Богомољачки покрет — разлика између измена
Нема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 3: | Ред 3: | ||
Формално је основан [[1920]]. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење [[Хришћанска адвентистичка црква|Адвентистичке цркве]], успон комунизма, атеизма и материјализма, јачање положаја [[Католичка црква|Римокаточике цркве]] у Краљевини СХС/Југославији (посебно тежњом да се склопи [[конкордат]]), као и повећано интересовања за [[спиритизам]] и [[теозофија|теозифију]] у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних богомољачких група које су настале у [[војводина|Војвдини]] средином [[19. век]]а, а потом се [[1870е|1870-их]] прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у [[Први светски рат|Првом светском рату]].{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Ове групе су окупљале побожне младе мушкарце и жене, које су редовно похађале црквене службе и организовале ходочашћа у [[манастир Војловица]] код [[Панчево|Панчева]]. По завршетку рата, покрет је временом све више добијао на бројности, након што је неколицина лаика са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ, да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту [[Православље|православну веру]], али је практиковао и неке радње које се ретко врше у [[Православна црква|Православној цркви]], као што је јавно читање делова из [[Нови завет|Новог завета]], за које се сматра да су плод утицаја [[баптисти]]чких заједница које су имале јаку подршку међу локалним [[Мађари]]ма.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Због бојазни да покрет не падне под утицај протестантских учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је [[Николај Велимировић|владици Николају Велимировићу]] духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да покрет „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, којем су се многи противили због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које практикују богомољци, а који су многима деловали као исувише протестантски.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} |
Формално је основан [[1920]]. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење [[Хришћанска адвентистичка црква|Адвентистичке цркве]], успон комунизма, атеизма и материјализма, јачање положаја [[Католичка црква|Римокаточике цркве]] у Краљевини СХС/Југославији (посебно тежњом да се склопи [[конкордат]]), као и повећано интересовања за [[спиритизам]] и [[теозофија|теозифију]] у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних богомољачких група које су настале у [[војводина|Војвдини]] средином [[19. век]]а, а потом се [[1870е|1870-их]] прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у [[Први светски рат|Првом светском рату]].{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Ове групе су окупљале побожне младе мушкарце и жене, које су редовно похађале црквене службе и организовале ходочашћа у [[манастир Војловица]] код [[Панчево|Панчева]]. По завршетку рата, покрет је временом све више добијао на бројности, након што је неколицина лаика са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ, да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту [[Православље|православну веру]], али је практиковао и неке радње које се ретко врше у [[Православна црква|Православној цркви]], као што је јавно читање делова из [[Нови завет|Новог завета]], за које се сматра да су плод утицаја [[баптисти]]чких заједница које су имале јаку подршку међу локалним [[Мађари]]ма.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Због бојазни да покрет не падне под утицај протестантских учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је [[Николај Велимировић|владици Николају Велимировићу]] духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да покрет „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, којем су се многи противили због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које практикују богомољци, а који су многима деловали као исувише протестантски.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} |
||
Покрет је био најактивнији [[1920е|1920-их]] година. Често су одржавана богомољаћка сабрања у [[Манастир Жича|манастиру Жича]]. Највећи је био [[1938]]. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева Краљевине Југославије. Богомољци из свих околних места долазили су сваке недеље у цркву, а после литургије сатима су певали богомољачке песме, а владика Николај је држао беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су црквене песме и крстили се да би стигли до Жиче, како би се помолили и од владике Николаја узели благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка [[Други светски рат у |
Покрет је био најактивнији [[1920е|1920-их]] година. Често су одржавана богомољаћка сабрања у [[Манастир Жича|манастиру Жича]]. Највећи је био [[1938]]. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева Краљевине Југославије. Богомољци из свих околних места долазили су сваке недеље у цркву, а после литургије сатима су певали богомољачке песме, а владика Николај је држао беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су црквене песме и крстили се да би стигли до Жиче, како би се помолили и од владике Николаја узели благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]], Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова. |
||
