Николај Бухарин

С Википедије, слободне енциклопедије
Николај Бухарин
Лични подаци
Датум рођења(1888-10-09)9. октобар 1888.
Место рођењаМосква, Руска Империја
Датум смрти15. март 1938.(1938-03-15) (49 год.)
Место смртиМосква, Совјетски Савез
Књижевни рад
Најважнија делаИмперијализам и светска економија,
Велика Совјетска енциклопедија,
Азбука комунизма

Николај Иванович Бухарин (рус. Никола́й Ива́нович Буха́рин; Москва, 9. октобар 1888 — Москва, 15. март 1938) је био руски марксист и револуционар[1] , члан совјетског Политбироа (1924—1929), Централног комитета (1917—1937), председавајући Коминтерне (1926—1929), творац Нове економске политике, главни уредник Правде (1918—1929), Извјестја (1934—1936), Велике Совјетске енциклопедије, један од аутора Азбуке комунизма (1919) и других дела.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1888. године у Москви.[2] Политичку каријеру је започео током студија на Московском универзитету када се спријатељио с каснијим познатим совјетским писцем Иљом Еренбургом и постао члан Руске социјалдемократске радничке партије 1906. године. Придружио се бољшевичкој фракцији.

Накратко је био ухапшен 1911, али је убрзо депортован у Оњегу код Архангелска. Од тамо је успео да побегне и сместио се у Хановер, а затим у Краков 1912, где се по први пут упознао с Лењином. Године 1916, се налазио у Њујорку где је сарађивао с Троцким.

Октобарска револуција[уреди | уреди извор]

Након избијања Фебруарске револуције 1917, Бухарин се вратио у Русију[3] и деловао у московском партијском комитету. Дана 10. октобра 1917. био је изабран у Централни комитет РСДРП.[4] Током Октобарске револуције, Бухарин је израдио нацрте декрета московског совјета, које је затим представио петроградском совјету.[5] Након револуције, постао је главни уредник партијског гласила Правда.[6]

Истински је веровао у светску револуцију, те је био противник потписивања мировног споразума са Централним силама, верујући да ће наставак рата довести до устанка радничке класе широм Европе.[7] До 1921. је напустио ова радикална уверења и прихватио Лењинову тезу о Русији као бастиону диктатуре пролетаријата за неку будућу светску револуцију.

Фракцијске борбе[уреди | уреди извор]

Након Лењинове смрти 1924. године, Бухарин је постао пуноправни члан Политбироа СКП(б). У првобитним фракцијским борбама се сврстао уз Стаљина који се поставио као центрист у Партији и залагао се за наставак НЕП-а. Бухарин је био тај који је формулисао тезу о изградњи „социјализма у једној земљи“, а коју је касније пропагирао Стаљин. Међутим, Стаљин није био задовољан спорим напредовањем НЕП-а те се залагао за убрзану индустријализацију и колективизацију. Бухарину се није допадала његова концепција, те је више био за умерену индустријалиизацију у којој би сељацима био понуђен начин да стекну довољно хране за себе и за продају.

Бухарин је с временом све више губио потпору у залагању за НЕП, те га је јавно прво напао Григориј Зиновјев, а затим и Стаљин. Стаљин га је убрзо потпуно изоловао, те је Бухарин остао без сваке потпоре.

Погубљење[уреди | уреди извор]

Током Стаљинове Велике чистке Бухарин је био осуђен на Московским суђењима као последњи значајни совјетски комунистички лидер. Смртна пресуда била је извршена 15. марта 1938. године у доба аншлуса Аустрије па је вест о његовом погубљењу прошла готово незапажено у медијима.

Наслеђе и рехабилитација[уреди | уреди извор]

Због политичког значаја пре свега његове Нове економске политике која је била догматски забрањена у Совјетском Савезу, Бухарин није био рехабилитован након Стаљинове смрти него тек 1988. године на стоту годишњицу рођења.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 196. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution (Oxford, England: Oxford University Press, 1971) pp. 6.
  3. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938, pp. 44.
  4. ^ Leonard Shapiro, The Communist Party of the Soviet Union (Vintage Books: New York, 1971) pp. 175 and 647.
  5. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography 1888–1938, pp. 53.
  6. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography 1888–1938, pp. 43–44.
  7. ^ Ulam, Adam Bruno (1998). The Bolsheviks: The Intellectual and Political History of the Triumph of Communism in Russia. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 410—412. ISBN 978-0-674-07830-7. Приступљено 8. 7. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Николај Бухарин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николај_Бухарин&oldid=27409705”