Нур Инајат Кан

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Нур Инајат Кан
Noor Inayat Khan.jpeg
Нур Инајат Кан
Пуно имеNoor-un-Nissa Inayat Khan
НадимакНора Бејкер
Медлин
Медицинска сестра
Жан-Мари Реније
Датум рођења(1914-01-01)1. јануар 1914.
Место рођењаМосква
 Руско царство
Датум смрти13. септембар 1944.(1944-09-13) (30 год.)
Место смртиКонцентрациони логор Дахау
 Трећи рајх
Године службе1940–1945
Чинофицир
ЈединицаSOE
Битке/ратовиДруги светски рат
ОдликовањаЏорџов крст (Уједињено Краљевство)
Помиње се у извештају[a](Комонвелт нација)
Ратни крст 1939–1945 (Француска)
Медаља Покрета отпора (Република Француска)
Биста Нур Инајат Кан у Лондону

Нур Инајат Кан (Noor-un-Nissa Inayat Khan; Москва, 1. јануар 1914 — Концентрациони логор Дахау, 13. септембар 1944) била је британска тајна агенткиња индијског порекла. Она је била прва жена радио-телеграфисткиња коју је директор Управе за специјалне операције (СОЕ) у окупирану Француску, како би помогла Покрету отпора. Године 1943. ухапсио ју је Гестапо и неколико месеци касније погубљена је у концентрационом логору Дахау.[1]

Нур Инајат Кан такође је позната и као списатељица за децу. Написала је књигу бајки „Дванаест јатака прича” (Twenty Jataka Tales),[2] у којој је традиционалне индијске Јатака приче, у којима се описују претходни животи Буде, у људском и животињском облику, прилагодила деци.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло и породица[уреди | уреди извор]

Нур Инајат Кан била је директан потомак Типу Султана, муслиманског владара кнежевине Мисур у Хиндустану из 18. века, kоји је одбио је да се покори британској владавини, због чега је убијен 1799. године.[4]

Отац јој је био Индијац Инајат Кан, музичар и учитељ Суфизма, оснивач реда Суфита на Западу.[5][6] Проповедао је веру и ненасиље, у ком духу је одгајао и своју децу.[4] Њена мајка била је Американка Ора Реј Бејкер.[7] Инајат Кан и Ора Реј Баркер упознали су се у Сан Франциску и упркос противљењу породице Бејкер, венчали су се 1913. године. После удаје променила је име у Пирани Амена Бегум (Pirani Ameena Begum).[8] За собом је оставила збирку песама „Бројаница од сто једне перле” (Rosary of one hundred and one beads). Неке од 101 песме изгубљене су у рату, а преосталих 54 објављене су 1998. године.[9]

После венчања Инајат Кан је са женом кренуо у Еропу да би основали суфитске „ложе благослова”. Занимљиво је да њихов мистицизам није остао без одјека чак и код знаменитог руског монаха Григорија Распућина. Он је уредио да Инајат буде примљен у Кремљи ту одседне за време свог боравка у Москви.[10]

Осим Нур, породица Кан имала је још троје деце: ћерку Каир (Khair-un-Nisa Inayat Khan, алиас Claire Ray Harper) и два сина, Вилајата (Vilayat Inayat Khan) и Хидајата (Hidayat Inayat Khan).[11] Оба сина била су припадници реда Суфита и наставила су очево учење.[12] Млађи син Хидајат био је познати композитор и диригент.[13]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Нур Инајат Кан рођена је на Нову годину 1914. у Москви. Још док је била новорођенче, породица се преселила у Лондон, а затим у Париз, где се Нур школовала и учила француски језик. После завршене школе студирала је студирала је дечја психологију на Сорбони и музику на Париском конзерваторијуму, компонујући за харфу и клавир. Почела је да пише поезију и дечије приче и постала редовна сарадница дечјих часописа и француског радија. Године 1939. у Ле Фигароу је објавила двадесет прича за децу, које је написала инспирисана традиционалним индијским Јатака причама,[4] које су касније издате и као књига „Двадесет Јатака прича”.[14]

Рат и погибија[уреди | уреди извор]

Када је 1939. године избио Други светски рат, учила је за медицинску сестру при Француском Црвеном крсту. Непосредно пред немачку окупацију Француске у новембру 1940. године, Нур је са мајком и сестром побегла у Енглеску. У новембру 1940. придружила се Женским помоћним ваздухопловним снагама (WAAF), где је послата на обуку за радио-телеграфисте.[15] После завршене обуке, крајем 1942. регрутована је у СОЕ и Јуна 1943. године одлетела је у Француску да би постала радио-телеграфиста мреже Проспер[16] Покрета отпора. У Паризу је провела лето премештајући се са места на место и избегавајући хапшење. У октобру 1943. ухапсио ју је Гестапо. У новембру је послата у затвор у Пфорцхајму, у Немачкој, где су је чували везану у самици. Упркос мучењима одбила је да открије било какве информације. У септембру 1944. године Нур је, са три друге агенткиње СОЕ-а пребачена у концентрациони логор Дахау, где је стрељана.[1]

