Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
![]() |
Петар Лубарда на Викимедијиној остави. |
- Биографија на сајту САНУ
- Највећи српски сликари - Петар Лубарда
- Петар Лубарда на сајту Кућа легата
- Петар Лубарда - радови, изложбе, прегледи из светских уметничких извора
- Лубарда о себи
- Петар Лубарда у The Art History Journal
- Век Петра Лубарде, Петар Петровић, Вечерње новости, фељтон, 7 наставака, 1 - 7. јул 2007.
- Петар Лубарда о себи
- Вјера Дорнер, сестра Петра Лубарде, Интервју, Магазин Чиоде - http://www.ciode.ca/
- Санација легата Петра Лубарде („Политика“, 11. јул 2011)
- Лубардина писма: Далеко од ћудљиве Европе („Вечерње новости“, 5. мај 2012)
- Арт зона: Обнова Куће легата Петра Лубарде (Програм „Радио Телевизије Србије”, 23. март 2015.)
- Кроз небеса и кршеве („Вечерње новости”, 10. март 2019)