Портал:Историја/Биографија 19 2013

Марија Терезија (њем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; 13. мај 1717 — 29. новембар 1780) је била једини женски владар хабзбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.

Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско насљеђе.

Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. Реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је језуитима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вјештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији. ...даље...