Ратне активности[уреди | уреди извор]

Џорџов крст

Одлазак на задатак[уреди | уреди извор]

Када је, после завршене обуке, крајем 1942. регрутована је у СОЕ као радио-телеграфисткиња, многи њени инструктори сматрали су да није подобна за конспиративне задатке. Њено отмено држање и владање привлачило је пажњу, што није било спојиво са задацима које је примила на себе. Мишљење њеног главног учитеља конспирације било је негативно, јер је сматрао да је превише емоционална и импулсивна да би дошла у обзир да постане тајни агент. Други њен наставник такође је имао негативно мишљење, јер је сматрао да нема никаквог осећаја за конспирацију, а при томе има лабилну и темпераментну личност. Упркос таквим оценама, закључено је да је Нур „прихватљива”. У то време британска обаветшајна служба је оскудевала у радио-телеграфистима, а за неповољне извештаје о квалитетима ове принцезе један од њених претпостављених је дописао примедбу: „Којешта!”

У ноћи између 16. и 17. јуна 1943. године, заједно са још две агенткиње, Нур се спустила у близини Ле Мана у Француској. [b]. Одатле су девојке кренуле према железничкој станици у Анжеу, где су се раздвојиле и кренуле свака на своју страну. Нур је села на воз и запутила се ка Паризу, путујући под кодним именом Медлин.[10]

У Паризу је Нур успела да прође контролу војне полиције на железничкој станици, а у касне поподневне часове стигла је у стан шефа обавештајне мреже, Емила - Хенрија Гарија, коме је требало да се стави на располагање. Он из Лондона није добио никакво обавештење о њеном доласку, што је био опасан пропуст и наводи на помисао да се радило о шпијуну убаченом од стране непријатеља. Већ сутрадан одвели су је у Државну пољопривредну школу, недалеко од Версаја, где се налазио штаб мреже. Привремено је смештена у стан неког професора, где су неки њени поступци падали у очи. По томе што је у шољицу сипала прво млеко, а затим чај, видело се да је васпитана у енглеском, а не у француском духу. То је била ситница, али таква која би тешко промакла оку немачких обавештајаца. После неколико дана Нур је обојила косу у плаво, што је још више истицало њену тамну индијску пут. Њен станодавац је једном чак морао да је укори што је своју књигу шифара заборавила крај огледала у предсобљу.

Када је Нур стигла у Париз, мрежа Проспер којој је додељена, већ је почела да се осипа. Тада је добила други стан, на самој ивици Булоњске шуме, код станодавке која је била подагент у мрежи. Поново је неопрезно оставила књигу шифара на видном месту и са отвореном страницом која је важила за тај дан. Монтирала свој одашиљач у улици која се налазила недалеко од обавештајног центра Немачке у Паризу. Било је очигледно да би јој више опрезности добродошло, али је то показивало и да јој храброст не мањка. Причало се, чак, да јој је антену за радио-одашиљач монтирао неки сусед Немац, коме је објаснила да је то жица за сушење рубља.

Убрзо је морала и по трећи пут да мења стан, а њен одашиљач остао је у претходном. Од Гарија је сазнала да је шеф Проспера ухапшен, заједно са најближим помоћницима и одмах је о томе обавестила Лондон. Из Лондона јој је саветовано да се неко време притаји и не ради апсолутно ништа, чега се она придржавала једва недељу дана, да би опет дошли до изражаја њена неопрезност и неискуство. Ставила је на главу упадљиво плави шал, омотан у виду турбана, што је још више истицало њене индијске црте и кренула је у посету кући у којој је живела као девојка. Успут је чак посетила неколико својих некадашњих пријатељица. Када је мајор Бодингтон долетео из Лондона да се увери у обим катастрофе која је задесила Просперову мрежу, видео се са Нур само накратко, али је по ономе што је од Гарија чуо закључио да би је хитно требало вратити у Енглеску. То јој је и наложио и требало је да у Лондон полети у ноћи 15. августа 1943. заједно са Бодингтоном и још неколицико агената Проспера. Сви су одлетели, осим Нур, која је одбила да путује, рекавши да ће ту остати док јој не стигне замена.[16]

Кућа у улици rue de la Tuilerie à Suresnes 23 у којој је живела Нур Инајат Кан током мисије у Паризу

Хапшење[уреди | уреди извор]

