Петар Лубарда

Петар Лубарда
	Портрет Петра Лубарде
Датум рођења	27. јули 1907.
Место рођења	Љуботињ, код Цетиња; Књажевина Црна Гора
Датум смрти	13. фебруар 1974. (66/67 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија; СФР Југославија
Потпис

Петар Лубарда (Љуботињ, код Цетиња, 27. јул 1907 — Београд, 13. фебруар 1974), један од највећих југословенских и српских^[1] сликара 20. века, редовни члан САНУ и спољни члан ЈАЗУ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Биста у Херцег Новом

Основну школу је похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Шибенику, Сињу и Никшићу где почиње да слика. Студије сликарства започео 1925. године у Уметничкој школи у Београду, а наставља кратко у Паризу 1926. на Académie des Beaux Arts. У Црну Гору се враћа 1932. и исте године долази у Београд. У Паризу други пут борави од 1938. до 1940.

Прву самосталну изложбу имао је 1925. у Никшићу а потом 1927. и 1929. у Паризу и Риму. Од 1927. године учествовао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству.

Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ од 1938, Групе „Самостални“ од 1951, као и УЛУС-а, УЛУЦГ-а и СУЛУЈ-а.

Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Немачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра стрељали су партизани, па је извесно време, као идеолошки неподобан, имао проблема у уметничкој каријери.

Од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду. Године 1946. одлази на Цетиње где учествује у фомирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори: отвара се Умјетничка школа на Цетињу у који је био предавач и директор. Школа се 1947—1948. премешта у Херцег Нови. У Београд се враћа 1950. године где остаје до краја живота.

Дописни члан САНУ постаје 1959, а редовни 1961. године. У САНУ је оставио писмо у којем захтева да се при сваком излагању његових дела обавезно нагласи да је по народности Србин^[1]

Сликарску заоставштину поклонио је Београду 1973. године. Био је ожењен Вером (умрла 2008. године).^[2] Њихова кућа је претворена у легат (Легат Атеље Петра Лубарде) и обновљена 2012. године,^[3] а за публику је отворена 2014. године.^[4]^[5]

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Године 1997. установљено је највеће признање „Петар Лубарда“ које се додељује за ликовну уметност у Црној Гори.

Сликарство[уреди | уреди извор]

Петар Лубарда, Косовски бој, 1953

Сликарски пут Петра Лубарде започиње тамо где је рођен - у црногорском кршу и брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију. Практично, у свему што је сликао, као пластична матрица може се идентификовати тај први визуелни пејзаж који га је од рођења окруживао. Као да се у сваком од каснијих знаменитих циклуса враћао линијама, облицима и колориту крајолика који је понео и носио ма куда да се кретао Црном Гором, Србијом, Европом и светом. Почео је да слика на својеврсни реалистички начин који је већ попримио светло-тамне валерске односе светла који су трагали за наглашеним говором сликарске материје. Драматика сликарског призора подигнута је на прелазу тридесетих у четрдесете године, а симболично је видљива у Закланом јагњету (1940).

Петар Лубарда, Заклано јагње, 1940

За ову слику су многи критичари истакли да по суровости призора наговештава катаклизму Другог светског рата. После рата, Лубарда се упустио у дотад непознату авантуру у српском и југословенском сликарству отварајући потпуно слободне путеве креативности, најпре у маниниризму колористичког експресионизма, у коме је форму редуковао до границе препознатљивости, а одмах затим је своје сликарство увео у асоцијативну и апстрактну фазу која је дефинитивно обележила не само његов опус већ и целокупно наше сликарство друге половине 20. века. Од историјског је значаја била његова изложба одржана 1951. године у Галерији УЛУС-а у Београду која је показала цео пластички програм обнове нашег сликарства после епохе социјалистичког реализма и открила тај танани прелаз из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију. Нека од најпознатијих дела из тог периода су: Битка на Вучјем долу (1950), Гуслар (1952), Коњи (1953), Косовски бој (1953).

Петар Лубарда, Зора над Београдом, 1972

Самосталне изложбе (избор)[уреди | уреди извор]

1925. Гимназија, Никшић
1929. Casa dell' Arte Moderna Bragaglio, Roma
1933. Француски клуб (Ратнички дом), Београд
1934. Уметнички павиљон, Београд
1951. Уметничка галерија УЛУС, Београд
1952. Galerie Yougoslavie, Paris
1954. Galerie Michel Warren, Paris
1955. Leicester Galleries, London
1958. Умјетнички павиљон, Титоград
1959. Мала галерија, Љубљана
1961. Ликовна галерија Културног центра, Београд
1962. Galleria Penelope, Roma, Галерија Дома ЈНА, Београд
1963. Работнички универзитет, слике поклоњене Скопљу после земљотреса, Скопље
1964. Галерија Дома ЈНА, Београд
1967. Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд, Музеј на современата уметност, Скопље, Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
1968. Умјетнички павиљон, Титоград, Умјетнички музеј СР Црне Горе, Цетиње, Народни музеј, Крагујевац, Ликовна галерија Културног центра, Београд
1969. Галерија САНУ, Београд, Изложбена галерија слика „Петра Лубарде“, Крагујевац, Дом културе „Олга Петров“, Опово
1970. Градски музеј, Сомбор, Ликовна галерија Дома културе, Врбас
1971. Ликовна галерија Култрурног центра, Београд

