Ахил

За друге употребе, погледајте Ахил (вишезначна одредница).

Ахил
Античко грчко сликарство на вазама (датира око 300. п. н. е.) које приказује Ахила током Тројанског рата
Пребивалиште	Фтија
Породица
Супружник	Дејдамија, Брисеида
Деца	Неоптелем, Онир
Породица	Полимела
Митологија
Симбол
Еквиваленти
Римски еквивалент

У грчкој митологији, Ахил или Ахилеј (Ἀχιλλεύς) био је херој Тројанског рата и сматран је највећим од свих грчких ратника. Као централни лик Хомерове Илијаде, био је син Нереиде Тетиде и Пелеја, краља Фтије и познатог Аргонаута. Ахил је одрастао у Фтији са својим пријатељем из детињства Патроклом, а образовао га је кентаур Хирон. У Илијади, представљен је као заповедник митског племена Мирмидонаца.

Ахилов најзначајнији подвиг током Тројанског рата било је убиство тројанског принца Хектора изван зидина Троје. Иако смрт Ахила није описана у Илијади, други извори се слажу да га је пред крај Тројанског рата убио Парис, погодивши га стрелом. Касније легенде (почевши од Стацијевог недовршеног епа Ахилеида, написаног у 1. веку н.е.) наводе да је Ахил био нерањив по целом телу осим једне пете. Према том миту, када га је мајка Тетида као бебу уронила у реку Стикс, држала га је за једну пету, која је остала нетакнута водом, и тако постала његов једини рањиви део тела.

Алудирајући на ове легенде, израз Ахилова пета почео је да означава тачку слабости која може довести до пропасти, посебно код некога или нечега са иначе снажном конституцијом. Ахилова тетива је названа по њему следећи исту легенду.

Етимологија

Плочице на Линеару Б потврђују лично име Ахилеј у облицима a-ki-re-u и a-ki-re-we, при чему је други облик датив првог. Име је постало популарније и чешће убрзо након 7. века п. н. е., а претворено је и у женски облик Ἀχιλλεία (Achilleía), потврђен у Атици у 4. веку п. н. е. (IG II² 1617) и, у облику Achillia, на стели у Халикарнасу као име жене гладијатора која се бори против „Амазонке”.

Ахилово име се може анализирати као комбинација ἄχος (áchos), 'бол, туга, јад, жалост', и λαός (laós), 'народ, војници, нација', што резултира пра-обликом *Akhí-lāu̯os, 'онај који наноси бол народу' или 'онај чији народ има бол'. Туга или невоља народа је тема која се више пута покреће у Илијади (и често од стране самог Ахила). Ахилова улога као хероја туге или бола чини ироничну супротност конвенционалном погледу на њега као хероја κλέος kléos ('славе', обично у рату). Штавише, laós је Грегори Нејџ, пратећи Леонарда Палмера, протумачио као 'корпус војника', смотру. Са овим извођењем, име добија двоструко значење у песми: када херој функционише исправно, његови људи доносе бол непријатељу, али када греши, његови људи добијају ратну тугу. Песма делом говори о погрешном усмеравању беса од стране вођства.

Неки истраживачи сматрају да је име позајмљеница, вероватно из прегрчког језика. Ахилово порекло од Нереиде Тетиде и сличност његовог имена са именима речних божанстава као што су Ахерон и Ахелој довели су до спекулација о томе да је он старо водено божанство. Роберт Бекес је предложио прегрчко порекло имена, засновано између осталог на коегзистенцији -λλ- и -λ- у епском језику, што може указивати на палатализовану фонему /l^y/ у оригиналном језику.

