Манастир Жича

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Жича.
Манастир Жича
Manastir Žiča, Srbija, 043.JPG
Опште информације
МестоЖича
ОпштинаКраљево
Држава Србија
Врста споменикаманастир
Време настанка13. век
Тип културног добраСпоменик културе од изузетног значаја
ВласникСПЦ, управник Јелена Лазовић
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Краљево
www.kraljevo.org

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године.[1] Стефан Првовенчани је такође наредио да се будући краљеви Србије крунишу у Жичи.[2] Значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233).[3] После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.[4][5]

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место.[6] У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:[3]

  • старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства
  • млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба[3]. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.[3]

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову заслугом игуманије мати Јустине Мишић, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.[3]

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја[3] и налази се под заштитом Републике Србије. Постојале су Жичке повеље.

Свештеномученик јеромонах Михаило Ђусић, био је сабрат овог манастира у периоду од (1936—1945). Најистакнутији духовници манастира су били Доситеј Марјановић и Герасим Крстић.

Историја[уреди | уреди извор]

Жича, године 1889

Манастир Жичу, као своју задужбину, подигао је Стефан Првовенчани, али се не зна поуздано у ком периоду је она подигнута. Почетак радова се датира на сам почетак 13. века, у 1206. или 1207. годину, а сматра се да су радови на архитектури и делимично на живопису манастирске цркве окончани до великог сабора одржаног у Жичи, на храмовну славу Спасовдан, 20. маја 1221. године.

Њен ктитор, добио је од папе Хонорија III (1216—1227) краљевски венац 1217. године и сматра се да је сам чин крунисања обављен у Жичи, током те или наредне године[1]. После стицања црквене независности 1219. године, када је у Никеји Стефанов брат Сава постављен за првог српског архиепископа, Жича је постала седиште новоосноване архиепископије и у њој су 1220. године[1] постављени епископи 7 нових епископија:

које су уз три старе:

и Жичку, чиниле аутокефалну српску архиепископију.[7]

На свом повратку из Никеје у Србију, Сава је са собом из Цариграда довео сликаре,[6] који су отпочели радове на живописању манастирске цркве.

Крајем XIII века, Жича је страдала у пљачкашком налету Татара. Тачна година њеног разарања није утврђена, али се сматра да се то десило непосредно након 1291. године, током упада видинског кнеза Шишмана у Србију[6]. Његов упад, дошао је као реакција на здружену акцију краљева Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и Милутина, који су уништили Дрмана и Куделина у Ждрелу и припојили Браничево Драгутиновој држави. Пошто су Дрман и Куделин признавали врховну власт татарског кана Ногаја (?—1299), као и Шишман, његове снаге, ојачане татарским одредима упале су у Србију и продрле до Пећи. Међутим, њихов упад је врло брзо сузбијен, а Милутинове снаге су у контраофанзиви заузеле Видин и приморале Шишмана на предају.

Почетком 14. века, у доба краља Милутина, отпочела је обнова Жиче, а разни радови на манастирском комплексу обављани су током читаве прве половине XIV века. Иако је седиште српске цркве пренето у Свете Апостоле код Пећи, њени архиепископи, а потом и патријарси су често боравили у Жичи,[8] нарочито од последњих деценија XIV века, када су Османлије све више угрожавале јужне делове Србије, у којима се налазила Пећ. У Жичи је 1429. године деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456) издао повељу светогорском манастиру Есфигмену (тзв. Есфигменска повеља).

Након пада Србије, 1459. године манастир Жича је страдао, иако се тачно доба његовог рушења не зна, познато је да је жички игуман са двојицом монаха 1520. године основао манастир Шишатовац на Фрушкој гори[9]. Митрополит смедеревски Захарије је 1562. године затекао напуштену Жичу, због чега он обнавља монашке ћелије, а у манастиру је 1587. године преминуо патријарх Герасим (1575—1586).[8] Османски дефтери из 16. века наводе да је у Жичи тада било монаха, као и радове на обнови егзонартекса манастирске цркве.[10] У периоду између 1614. и 1647. године, поуздано се зна да је Жича била напуштена,[8] а иако су на зидовима комплекса забележени натписи који се датирају у разне делове 17. века, не може се са сигурношћу тврдити да ли се у манастиру одвијао нормалан живот.[11] Познато је да је у доба када је манастирска црква добила кров, 1730. године под ариљским митрополитом Јосифом, манастир доста дуго био напуштен[8]. Крајем 18. века у манастиру ради школа,[8] а Карађорђе 1806. године посећује манастир, након чега је подигао у њему монашке ћелије на 4 спрата.[8][11] После пропасти Првог српског устанка, Османлије су поново порушиле манастир.

