Никола Иванов

Никола Иванов
Никола Иванов
20. министар одбране Кнежевине Бугарске
	На функцији 29. новембар 1896 – 30. јануар 1899
Монарх	Фердинанд I
Премијер	Константин Стоилов
Претходник	Рачо Петров
Наследник	Стефан Паприков
Начелник Генералштаба Војске Бугарске
	На функцији 10. мај 1894 – 29. новембар 1896
Монарх	Фердинанд I
Премијер	Стефан Стамболов Константин Стоилов
Министар војске	Рачо Петров
Претходник	Рачо Петров (као начелник одељења Строево)
Наследник	Стефан Паприков (као начелник штаба Војске Бугарске)
Лични детаљи
Рођен	2. март 1861 Калофер, Османско царство (данашња Бугарска)
Преминуо	10. септембар 1940 (79) Софија, Бугарска
Војна служба
Оданост	Краљевина Бугарска
Служба	Бугарска армија
Године службе	1879–1913
Ранк	Генерал
Команде	Штаб војске (1894–1896); 4. преславска пешадијска дивизија (1899–1903); 2. Трачанска пешадијска дивизија (1903–1907); Друга армија (1912-1913);
Битке и ратови	Руско турски рат; Српско-бугарски рат Битка за Пирот; ; Први балкански рат Опсада Једрена; ; Други балкански рат Битка код Кукуша; Битка код Креснанске клисуре; ;

Никола Иванов Иванов (буг. Никола Иванов Иванов; 2. март 1861, Калофер – 10. септембар 1940, Софија) је био бугарски генерал и министар одбране Кнежевине Бугарске.

Један од првих дипломаца Генералштабне војне академије у Санкт Петербургу, борио се као добровољац током Руско-турског рата. Иванов је затим постао начелник штаба бугарске војске између 10. маја 1894. и 29. новембра 1896. године, а затим министар рата између 29. новембра 1896. и 30. јануара 1899. године. Током Првог балканског рата, Иванов је водио бугарску Другу армију током успешне опсаде Једрена. Дана 4. јула његова војска је поражена у бици код Кукуша током Другог балканског рата, месец дана касније његове трупе су успеле да зауставе надолазећу грчку војску у бици код Кресне клисуре када се катастрофално завршио Други балкански рат за Бугарску.^[1]

Биографија

Никола Иванов Иванов рођен је 2. марта 1861. године у Калоферу. Студирао је у Априловској гимназији у Габрову, а затим у Царском лицеју Галасарај у Истанбулу (1875–1877). Учествовао је у Руско-турском рату као добровољац. После рата кратко је боравио у Пловдиву да би 1878. отишао у Војну школу у Софији коју је дипломирао следеће године. 22. маја 1879. унапређен је у чин потпоручника. Исте године постављен је у милицију Источне Румелије као млађи официр и служио је у 1. и 2. пловдивској чети. Дана 9. фебруара 1881. унапређен је у првог поручника.

Учествовао је у уједињењу Бугарске. Дана 9. септембра 1885. унапређен је у капетана и наредбом бр. 4 истог дана постављен за команданта Тарновско-сејменског одреда.

Српско-бугарски рат

За време српско-бугарског рата, радио је за начелника Централне колоне Западног одреда. Учествовао је у бици за Пирот у којој је бугарска војска победила.

После рата 1886. године постављен је за Флигеловог ађутанта кнеза Александра I Батенберга, а затим за начелника Одељења за грађевинску инспекцију Министарства одбране. 1. априла 1887. унапређен је у мајора. Године 1888. био је командант 10. пешадијског пука, 1889. начелник штаба 4. бригаде и 1890. године 4. коњичког пука. 2. августа унапређен је у потпуковника. Потом је био помоћник начелника Главног штаба војске (1891–1894), а затим начелник Штаба (1894–1896). 2. августа 1895. унапређен је у пуковника. Од 17. до 29. новембра 1896. био је привремено на челу Министарства одбране.

Никола Иванов је био министар одбране у Влади Константина Стоилова (1896–1899), командовао је 4. преславском пешадијском (1899–1903) и 2. трачком пешадијском дивизијом (1903–1907). 15. новембра 1900. унапређен је у чин генерал-мајора. Од 1907. постављен је за начелника 2. војно-инспекцијске области.