Друга имена

Међу називима под којима је Ахил опште познат су следећи:

• Пирисој, „спашен из ватре”, његово прво име, које изгледа фаворизује традицију у којој је његова смртна делова спалила његова мајка Тетида
• Еакид, по његовом деди Еаку
• Емоније, од Емоније, земље која је касније добила име Тесалија
• Аспет, „непоновљив” или „огроман”, његово име у Епиру
• Ларисај, од Ларисе (такође зване Кремасте), града Ахаје Фтиотиде у Тесалији
• Лигирон, његово првобитно име
• Нереј, по његовој мајци Тетиди, једној од Нереида
• Пелид, по његовом оцу, Пелеју
• Фтије, по његовом месту рођења, Фтији
• Подарк, „брзоноги”, од крила Арке (Ἄρκη) која су била причвршћена за његове ноге (πόδες, grc)

Рођење и ране године

Тетида урања малог Ахила у реку Стикс, Петер Паул Рубенс (око 1625; Музеј Бојманс–Ван Беунинген, Ротердам)

Ахил је био син Тетиде—Нереиде и ћерке Старца мора—и Пелеја, краља Мирмидонаца. Зевс и Посејдон су били ривали за Тетидину руку све док Прометеј („онај који мисли унапред”) није упозорио Зевса на пророчанство (које је првобитно изрекла Темида, богиња божанског закона) да ће Тетида родити сина већег од његовог оца. Из тог разлога, два бога су повукла своје удварање и удали је за Пелеја.

Постоји прича која нуди алтернативну верзију ових догађаја: У Аргонаутици (4.760) Зевсова сестра и жена Хера алудира на Тетидин чедни отпор Зевсовом набацивању, истичући да је Тетида била толико лојална Хериној брачној вези да је хладно одбила оца богова. Тетиду, иако кћерку морског бога Нереја, такође је одгајила Хера, што додатно објашњава њен отпор Зевсу. Зевс је био бесан и одредио је да се она никада неће удати за бесмртника.

Ахилово образовање, Ежен Делакроа, пастел на папиру, око 1862 (Гети центар, Лос Анђелес)

Према Ахилеиди, коју је написао Стације у 1. веку н.е., и према несачуваним претходним изворима, када се Ахил родио, Тетида је покушала да га учини бесмртним урањањем у реку Стикс; међутим, остао је рањив на делу тела за који га је држала: његовој левој пети (види Ахилова пета, Ахилова тетива). Није јасно да ли је ова верзија догађаја била позната раније. У другој верзији ове приче, Тетида је дечака помазала амброзијом и ставила га на ватру како би спалила смртне делове његовог тела. Прекинуо ју је Пелеј, па је она у бесу напустила и оца и сина.

Ахилово образовање (око 1772), Џејмс Бари (Yale Center for British Art)

Ниједан извор пре Стација не помиње ову општу нерањивост. Напротив, у Илијади, Хомер помиње да је Ахил био рањен: у Књизи 21 пеонски херој Астеропеј, син Пелагонов, изазвао је Ахила код реке Скамандар. Био је амбидекстер и бацио је копље из сваке руке; једно је окрзнуло Ахилов лакат, „пуштајући млаз крви”. У неколико фрагментарних песама Епског циклуса које описују херојеву смрт (тј. Киприја, Мала Илијада Лесхеса из Пире, Етиопида и Разорање Троје Арктина из Милета), нема трага било каквом помињању његове опште нерањивости или његове чувене слабости на пети. На каснијим сликама на вазама које приказују Ахилову смрт, стрела (или у многим случајевима стреле) погађа његов торзо.

Пелеј је поверио Ахила Хирону, који је живео на планини Пелион и био познат као најправеднији од кентаура, да га одгаја. У неким извештајима, Ахилово првобитно име било је „Лигирон”, а касније му је његов учитељ Хирон дао име Ахил. Према Хомеру, Ахил је одрастао у Фтији са својим другом из детињства Патроклом. Хомер даље пише да је Ахил научио Патрокла ономе што је њега самог научио Хирон, укључујући медицинске вештине. Тетида је предсказала да је судбина њеног сина или да стекне славу и умре млад, или да живи дуг, али незанимљив живот у тами. Ахил је изабрао прво и одлучио да учествује у Тројанском рату.

Хирон учи Ахила како да свира лиру, римска фреска из Херкуланума, 1. век н.е.

Према Фотију, шеста књига Нове историје Птолемеја Хефестиона извештава да је Тетида спалила на тајном месту децу коју је имала са Пелејем. Када је имала Ахила, Пелеј је приметио, истргнуо га из пламена са само једном опеченом ногом и поверио га кентауру Хирону. Касније је Хирон ексхумирао тело Дамиса, који је био најбржи од свих гиганата, уклонио глежањ и уградио га у Ахилову опечену ногу.