Радове на обнови Жиче, отпочео је 1856. године, новопостављени епископ жички Јоаникије (1849—1854, 1854—1873),[8] а нововековни краљеви Србије Александар (1889—1903)[12] и Петар (1904—1921)[12] су током својих крунисања у Жичи миропомазани, надовезујући се на традиције Немањића. Почетком 1858. године стигло је у манастир звоно од 478 фунти, поклон из Београда. Исто је даровао српски војвода Тома Вучић Перишић, у спомен своје супруге Агније, преминуле 1855. године. У натпису на звону који је остарели војвода да урезати, писало је да он то звоно даје и у част и славу апостола и јеванђелиста Луке, свог заштитника.[13]

За време Првог светског рата, Жича је поново страдала, због чега су 1925. године отпочели радови на обнови манастирског комплекса. Сама манастирска црква је обновљена према пројекту Александра Дерока,[14] а радови на манастиру[15] нису престајали до почетка Другог светског рата. Нови епископски двор и народна трпезарија са црквицом су завршени 1935.[16]

Иконостас је освећен на Спасовдан, 2. јуна 1938, рад је дуборесца Нестора Алексијевића и сликара Николе Мајендорфа.[17] Велике свечаности су биле 13 - 15. августа 1938. чији повод је био освећење новог здања „Богојављења” (Агијазме), споменика патријарху Варнави у виду чесме са великим крстом прекопута јужног улаза у порту и освећење нове цркве светог Саве.[18] Живопис је радио Мајендорф а иконостас је, рад иконографа Ивана Мељникова, јединствен по томе што је урађен у седефу. Такође је освећена и народна трпезарија, у продужетку цркве.[19][20]

Наредне године су предузети радови на поновном малтерисању и бојењу главне цркве, када је изабрана постојанија црвена боја; рађене су фреске у припрати, ниска ограда са 100 шајкача у дворишту, споменик српској војсци; подигнута је црква на темељима неке старе цркве. У то време у манастиру је било двадесетак монаха, живели су у општежићу по типику светога Саве.[21]

Током окупације Србије, 10. октобра 1941. године немачка војска је бомбардовала и запалила манастир. [22]

После рата, обављени су 1965. године радови на обнови манастирске цркве и епископског дома[14], али је јак земљотрес 1987. године поново порушио манастирски комплекс. После тога, отпочели су обимни радови на обнови читавог манастира, којима је руководила Милка Чанак-Медић,[14] током којих је цркви Светог Спаса враћен аутентичан изглед са почетка XIII века.

Почетком 21. века, низом манифестација је прослављено 800 година манастира Жиче.

Старешине манастира[уреди | уреди извор]

Живопис[уреди | уреди извор]

Жичко сликарство је изведено у три таласа - 1220/21. године, затим између 1229. и 1234. године, и у првим годинама XIV века. Прва два таласа чине старији слој, и за њега је био задужен управо Свети Сава, довођењем сликара из Цариграда, који су отпочели радове на живописању манастирске цркве.[5][6] Овај слој припада Златном добу српског сликарства. За најмлађи слој, као и обнову и украшавање Жиче, били су заслужни подједнако и краљ Милутин и архиепископ Сава III, што је забележено тиме што су њихове фигуре укључене у слику Божићне стихире, што представља поетску интерпретацију оваплоћења Слова и његовог даривања. Присуством и архиепископа Саве III и краља Милутина са дворском пратњом на свечаном божићном богослужењу, постигнута је лепа химнографска тема.[23] Овај слој припада је рађен под утицајем Ренесансе Палеолога за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба.[3]

