Паидеја

Паидеиа

У култури античке Грчке, термин Паидеиа (грч. παιδεία) односи се на васпитање и образовање идеалног члана полис-а. Тако уграђена, чине предмет заснован на школовању, а који је, пре свега, фокусиран на социјализација појединаца унутар аристократског поретка полис-а . Практични аспекти овог образовања укључују субјекте који се могу подвести под ознаком савремене либералне уметност-и ( реторика, граматика и филозофија на пример ), као и научних дисциплина као што су аритметика и медицина . Идеалан и успешан члан полиса ће поседовати интелектуалну , моралну и физичку префињеност, па ће учење када је гимнастика у питању, поред музике, поезије и филозофије, бити цењено и због свог ефекта на телу и због моралног образовања.

Идеја Паидеие

Грци су први народ koji je дoшао до те вредносне идеје да неко неког учи. Први су освестили важност тог чина, важност васпитања за један град, државу или полис. Прве идеје крећу врло рано, сам Тројански рат датира негде око 1150-их година, у XII веку и закључује се да ту почињу те прве и праве бриге о васпитању и образовању. Термин ПАИДЕИА, који се састоји од двеју грчких речи, паис- дечак, дете и гогеин- водити на поучавање, формирао се у Класичном добу грчке културе. Култура и омладина тада су "обликована" према идеалу Калокагатије, "лепо и добро." Онај који је у себи успео да споји ова два, постигао је хармонију духа и тела. Ова идеја слична je оној koд средњовековних витезова, као и енглеског концепта господина.
Грчка Паидеиа је идеја савршенства , изврсности . Грчки менталитет био је " увек буди надмоћан " Хомер бележи овај савет, који је тада ментор дао Ахил-у . Ова идеја се назива Арете . " Арете је централни идеал свеколике грчке културе . "

У Илијади , Хомер осликава изврсност телесности и храбрости Грка и Тројанаца . У Одисеји , Хомер наглашава изузетност ума, или разум, који је такође неопходан за победу једног племића. Арете истовремено значи бити херој, а компонента ратовања била је неопходно како би исти успео.
Овај менталитет се такође може видети у тенденцији Грка да се репродукује само " најбоље ", дакле на Олимпијским играма , у књижевност-и, са такмичења у поезији , трагедији и комедији . " Арете " је смештена у свему што су Грци учинили . Менталитет арете протеже се чак и даље на паидеие грчких филозофа Сократ-а и Платона, који стварају високо утицајне школе у ​​Грчкој . Одбацили су тренутно образовање полис-а , њихово ривалство реторике и науке за лидерство у области образовања и културе је преовладавало. Сократ је био приморан да се брани против оптужби да образовање квари омладину. У модерном дискурсу, немачко-амерички класик Јегер, у свом утицајном опусу Паидеие, користи концепт Паидеиа да прати развој грчке мисли и образовања, почевши од Хомер-а. Концепт Паидеиа такође користи Адлер у својој критици савремених образовних система. Такође и Сремин у својим историјама америчког образовања.

Сократов утицај на Паидеиу

Сократ је помогао у духовном обликовању Атине, као једног од лидера у Грчкој преко свог схватања Паидеие. Сократов циљ је био да се изгради таква пракса образовања и политике која ће допринети важности у демократској пракси. Он жели да уздигне своју атинску публику у области филозофије, тако што примењује посебно начело-мајеутику. Сократова Паидеиа постала је пресудна за опстанак полис-а кроз идентификацију реторике, са политичким изузетностима.

Златни мислиоци

Грци себе описују као "Љубитељи Лепоте", они су навикли на естетику. Они умеју да цене лепоту природе. Они знају за Златну средину и њен рецидив у многим стварима. Они су говорили о потреби за равнотежу, као златној средини међу свим стварима. Грци траже равнотежу у свим аспектима људског деловања и искуства. Златна средина културни је израз овог принципа широм Грчке. Тако да Паидеиа подразумева и области какве су архитектура, уметност, политика, и психологија.

Заснивање племства у Паидеи

Троугао паидеие чинили су логос, као разум, номос, као закон, полис, као град, држава. Када је племство у питању никакве шансе нису постојале да се постане племић, иако је порекло истог било племићко. Нико није могао бити племић на основу свог порекла или иметка, већ само на основу онога што је сам, својим радом и трудом, у складу са својим способностима постигао. Племић је био неко ко се морао доказивати сваки дан, увек изнова, храброшћу, завидном ратничком вештином и добром реториком пред битку, вештином лепог говора, чији је циљ победа у разговору. И ако би се и поред свега, у некој ситуацији, показао као лош, недостојан говорник, у скупштини или нечему сличном, одмах би губио свој статус. Сваки је Грк тежио овом идеалу.

Литература

Јегер, Паидеиа I.15.

Јегер, Паидеиа II.56.