Физички опис

У Хомеровој Илијади, Ахил је приказан као висок и наочит, са снагом и изгледом којима није било равних међу грчким ратницима. Хомер га описује као некога ко има дугу косу или гриву (χαίτη). Заједно са неким другим ликовима, његова коса је описана речју xanthḗ (ξανθή), што је значило 'жуто' и користило се за светлу косу, укључујући плаву, смеђу, жућкасто-смеђу и кестењасту. Каснији латински извештај, вероватно из 5. века н.е., лажно приписан Даресу Фригијцу описује Ахила као некога ко има „... велика прса, фина уста и снажно обликоване руке и ноге. Глава му је била покривена дугом таласастом косом боје кестена (capillo myrteo, боја коре мирте или смирне). Иако благ у понашању, био је веома жесток у борби. Његово лице показивало је радост човека богато обдареног.”

Скривање на Скиросу

Главни чланак: Ахил на Скиросу

Римски мозаик из Посејдонове виле у Зеугми (сада у Музеју мозаика Зеугма) који приказује Ахила прерушеног у жену и Одисеја који га варком наводи да се открије

Неки постхомерски извори тврде да је Тетида (или, у неким верзијама, Пелеј), како би сачувала Ахила од рата, сакрила младића обученог као принцезу или бар као девојку на двору Ликомеда, краља Скироса.

Тамо је Ахил, прописно прерушен, живео међу Ликомедовим кћерима, можда под именом „Пира” (црвенокоса девојка), Керкисера или Аиса („брза”). Са Ликомедовом кћерком Дејдамијом, са којом је започео везу, Ахил је тамо добио два сина, Неоптелема (такође званог Пир, по могућем алијасу његовог оца) и Онира. Према овој причи, Одисеј је сазнао од пророка Калхаса да Ахајци неће моћи да освоје Троју без Ахилове помоћи. Одисеј је отишао на Скирос у обличју торбара који продаје женску одећу и накит и ставио штит и копље међу своју робу. Када је Ахил одмах узео копље, Одисеј је прозрео његову маску и убедио га да се придружи грчком походу. У другој верзији приче, Одисеј је договорио да се огласи труба за узбуну док је био са Ликомедовим женама. Док су жене бежале у паници, Ахил се спремао да брани двор, чиме је одао свој идентитет.

У Тројанском рату

Мермерна представа Ахила на двору краља Ликомеда, око 240. н. е.

Према Илијади, Ахил је стигао у Троју са 50 бродова, од којих је сваки носио 50 Мирмидонаца. Именовао је пет вођа (сваки вођа је командовао са 500 Мирмидонаца): Менестија, Еудора, Писандра, Феникса и Алкимедона.

Телеф

Када су Грци кренули у Тројански рат, случајно су се зауставили у Мизији, којом је владао краљ Телеф. У бици која је уследила, Ахил је задао Телефу рану која није хтела да зарасте; Телеф је консултовао пророчиште, које је изјавило да „онај који је ранио, тај ће и излечити”. Вођен пророчиштем, стигао је у Арг, где га је Ахил излечио како би он могао постати њихов водич за путовање до Троје.

Према другим извештајима у Еурипидовој изгубљеној драми о Телефу, он је отишао у Аулиду претварајући се да је просјак и тражио од Ахила да му излечи рану. Ахил је одбио, тврдећи да нема медицинско знање. Алтернативно, Телеф је држао Ореста као таоца, а откупнина је била Ахилова помоћ у лечењу ране. Одисеј је закључио да је копље нанело рану; према томе, копље мора бити у стању да је излечи. Комадићи копља су састругани на рану и Телеф је излечен.

Троил

Ахил убија Троила, киликс црвених фигура који је потписао Еуфроније

Према Киприји (делу Епског циклуса који говори о догађајима Тројанског рата пре Ахиловог беса), када су Ахајци желели да се врате кући, задржао их је Ахил, који је касније напао говеда Енеје, опљачкао суседне градове (као што су Педас и Лирнес, где Грци заробљавају краљицу Брисеиду) и убио Тена, сина Аполоновог, као и Пријамовог сина Троила у светилишту Аполона Тимбрајоса; међутим, романса између Троила и Хрисеиде описана у делу Троил и Кресида Џефрија Чосера и у делу Троил и Кресида Вилијама Шекспира је средњовековна измишљотина.