Да би прославио 25. годишњицу свог доласка у Бугарску, цар Фердинанд је 2. августа 1912. године унапредио шест генерал-мајора у генерал-потпуковнике, а Иванов је био један од њих. То је био први пут у Трећем бугарском царству да је тај чин дат активним официрима.^[2]

Балкански ратови

Током Првог балканског рата Никола Иванов је командовао 2. армијом од септембра 1912. до јула 1913. године. Био је задужен за опсаду и заузимање Једрена заједно са Ђорђи Вазовом и Степом Степановићем.

Током Другог балканског рата, бројчано надјачана Бугарска 2. армија водила је жестоке борбе против целе грчке војске и морала је да се повуче после катастрофалних губитака током битке код Кукуша, а касније је зауставила и опколила Грке у бици код Креснанске клисуре. Иванов је смењен у команди 2. армије у јулу 1913, а 7. августа након прекида ватре иступио је из бугарске војске.

Током Првог светског рата остао је у резерви. У то време је деловао као јавна личност и публициста. Изабран је за председника удружења резервних официра у Софији. 6. маја 1936. унапређен је у генерала пешадије.

Никола Иванов је преминуо 10. септембра 1940. године у Софији.

Библиографија

Ivanov, Nikola (1924). The Balkan War 1912-1913 Volume I. Sofia: Pechatnitsa na armeyskiya voenno-izsledovatelski fond.
Ivanov, Nikola (1925). The Balkan War 1912-1913 Volume II. Sofia: Pechatnitsa na armeyskiya voenno-izsledovatelski fond.

Награде

Орден за храброст II степен; IV класа
Орден Светог Александра I и II степена са брилијантима
Орден за војне заслуге I степена
Орден Старе планине 1. степена са мачевима - постхумно одликован 20. децембра 2012. ^[3]
Руски орден Свете Ане 1. и 2. степена са брилијантима
Италијански орден круне Италије, витез Великог крста
Немачки орден пруске круне 1. степена
Аустроугарски орден Франца Јозефа 2. степена
Османски орден Меџидије, 1. степена
Османски Орден Османије 2. класе
Румунски орден румунске круне, велики официр
Српски орден Таковског крста I степена^[4]
Српски орден Светог Саве I степена^[5]

Фусноте

^ Hall 2002, стр. 121–122.
^ Славова, С., Дойнова, Ц., Балканската война през погледа на един французин - сборник от документи, София, 1977, Военно Издателство, с. 57-58
^ Указ № 436 от 20 декември 2012 г. за награждаване посмъртно с орден „Стара планина“ първа степен с мечове на генерал от пехотата Никола Иванов Иванов Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine (Държавен вестник, брой 2, 8.1.2013, стр. 3)
^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.
^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.

Извори

Hall, R.C. (2002). The Balkan Wars 1912-1913: Prelude to the First World War. Warfare and History. Taylor & Francis. ISBN 978-1-134-58363-8.
Недев, С., Командването на българската войска през войните за национално обединение, София, 1993, Военноиздателски комплекс „Св. Георги Победоносец“, с. 68-69
Списание Съвременна пехота, статия Генерал от пехотата Никола Иванов, София, октомври 1940, Изд. Пехотна инспекция, стр. 44, 45
Ташев, Ташо (1999). Министрите на България 1879-1999. София: АИ „Проф. Марин Дринов“ / Изд. на МО. ISBN 978-954-430-603-8 ISBN 978-954-430-603-8 / ISBN 978-954-509-191-9

[FOOTNOTEHall2002121–122-1] Hall 2002, стр. 121–122.

[2] Славова, С., Дойнова, Ц., Балканската война през погледа на един французин - сборник от документи, София, 1977, Военно Издателство, с. 57-58

[3] Указ № 436 от 20 декември 2012 г. за награждаване посмъртно с орден „Стара планина“ първа степен с мечове на генерал от пехотата Никола Иванов Иванов Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine (Държавен вестник, брой 2, 8.1.2013, стр. 3)

[4] Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.

[5] Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF WorldCat
Државне	Немачка Сједињене Државе
Остале	COBISS.BG SNAC