Крематоријум у концентрационом логору Дахау

Иако је немачка служба безбедности знала за њу, Нур је остала на слободи још пуна два месеца. Немци су дошли и до њених писама рођацима и пријатељима у Енглеској, али нису знали адресу на којој станује. До тог податка су дошли тек после издаје, па је Нур ухапшена 13. октобра 1943. године, да би одмах била спроведена у париско средиште Гестапоа. Приликом хапшења и саслушавања, Нур је била присебна, тако да су и Немци остали задивљени њеним држањем. Испитивао ју је лично шеф одсека за шпијунажу немачке службе безбедности у Паризу, који у почетку није желео да употреби мере присиле. Изгубио је стрпљење кад је покушала да побегне, и то два пута. Оба пута Нур је успела чак да истрчи из зграде на улицу, али су је Немци стигли и вратили назад.[16] Осуђена је и одведена у затвор у Пфорцхајму, у Немачкој, где су је чували везану у самици. Одбила је да открије било какве информације, упркос десет месеци премлаћивања, глади и мучења од стране нациста. Упркос пацифистичком одгоју, Немци су је означили као „веома опасну”. У септембру 1944. пребачена је, са још три агенткиње СОЕ-а, у концентрациони логор Дахау.[4] Стрељана је 23. септембра 1944. године.[1]

Почасти и признања[уреди | уреди извор]

Због своје храбрости, Нур Инајат Кан је 1949. године постхумно одликована Џорџовим крстом, као и француским орденом Ратни крст 1939–1945. Једна је од само три жене, припаднице СОЕ-у којој је додељен Џорџов крст. Остале две, Виолета Сабо и Одет Халоус, добиле су далеко више признања, укључујући и филмове који су снимљени о њиховим животима.[17]

Године 2006. објављена је књига Шрабани Басу „Принцеза Шпијунка: живот Нур Инајат Кан”, једна од најинспиративнијих прича из Другог светског рата, испричана кроз животну причу ове храбре жене.[18] Њен лик, као Медлин, се појављује у мини серији из 1979. године „Човек звани Неустрашиви” (A Man Called Intrepid), а тумачи је Барбара Херши.[19]

У новембру 2012. у Лондону је откривена је спомен-биста Нур Инајат Кан, што је први споменик једној Азијаткињи и Муслиманки подигнут у Великој Британији.[17]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Припадник оружаних снага који се спомиње у извештају је онај чије се име појављује у званичном извештају који је написао надређени официр и послао високој команди, у којем је описана његова храброст или значајна акција пред непријатељем
  2. ^ Постоје тврдње да су већ тада биле издате и да су их у близини места где су се спустиле већ чекали немачки агенти, који су их пустили су да крену Анжеу

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Noor Inayat Khan (1914 - 1944)”. BBC - History. BBC. Приступљено 20. 11. 2019. 
  2. ^ „Twenty Jataka Tales”. JacketFlap. Приступљено 20. 11. 2019. 
  3. ^ „Jataka”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 20. 11. 2019. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Dalton, Samantha. „Noor Inayat Khan: The Indian princess who spied for Britain”. BBC - News. BBC. Приступљено 20. 11. 2019. 
  5. ^ Curtis, Edward E. (2009). The Columbia Sourcebook of Muslims in the United States (PDF). Columbia University Press. стр. 46-53. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 01. 07. 2014. Приступљено 20. 11. 2019. 
  6. ^ Gowins, Phillip (2010). Practical Sufism: A Guide to the Spiritual Path Based on the Teachings of Pir Vilayat Inayat Khan. Quest Books. Приступљено 20. 11. 2019. 
  7. ^ Overton Fuller, Jean (1971). Noor-un-nisa Inayat Khan (Madeleine), George Cross, MBE, Croix de Guerre with Gold Star. Den Haag: East-West Publications. стр. 30—32, 47—49. 
  8. ^ Basu 2006, стр. 19-21
  9. ^ Baker, Pirani Ameena Begum Ora Ray (2008). Rosary of a Hundred Beads. Petama Project. ISBN 9783907643037. 
  10. 10,0 10,1 Ђукић, Ранко (11. 12. 2006). „Принцеза - тајни агент”. Новости. Приступљено 20. 11. 2019. 
  11. ^ „Noor-un-Nisa Inayat Khan”. geni.com. Приступљено 20. 11. 2019. 
  12. ^ Van Bruinessen,, Martin; Day Howell, Julia (2007). Sufism and the 'modern' in Islam. I.B.Tauris. стр. 265. ISBN 978-1-85043-854-0. 
  13. ^ Arnold, Alison (2000). The Garland Encyclopedia of World Music. Taylor & Francis. стр. 563—564. ISBN 978-0-8240-4946-1. 
  14. ^ Tonkin, Boyd (20. 2. 2006). „Noor Anayat Khan: The princess who became a spy”. The Independent. London. Приступљено 5. 6. 2016. 
  15. ^ Kramer 1995, стр. 135
  16. 16,0 16,1 16,2 Ђукић, Ранко (12. 12. 2006). „Тајна преко жице”. Новости. Приступљено 20. 11. 2019. 
  17. 17,0 17,1 „Noor Inayat Khan: remembering Britain's Muslim war heroine”. Guardian. 23. 10. 2012. Приступљено 20. 11. 2019. 
  18. ^ „A heroine of India was tortured to death; amazing story of Noor Inayat Khan, princess, author, spy”. India today. 15. 9. 2017. Приступљено 20. 11. 2019. 
  19. ^ „A Man Called Intrepid”. IMDb. IMDb.com, Inc. Приступљено 20. 11. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]