У делу Извештај о разарању Троје Дареса Фригијца, латинском сажетку преко којег је прича о Ахилу пренета у средњовековну Европу, као и у старијим извештајима, Троил је био млади тројански принц, најмлађи од пет законитих синова краља Пријама и Хекабе (или према другим изворима, други син Аполона). Упркос својој младости, био је један од главних вођа Тројанског рата, „борац на коњу” или „борац на кочијама” према Хомеру. Пророчанства су повезивала Троилову судбину са судбином Троје, па је упао у заседу у покушају да га заробе. Ипак, Ахил, погођен лепотом и Троила и његове сестре Поликсене, и савладан пожудом, усмерио је своју сексуалну пажњу на младића—који је, одбијајући да попусти, уместо тога завршио обезглављен на олтар-омфалосу Аполона Тимбрајоса. Касније верзије приче сугерисале су да је Троил случајно убијен од стране Ахила у превише ватреном љубавном загрљају. У овој верзији мита, Ахилова смрт је стога дошла као одмазда за ово светогрђе. Антички писци су третирали Троила као оличење мртвог детета које оплакују родитељи. Да је Троил доживео одрасло доба, тврдио је Први ватикански митограф, Троја би била непобедива; међутим, мотив је старији и налази се већ у Плаутовим Бахидама.

У Илијади

Ахил и Агамемнон, са мозаика из Помпеја, 1. век н.е.

Хомерова Илијада је најпознатија приповест о Ахиловим делима у Тројанском рату. Ахилов гнев (μῆνις Ἀχιλλέως, mênis Achilléōs) је централна тема песме. Прва два стиха Илијаде гласе:

Μῆνιν ἄειδε θεὰ Πηληιάδεω Ἀχιλῆος οὐλομένην, ἣ μυρί' Ἀχαιοῖς ἄλγε' ἔθηκε, [...]

Гнев ми, богињо, певај, Ахилеја, Пелеју сина, злобни, што зададе Ахејцима хиљаду јада, [...]

Ахил препушта Брисеиду Агамемнону, из Куће трагичног песника у Помпеји, фреска, 1. век н.е. (Национални археолошки музеј у Напуљу)

Хомеров еп покрива само неколико недеља деценијског рата и не приповеда о Ахиловој смрти. Почиње Ахиловим повлачењем из битке након што га је осрамотио Агамемнон, заповедник ахајских снага. Агамемнон је узео жену по имену Хрисеида као своју робињу. Њен отац Хрис, свештеник Аполона, моли Агамемнона да му је врати. Агамемнон одбија, а Аполон шаље кугу међу Грке. Пророк Калхас тачно утврђује извор невоља, али неће говорити осим ако се Ахил не закуне да ће га штитити. Ахил то чини, а Калхас објављује да се Хрисеида мора вратити свом оцу. Агамемнон пристаје, али затим наређује да му се доведе Ахилова робиња Брисеида, кћи Брисеја, како би заменила Хрисеиду. Љут због срамоте што му је одузет плен и слава (и, како касније каже, зато што воли Брисеиду), уз подстицај своје мајке Тетиде, Ахил одбија да се бори или води своје трупе заједно са осталим грчким снагама. Истовремено, горећи од беса због Агамемнонове крађе, Ахил се моли Тетиди да убеди Зевса да помогне Тројанцима да освоје територију у рату, како би он могао повратити своју част.

Како се битка окреће против Грка, захваљујући утицају Зевса, Нестор изјављује да Тројанци побеђују јер је Агамемнон разбеснео Ахила, и позива краља да умири ратника. Агамемнон пристаје и шаље Одисеја и још двојицу поглавара, Ајанта и Феникса. Они обећавају да ће, ако се Ахил врати у битку, Агамемнон вратити заробљену Брисеиду и друге поклоне. Ахил одбија све што му Агамемнон нуди и једноставно позива Грке да отплове кући јер он планира да то учини.