После [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]], руски емигранти у Краљевини СХС почели су да шире приче о [[Јеврејски бољшевизам|јеврејској одговорности]] за револуцију у Русији. Народна хришћанска заједница се у својим публикацијама оштро супротстављала „јереси адвентизма“ и позивала на забрану Адвентистичке цркве. У деловању адвентиста видела се завера: о њој се посало као о „плоду јеврејомасонства у хришћанству“.{{sfn|Byford|2008|pp=46}} Богомољачки покрет је од средине 1920-их у објављивао антисемитске текстове, укључујући делове „Протокола сионских мудараца“ и делове чланака [[Хенри Форд|Хенрија Форда]]{{sfn|Byford|2008|pp=46}}. Касније је Богомољачки покрет био база из које су се регрутовале присталице покрета [[Југословенски народни покрет Збор|„Збор“]] [[Димитрије Љотић|Димитрија Љотића]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=31}} |
После [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]], руски емигранти у Краљевини СХС почели су да шире приче о [[Јеврејски бољшевизам|јеврејској одговорности]] за револуцију у Русији. Народна хришћанска заједница се у својим публикацијама оштро супротстављала „јереси адвентизма“ и позивала на забрану Адвентистичке цркве. У деловању адвентиста видела се завера: о њој се посало као о „плоду јеврејомасонства у хришћанству“.{{sfn|Byford|2008|pp=46}} Богомољачки покрет је од средине 1920-их у објављивао антисемитске текстове, укључујући делове „Протокола сионских мудараца“ и делове чланака [[Хенри Форд|Хенрија Форда]]{{sfn|Byford|2008|pp=46}}. Касније је Богомољачки покрет био база из које су се регрутовале присталице покрета [[Југословенски народни покрет Збор|„Збор“]] [[Димитрије Љотић|Димитрија Љотића]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=31}} |
Верзија на датум 9. јул 2017. у 00:55
Богомољачки покрет (званично Народна хришћанска заједница) је било добровољно удружење верника Српске православне цркве и хришћански евангелистички покрет у тадашњој Краљевини СХС/Југославији.
Формално је основан 1920. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење Адвентистичке цркве, успон комунизма, атеизма и материјализма, јачање положаја Римокаточике цркве у Краљевини СХС/Југославији (посебно тежњом да се склопи конкордат), као и повећано интересовања за спиритизам и теозифију у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних богомољачких група које су настале у Војвдини средином 19. века, а потом се 1870-их прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у Првом светском рату.[1] Ове групе су окупљале побожне младе мушкарце и жене, које су редовно похађале црквене службе и организовале ходочашћа у манастир Војловица код Панчева. По завршетку рата, покрет је временом све више добијао на бројности, након што је неколицина лаика са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ, да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту православну веру, али је практиковао и неке радње које се ретко врше у Православној цркви, као што је јавно читање делова из Новог завета, за које се сматра да су плод утицаја баптистичких заједница које су имале јаку подршку међу локалним Мађарима.[1] Због бојазни да покрет не падне под утицај протестантских учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је владици Николају Велимировићу духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да покрет „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, којем су се многи противили због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које практикују богомољци, а који су многима деловали као исувише протестантски.[1]
Покрет је био најактивнији 1920-их година. Често су одржавана богомољаћка сабрања у манастиру Жича. Највећи је био 1938. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева Краљевине Југославије. Богомољци из свих околних места долазили су сваке недеље у цркву, а после литургије сатима су певали богомољачке песме, а владика Николај је држао беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су црквене песме и крстили се да би стигли до Жиче, како би се помолили и од владике Николаја узели благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка Другог светског рата, Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова.
После Октобарске револуције, руски емигранти у Краљевини СХС почели су да шире приче о јеврејској одговорности за револуцију у Русији. Народна хришћанска заједница се у својим публикацијама оштро супротстављала „јереси адвентизма“ и позивала на забрану Адвентистичке цркве. У деловању адвентиста видела се завера: о њој се посало као о „плоду јеврејомасонства у хришћанству“.[2] Богомољачки покрет је од средине 1920-их у објављивао антисемитске текстове, укључујући делове „Протокола сионских мудараца“ и делове чланака Хенрија Форда[2]. Касније је Богомољачки покрет био база из које су се регрутовале присталице покрета „Збор“ Димитрија Љотића.[3]
После Другог светског рата, у време комунистичког режима, предратни богомољци и деца из богомољачких породица учинили су много за опстанак Српске православне цркве у Југославији. Из њихових редова регрутован је највећи број свештеника и монаха у послератној Србији.
Извори
- ^ а б в Byford 2008, стр. 35.
- ^ а б Byford 2008, стр. 46.
- ^ Стефановић 1984, стр. 31.
Литература
- Стефановић, Младен (1984). Збор Димитрија Љотића (PDF). Београд: Народна књига.
- Byford, Jovan (2008). Denial and Repression of Antisemitism: Post-communist Remembrance of the Serbian Bishop Nikolaj Velimirović. Central European University Press. стр. 255—. ISBN 978-963-9776-15-9.