Постхумне

1974. Народни музеј, спомен-изложба, Београд, Изложбен салон на Домом на ЈНА, комеморативна изложба, Скопље, Атеље Петра Лубарде, момеријална изложба, Београд
1978. Collegium artisticum, ретроспектива, Сарајево, Модерна галерија, Будва, Модерна галерија, ретроспектива, Љубљана
1984. Музеј савремене уметности, Београд
1985. Галерија умјетности несврстаних земаља „Јосип Броз Тито“, Титоград, Модерна галерија, Будва
1986. Галерија „Форум“, Никшић
1989. Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, Херцег Нови
1994. Биљарда, Цетиње
1998. Музеј на современата уметност, Скопље
2000. Галерија „Никола I“, Никшић, Изложбени простор Завичајног музеја - „Дворац краља Николе“, Бар
2004. Galeria Lorber, Shenkar College of Engineering and Desine, Ramat-Gan, (Israel)
2007. Галерија РТС, Београд
2007. Продајна галерија „Београд“, Београд
2014. Кућа легата, Легат Петра Лубарде, Београд

Библиографија[уреди | уреди извор]

Монографије

1964. Лазар Трифуновић, Петар Лубарда, III коло едиције Сликари и вајари, Просвета, Београд
2002. Група аутора, Петар Лубарда, и CD-ROM, Радионица душе, Београд
2004. Олга Перовић, Петар Лубарда (1907—1974), Галерија „Тиодоровић“, Подгорица

Енциклопедије

1959. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 4. стр. 651, Југославенски лексикографски завод, Загреб
1964. Енциклопедија лексикографског завода, књ. 3. стр. 343–344, Југославенски лексикографски завод, Загреб
1978. Мала енциклопедија Просвета: Општа енциклопедија, књ. 2. стр. 429, Просвета, Београд
1984. Ликовна енциклопедија Југославије, књ. 2. стр. 209, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб
2001. Лексикон црногорских умјетника 1946— (2001). стр. 132–136, УЛУЦГ, Подгорица

Књиге и друге публикације (избор)

1953. Милан Кашанин, Савремени београдски уметници. стр. 31–32, Просвета, Београд
1955. Миодраг Б. Протић, Савременици I, Нолит, Београд
1956. Ото Бихаљи Мерин, Лубарда - Косовски бој, Југославија, Београд
1965. Алекса Челебоновић, Савремено сликарство у Југославији. стр. 39–40, Издавачки завод Југославија, Београд
1970. Миодраг Б. Протић, Српско сликарсво XX века, Нолит, Београд
1973. Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900—1950, Нолит, Београд
1982. Миодраг Б. Протић, Сликарство XX века, Југославија, Београд, Спектар, Загреб, Прва књижевна комуна, Мостар
1982. Лазар Трифуновић, Од импресионизма до енформела. стр. 55–69, Нолит, Београд
1993. Јеша Денегри, Педесете: теме српске уметности, Светови, Нови Сад
2001. Алекса Брајовић, Слика и мисао Петра Лубарде, Звоник, Београд
2018. Група аутора, Књига о Лубарди Српска књижевна задруга, Београд, Избор текстова - професор Мило Ломпар

Предговори каталога самосталних изложби (избор)

1951. Предраг Милосављевић, Миодраг Б. Протић, Уметничка галерија УЛУС, Београд
1952. Жан Касу, Југословенска галерија, Париз
1961. Миодраг Б. Протић, Галерија Културног центра, Београд
1967. Миодраг Б. Протић, Музеј савремене уметности, Београд
1969. Станислав Живковић, Галерија САНУ, Београд
1971. Срето Бошњак, Ликовна галерија Културног центра, Београд
1978. Олга Перовић, Collegium artisticum, Сарајево
1984. Јеша Денегри, Драгослав Ђорђевић, Марија Пушић, Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд
1986. Јасна Тијардовић, Галерија „Форум“, Никшић
2014. Ксенија Самарџија, Срђа Злопаша, Стеван Вуковић, Кућа легата, Легат Петра Лубарде, Београд

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Лубардин гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

1937. Grand Prix на светској изложби, Париз
1939. I награда на Међународној изложби, Хаг
1948. I савезна награда ФНРЈ, Београд
1948. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
1949. I републичка награда НР Црне Горе, Цетиње
1953. Интернационална откупна награда, Бијенале, Сао Паоло^[6]
1955. Награда Бијенала, Токио
1955. октобарска награда града Београда, Београд
1956. Национална награда Гугенхајм, Њујорк
1964. Седмојулска награда РС Србије, Београд
1965. Орден братсва и јединства, Београд
1965. Орден заслуга за народ са златним венцем, Београд
1966. Награда АВНОЈ, Београд
1967. I награда цетињског Ликовног салона „13. новембар“, Цетиње
1969. Спомен-плакета града Београд, Београд
1970. Уметничка повеља „Рабиндранат Тагора“, Калкута
1973. Хердерова међународна награда, Беч
Почасни грађанин Словењ Градца и Крагујевца

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит.
Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране.
Документација Музеја савремене уметности, Београд
Архив САНУ, Београд
Петар Лубарда, монографија, Галерија Тиодоровић, 2004, Подгорица

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[Српски-1] 1,0 ^1,1 Црногорски сликар Петар Лубарда о себи

[2] Вера Лубарда умрла као бескућник

[3] Обновљеном легату сачували душу („Вечерње новости“, 26. децемабр 2012)

[4] Великан у пуном сјају („Вечерње новости“, 18. август 2014)

[5] Легат Петра Лубарде отвара врата после тридесет година („Политика“, 16. децембар 2014)

[6] „Фантастична звер” вратила се у Београд („Политика”, 27. фебруар 2017)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]