Ахилов гнев, фреска Ђованија Батисте Тијепола (1757, Вила Валмарана аи Нани, Виченца)

Тројанци, предвођени Хектором, накнадно потискују грчку војску назад према плажама и нападају грчке бродове. Са грчким снагама на ивици потпуног уништења, Патрокло води Мирмидонце у битку, носећи Ахилов оклоп, иако Ахил остаје у свом логору. Патрокло успева да потисне Тројанце са плажа, али га убија Хектор пре него што успе да поведе прави напад на град Троју.

Након што је примио вест о смрти Патрокла од Антилоха, Несторовиг сина, Ахил тугује због смрти свог вољеног пријатеља. Његова мајка Тетида долази да утеши избезумљеног Ахила. Она убеђује Хефеста да му направи нови оклоп, уместо оклопа који је Патрокло носио, а који је узео Хектор. Нови оклоп укључује Ахилов штит, описан до детаља у песми.

Разјарен због смрти Патрокла, Ахил прекида своје одбијање борбе и излази на бојно поље, убијајући многе људе у свом бесу, али увек тражећи Хектора. Ахил се чак упушта у битку са речним богом Скамандром, који је постао љут што Ахил гуши његове воде свим људима које је убио. Бог покушава да удави Ахила, али га заустављају Хера и Хефест. Сам Зевс примећује Ахилов гнев и шаље богове да га обуздају како не би кренуо да опљачка саму Троју пре времена одређеног за њено уништење, чиме се чини да необуздани Ахилов гнев може пркосити самој судбини. Коначно, Ахил проналази свој плен.

Ахилов тријумф, фреска Франца фон Мача у Ахилеону, Грчка

Ахил јури Хектора око зидина Троје три пута пре него што Атина, у облику Хекторовог омиљеног и најдражег брата, Дејфоба, убеди Хектора да престане да бежи и бори се са Ахилом лицем у лице. Након што Хектор схвати превару, зна да је битка неизбежна. Желећи да падне борећи се, јуриша на Ахила својим јединим оружјем, мачем, али промашује. Прихватајући своју судбину, Хектор моли Ахила да му не поштеди живот, већ да се према његовом телу односи с поштовањем након што га убије. Ахил говори Хектору да је безнадежно очекивати то од њега, изјављујући: „Бес и срце ме моје нагоне, да те исечем на комаде и месо ти сирово ждерем – такве си ми задао јаде.” Ахил затим убија Хектора и вуче његов леш за пете иза својих кочија. Након што је сањао сан у којем Патрокло моли Ахила да одржи његову сахрану, Ахил приређује низ погребних игара у част свог пријатеља.

На почетку његовог дуела са Хектором, Ахил се помиње као најсјајнија звезда на небу, која долази у јесен, Орионов пас (Сиријус); знак зла. Током кремације Патрокла, упоређен је са Хеспером, вечерњом/западном звездом (Венера), док спаљивање погребне ломаче траје док Фосфор, јутарња/источна звезда (такође Венера) не зађе.

Уз помоћ бога Хермеса (Аргејфонта), Хекторов отац Пријам одлази у Ахилов шатор да моли Ахила за повратак Хекторовог тела како би га могао сахранити. Ахил попушта и обећава примирје за време трајања сахране, које траје 9 дана са сахраном 10. дана (у традицији Ниобиног потомства). Песма се завршава описом Хекторове сахране, док пропаст Троје и самог Ахила тек долази.

Пентесилеја и Мемнон

Ахил и Мемнон се боре, између Тетиде и Еоје, атичка амфора црних фигура, око 510. п. н. е., из Вулчија

Каснија дела, укључујући Етиопиду (7. век п. н. е.) и дело под називом Posthomerica, које је саставио Квинт Смирњанин у 4. веку н.е., преносе даље догађаје из Тројанског рата. Када Пентесилеја, краљица Амазонки и кћи Ареса, стигне у Троју, Пријам се нада да ће она победити Ахила. Након свог привременог примирја са Пријамом, Ахил се бори и убија краљицу ратницу, само да би касније туговао због њене смрти. У почетку затечен, није се борио тако интензивно као иначе. Када је схватио да његова расејаност угрожава његов живот, поново се фокусирао и убио је.

