Црногорске Владе у егзилу (1916—1922) — разлика између измена
Овај чланак је у зачетку |
уређење и слика |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Royal government Bordeaux.jpg|мини|Зграда [[Министарски савјет (Црна Гора)|црногорске краљевске владе]] у егзилу у [[Бордо]]у, у [[Трећа француска република|Француској]], са [[Застава Краљевине Црне Горе|црногорском заставом, Српском тробојком]] [[1916]].]] |
|||
Када је почетком [[јануар]]а [[1916]]. године [[Никола I Петровић|краљ Никола]] напустио земљу, с њим је отишао и тадашњи [[Предсједник Владе Црне Горе|предсједник владе]] [[Лазар Мијушковић]]. У земљи су остала три министра и начелник Врховне команде, дивизијар [[Јанко Вукотић]]. У егзилу, у [[Трећа француска република|Француској]], нову владу је формирао [[Андрија Радовић]] (29. IV 1916 - 4. I 1917). Због одбијања краља Николе да се одрекне престола, а Црну Гору припоји Србији, Андрија Радовић је поднео оставку. Након краткотрајне владе генерала [[Мило Матановић|Мила Матановића]] (4. I 1917 - 29. V 1917), указом краља Николе од 29. V 1917. године формирана је влада на челу са [[Евгеније Поповић|Евгенијем Поповићем]]. Поповић је био бивши дугогодишњи црногорски генерални конзул у [[Рим]]у, док су остали министри били мање значајни чиновници. Ова влада залагала се да Црна Гора очува своју државност, а да у случају југословенског уједињења у нову заједницу уђе као њен равноправни члан. Поповић а на месту предсједника владе замењује [[Јован Пламенац]], којег је на место предсједника декретом поставио краљ Никола 4. (17) II [[1919]]. године. Поред Пламенца, тадашњу владу сачињавали су и министри: [[Перо Вучковић]], [[Милутин Вучинић]], [[Мило Вујовић]] и [[Перо Шоћ]]. Крајем [[1920]]. и почетком [[1921]]. међународни положај ове владе се погоршао. Владе Француске, [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велике Британије]] и [[САД]]-а прекинуле су односе са црногорском владом, а у марту 1921. умро је и краљ Никола. Пламенчева влада је дала оставку 20. VI 1921. године. Указом [[Милена Петровић Његош|краљице Милене]] од 28. VI 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић. Када је Вучинић умро, августа [[1922]]. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. рогласио за председника владе одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др [[Анто Гвозденовић|Анта Гвозденовића]] и тако настају 2 сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао. |
|||
Када је почетком [[јануар]]а [[1916]]. године [[Никола I Петровић|краљ Никола]] напустио земљу, с њим је отишао и тадашњи [[Предсједник Владе Црне Горе|предсједник владе]] [[Лазар Мијушковић]]. У земљи су остала три министра и начелник Врховне команде, дивизијар [[Јанко Вукотић]]. |
|||
У [[егзил]]у, у [[Трећа француска република|Француској]], нову владу је формирао [[Андрија Радовић]] (29. IV 1916 - 4. I 1917). Због одбијања краља Николе да се одрекне престола, а [[Краљевина Црна Гора|Црну Гору]] припоји [[Краљевина Србија|Србији]], Андрија Радовић је поднео оставку. |
|||
Након краткотрајне владе генерала [[Мило Матановић|Мила Матановића]] (4. I 1917 - 29. V 1917), указом краља Николе од 29. V 1917. године формирана је влада на челу са [[Евгеније Поповић|Евгенијем Поповићем]]. Поповић је био бивши дугогодишњи црногорски генерални конзул у [[Рим]]у, док су остали министри били мање значајни чиновници. Ова влада залагала се да Црна Гора очува своју државност, а да у случају југословенског уједињења у нову заједницу уђе као њен равноправни члан. |
|||
Поповића на месту предсједника владе замењује [[Јован Пламенац]], којег је на место предсједника декретом поставио краљ Никола 4. (17) II [[1919]]. године. Поред Пламенца, тадашњу владу сачињавали су и министри: [[Перо Вучковић]], [[Милутин Вучинић]], [[Мило Вујовић]] и [[Перо Шоћ]]. Крајем [[1920]]. и почетком [[1921]]. међународни положај ове владе се погоршао. Владе Француске, [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велике Британије]] и [[САД]]-а прекинуле су односе са црногорском владом, а у марту 1921. умро је и краљ Никола. |
|||
Пламенчева влада је дала оставку 20. VI 1921. године. Указом [[Милена Петровић Његош|краљице Милене]] од 28. VI 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић. |
|||
Када је Вучинић умро, августа [[1922]]. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. рогласио за предсједника владе одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др [[Анто Гвозденовић|Анта Гвозденовића]] и тако настају 2 сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао. |
|||
== Види још == |
== Види још == |
||
Верзија на датум 1. март 2015. у 05:42
Када је почетком јануара 1916. године краљ Никола напустио земљу, с њим је отишао и тадашњи предсједник владе Лазар Мијушковић. У земљи су остала три министра и начелник Врховне команде, дивизијар Јанко Вукотић.
У егзилу, у Француској, нову владу је формирао Андрија Радовић (29. IV 1916 - 4. I 1917). Због одбијања краља Николе да се одрекне престола, а Црну Гору припоји Србији, Андрија Радовић је поднео оставку.
Након краткотрајне владе генерала Мила Матановића (4. I 1917 - 29. V 1917), указом краља Николе од 29. V 1917. године формирана је влада на челу са Евгенијем Поповићем. Поповић је био бивши дугогодишњи црногорски генерални конзул у Риму, док су остали министри били мање значајни чиновници. Ова влада залагала се да Црна Гора очува своју државност, а да у случају југословенског уједињења у нову заједницу уђе као њен равноправни члан.
Поповића на месту предсједника владе замењује Јован Пламенац, којег је на место предсједника декретом поставио краљ Никола 4. (17) II 1919. године. Поред Пламенца, тадашњу владу сачињавали су и министри: Перо Вучковић, Милутин Вучинић, Мило Вујовић и Перо Шоћ. Крајем 1920. и почетком 1921. међународни положај ове владе се погоршао. Владе Француске, Велике Британије и САД-а прекинуле су односе са црногорском владом, а у марту 1921. умро је и краљ Никола.
Пламенчева влада је дала оставку 20. VI 1921. године. Указом краљице Милене од 28. VI 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић.
Када је Вучинић умро, августа 1922. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. рогласио за предсједника владе одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др Анта Гвозденовића и тако настају 2 сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао.