На основу најстаријег слоја фресака, могуће је схватити основне идеје којима се руководио Свети Сава приликом живописања Жиче, а разумевању тога додатно доприноси и предговор превода Јерусалимског типика на српски језик од стране архиепископа Никодима из 1319. године. Једна од Савиних намера је била да се истакне веза између Старог и Новог завета која је била блиска Светом Сави, као и људима раног XIII века. Осим тога, за разлику од уметности Палеолога, слика оснивања Цркве на земљи на примеру Жиче, није заснована на старозаветним примерима, већ на представама догађаја из Новог Завета. Ово је највидљивије у поткуполном простору Жиче. Зарад инсистирања на успостављању континуитета између најстарије цркве коју је сам Исус Христос основао на Сиону и аутокефалне Српске цркве, Савина идеја је била да се одговарајућим избором слика у Жичи понови изглед прве хришћанске саборне цркве. Због тога су у поткуполном делу истакнути управо моменти везани за оснивање Цркве на земљи, а што се десило на Сиону. Ову идеју су наставили и Милутинови сликари, који су поновили првобитни распоред фресака у најмлађем таласу.[23]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Ђорђе Крстић - Манастир Жича, 1881.

    Ђорђе Крстић - Манастир Жича, 1881.

  • Комплекс

    Комплекс

  • Мозаик изнад улазних врата

    Мозаик изнад улазних врата

  • Дрвена врата на улазу

    Дрвена врата на улазу

  • Фреске на улазу

    Фреске на улазу

  • Конак

    Конак

  • Агијазма

    Агијазма

  • Пумпа за воду

    Пумпа за воду

  • Црква Успења Богородице

    Црква Успења Богородице

  • Јустина Мишић.jpg

    Јустина Мишић игуманија од (1959-1992)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Историја манастира Жиче”. Приступљено 7. 2. 2018. 
  2. ^ Kalić, Jovanka (2017). „The First Coronation Churches of Medieval Serbia”. BALCANICA. Belgrade. XLVIII. 
  3. ^ а б в г д ђ е „Манастир Жича — Споменици културе у Србији”. САНУ (на језику: српски). 
    (из књиге Пејић, Светлана; Милић, Милета, ур. (1998). „Жича”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (на језику: српски). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 459. ISBN 8680879126. 
  4. ^ „Светиња српских краљева”. Глас Јавности. Приступљено 27. 6. 2011. 
  5. ^ а б М. Чанак-Медић, Д. Поповић, Д. Војводић, Манастир Жича, Београд 2014.
  6. ^ а б в г Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд. стр. 390, 410, 443. 
  7. ^ Благојевић 1989, стр. 73-74.
  8. ^ а б в г д ђ е Станоје Станојевић (покретач и уредник), „Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001)
  9. ^ „Манастир Шишатовац — Споменици културе у Србији”. САНУ (на језику: српски). 
    (из књиге Пејић, Светлана; Милић, Милета, ур. (1998). „Шишатовац, манастир”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (на језику: српски). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 459. ISBN 8680879126. 
  10. ^ Стојић, Душан (8. 10. 2006). „Јача од ратова”. Вечерње Новости. Приступљено 27. 6. 2011. 
  11. ^ а б „Царска лавра света Жича: Страдања манастира Жиче”. Приступљено 7. 2. 2018. 
  12. ^ а б Стојић, Душан (7. 10. 2006). „Штит духа”. Вечерње Новости. Приступљено 27. 6. 2011. 
  13. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  14. ^ а б в Стојић, Душан (10. 10. 2006). „Обнова траје”. Вечерње Новости. Приступљено 27. 6. 2011. 
  15. ^ "Политика", 14. окт. 1937
  16. ^ "Време", 23. окт. 1935
  17. ^ "Политика", 3. јун 1938
  18. ^ "Политика", 16. авг. 1938, стр. 7
  19. ^ "Политика", 10. авг. 1938
  20. ^ "Политика", 15. авг. 1938, стр. 7
  21. ^ "Политика", 11. јул 1939
  22. ^ Крејаковић, Силвија (2013). Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941. Београд: Музеј жртава геноцида. стр. 90. 
  23. ^ а б „Фрескосликарство манастира Жиче”. Манастир Жича. Приступљено 24. 4. 2023. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Манастир Жича на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Жича&oldid=25697740”