Након смрти Патрокла, Несторов син Антилох постаје Ахилов најближи пријатељ. Ахил је већ волео Антилоха, па је Менелај мислио да би Антилох био најбоља особа да обавести Ахила о Патрокловој смрти. Касније, Мемнон, син богиње зоре Еоје и краљ Етиопије, убија Антилоха док се он жртвује да би спасио свог оца. Према Сликама Филострата са Лемноса, Ахил оплакује његову смрт на бојном пољу, обећавајући Антилоху славну сахрану и освету. Ахил још једном добија освету на бојном пољу, убијајући Мемнона. Последично, Еоја неће дозволити сунцу да изађе док је Зевс не убеди. Борба између Ахила и Мемнона око Антилоха одјекује борбу Ахила и Хектора око Патрокла, осим што је Мемнон (за разлику од Хектора) такође био син богиње.

Многи хомеролози су тврдили да је ова епизода инспирисала многе детаље у опису смрти Патрокла у Илијади и Ахилове реакције на њу. Епизода је тада чинила основу цикличног епа Етиопида, који је састављен након Илијаде, вероватно у 7. веку п. н. е. Етиопида је сада изгубљена, осим расутих фрагмената које цитирају каснији аутори.

Ахил и Патрокло

Главни чланак: Ахил и Патрокло

Ахил превија Патрокла рањеног стрелом, атички киликс црвених фигура, око 500. п. н. е. (Стари музеј, Берлин)

Тачна природа Ахиловог односа са Патроклом била је предмет спора и у класичном периоду и у модерним временима. У Илијади, чини се да је то модел дубоког и лојалног пријатељства. Хомер не сугерише да су Ахил и његов блиски пријатељ Патрокло имали сексуалне односе. Иако у тексту Илијаде нема директних доказа да су Ахил и Патрокло били љубавници, ову теорију су изразили неки каснији аутори. Коментатори од класичне антике до данас често су тумачили однос кроз призму сопствених култура. У Атини 5. века п. н. е., интензивна веза се често посматрала у светлу грчког обичаја paiderasteia, што је однос између старијег мушкарца и млађег, обично тинејџера. У Платоновом Гозби, учесници у дијалогу о љубави претпостављају да су Ахил и Патрокло били пар; Федар тврди да је Ахил био млађи и лепши, па је био љубљени, а Патрокло љубавник. У Ксенофонтовој Гозби, Сократ каже да Ахил и Патрокло нису били љубавници већ да су имали платонски однос. Кенет Довер тврди да антички грчки није имао речи за разликовање хетеросексуалног и хомосексуалног, и претпостављало се да мушкарац може и да жели лепе младиће и да има секс са женама. Међутим, неки антички грчки текстови су препознавали да одређени мушкарци имају искључиву склоност ка другим мушкарцима по природи, али се жене и рађају децу само из принуде или обичаја, док други увек траже жене. Многи парови мушкараца кроз историју су поређени са Ахилом и Патроклом како би се имплицирао хомосексуални однос.

Смрт

Умирући Ахил (Achilleas thniskon) у вртовима Ахилеона

Смрт Ахила, чак и ако се посматра само како се догодила у најстаријим изворима, је сложена, са много различитих верзија. Почевши од најстаријег извештаја у књизи 22 Илијаде, Хектор предвиђа својим последњим дахом да ће га Парис и Аполон убити код Скајских врата која воде у Троју (стрелом у пету према Стацију). У књизи 23, тужни дух мртвог Патрокла посећује Ахила баш док он тоне у сан, захтевајући да се његове кости ставе са Ахиловим у његову златну урну, поклон његове мајке.

Ајант износи тело Ахила, атички лекит црних фигура са Сицилије, око 510. п. н. е. (Државна збирка антиквитета, Минхен).

У књизи 11 Одисеје, Одисеј плови у подземни свет и разговара са сенима. Једна од њих је Ахил, који када га поздраве као „блаженог у животу, блаженог у смрти”, одговара да би радије био слуга најгорем господару него краљ свих мртвих. Али Ахил тада пита Одисеја о подвизима свог сина у Тројанском рату, а Одисеј му прича о Неоптелемовим делима.

Књига 24 Одисеје даје сабласни извештај мртвог краља Агамемнона о Ахиловој смрти: избељене кости са Ахилове погребне ломаче помешане су са онима Патрокла и стављене у златну урну његове мајке. Такође, кости Антилоха, који је постао ближи Ахилу од било кога другог након Патроклове смрти, биле су посебно затворене. Изведене су уобичајене погребне игре хероја, а масивна гробница или хумка изграђена је на Хелеспонту како би је славили поморци који пролазе.

Ахил је у Етиопиди представљен како живи након своје смрти на острву Леуке на ушћу реке Дунав. Друга верзија Ахилове смрти је да се дубоко заљубио у једну од тројанских принцеза, Поликсену. Ахил тражи од Пријама Поликсенину руку. Пријам је вољан јер би то значило крај рата и савез са највећим светским ратником. Али док Пријам надгледа приватни брак Поликсене и Ахила, Парис, који би морао да се одрекне Хелене ако би се Ахил оженио његовом сестром, крије се у жбуњу и гађа Ахила божанском стрелом, убијајући га. Према Аполодору, након смрти се оженио Медејом на Јелисејским пољима.

Судбина Ахиловог оклопа

Оинохое, око 520. п. н. е., Ајант и Одисеј се боре око Ахиловог оклопа

Ахилов оклоп био је предмет свађе између Одисеја и Ајанта. Такмичили су се за њега држећи говоре о томе зашто су најхрабрији после Ахила својим тројанским заробљеницима, који су, након разматрања излагања оба човека, одлучили да је Одисеј заслужнији за оклоп. Бесан, Ајант је проклео Одисеја, што му је донело гнев Атине, која је привремено учинила Ајанта толико лудим од туге и бола да је почео да убија овце, мислећи да су то његови другови. После неког времена, када је Атина подигла његово лудило и Ајант схватио да је заправо убијао овце, толико се постидео да је извршио самоубиство. Одисеј је на крају дао оклоп Неоптелему, Ахиловом сину. Када Одисеј сретне сен Ајанта много касније у Хадовом дому (Одисеја 11.543–566), Ајант је још увек толико љут због исхода такмичења да одбија да разговара са Одисејем.

Оклоп за који су се борили направио је Хефест и стога је био много јачи и лепши од било ког оклопа који би смртник могао да изради. Тетида је дала да се опрема направи за Ахила јер је његов први комплет носио Патрокло када је отишао у битку и узео га је Хектор када је убио Патрокла. Ахилов штит је такође направио бог ватре. Његово легендарно копље дао му је његов ментор Хирон пре него што је учествовао у Тројанском рату. Звало се Пелијско копље, којим наводно ниједан други човек није могао да рукује.

Реликвија за коју се тврдило да је Ахилово копље са бронзаном главом чувала се вековима у храму Атине на акропољу Фаселиса, Ликија, луке у Памфилијском заливу. Град је 333. п. н. е. посетио Александар Велики, који је себе замишљао као новог Ахила и носио Илијаду са собом, али његови дворски биографи не помињу копље; међутим, показивано је у време Паусаније у 2. веку н.е.

Ахил, Ајант и игра петеја

Бројне слике на грнчарији сугерисале су причу која се не помиње у књижевним традицијама. У неком тренутку рата, Ахил и Ајант су играли игру на табли (петеја). Били су задубљени у игру и несвесни околне битке. Тројанци су напали и стигли до хероја, које је спасила само интервенција Атине.

Обожавање и херојски култ

Види још: Хероон

Жртвовање Поликсене и Ахилова гробница у облику тумула са троношцем испред, на саркофагу Поликсене, око 500. п. н. е.

Римска статуа мушкарца са мртвим телом дечака, идентификованих као Ахил и Троил, 2. век н.е. (Национални археолошки музеј у Напуљу)

Ахилову гробницу, која је постојала током целе антике у Троади, поштовали су Тесалци, али и персијске експедиционе снаге, као и Александар Велики и римски цар Каракала. Ахилов култ се могао наћи и на другим местима, нпр. на острву Астипалеја у Спорадима, у Спарти која је имала светилиште, у Елиди и у Ахиловој домовини Тесалији, као и у градовима Велике Грчке Таранту, Локрију и Кротону, што чини готово панхеленски култ хероја.

Култ Ахила је илустрован на саркофагу Поликсене (500. п. н. е.), који приказује жртвовање Поликсене близу Ахиловог тумула. Страбон (13.1.32) је такође сугерисао да је такав култ Ахила постојао у Троади:

Близу Сигеја је храм и споменик Ахилу, као и споменици Патроклу и Антилоху. Илијци обављају свете церемоније у част свих њих, па чак и Ајанта. Али они не обожавају Херкула, наводећи као разлог да је опустошио њихову земљу.

— Страбон (13.1.32)

Ширење и интензитет обожавања хероја међу Грцима који су се населили на северној обали Понтус Еуксинуса, данашњег Црног мора, изгледа да је било изузетно. Архаични култ је потврђен за милетску колонију Олбија као и за острво усред Црног мора, данас идентификовано као Змијско острво (Зміїний, Zmiinyi, близу Килије, Украјина). Рани посветни натписи из грчких колонија на Црном мору (графити и исписани глинени дискови, који су вероватно били заветни дарови, из Олбије, области острва Березан и Тауријског Херсонеза) потврђују постојање херојског култа Ахила од 6. века п. н. е. па надаље. Култ је још увек цветао у 3. веку н.е., када се на посветним стелама из Олбије помиње Achilles Pontárchēs (Ποντάρχης, грубо 'господар мора', или 'господар Понтус Еуксинуса'), који је призиван као заштитник града Олбије, поштован у равни са олимпијским боговима као што су локални Аполон Простатес, Хермес Агораеус, или Посејдон.

Плиније Старији (23–79. н. е.) у својој Историји природе помиње „луку Ахајаца” и „Ахилово острво”, познато по гробници тог „човека” (portus Achaeorum, insula Achillis, tumulo eius viri clara), смештено негде близу Олбије и естуара Дњепра и Буга; штавише, на 125 римских миља од овог острва, он смешта полуострво „које се пружа у облику мача” косо, звано Dromos Achilleos (Ἀχιλλέως δρόμος, Achilléōs drómos, 'Ахилово тркалиште') и сматра се местом херојевог вежбања или игара које је он установио. Ова последња карактеристика Плинијевог извештаја сматра се култном превлаком, која се данас зове Тендра (или Коса Тендра и Коса Џарилгач), смештена између ушћа Дњепра и Каркинитског залива, али која је једва 125 римских миља (око 185 km) удаљена од естуара Дњепра и Буга, како Плиније наводи (за „Тркалиште” даје дужину од 80 mi (130 km), док превлака данас мери око 70 km (43 mi)).

У следећем поглављу своје књиге, Плиније се позива на исто острво као Achillea и уводи два додатна имена за њега: Leuce или Macaron (од грчког [νῆσος] μακαρῶν, 'острво блажених'). Мере „данашњег дана”, које даје у овом тренутку, изгледа да објашњавају идентификацију Achillea или Leuce са данашњим Змијским острвом. Плинијев савременик Помпоније Мела (око 43. н. е.) каже да је Ахил сахрањен на острву званом Achillea, смештеном између Бористена и Истера, додајући географску конфузију. Рушевине квадратног храма, димензија 30 метара са сваке стране, вероватно посвећеног Ахилу, открио је капетан ru 1823. године на Змијском острву. Друго истраживање 1840. године показало је да је изградња светионика уништила све трагове овог храма. Натпис на лекиту са црном глазуром из 5. века п. н. е., пронађен на острву 1840. године, гласи: „Глаукос, син Посејдона, посветио ме Ахилу, господару Леуке.” У другом натпису из 5. или 4. века п. н. е., статуа је посвећена Ахилу, господару Леуке, од стране грађанина Олбије, док у даљој посвети, град Олбија потврђује своје континуирано одржавање култа острва, поново сугеришући његов квалитет као места надрегионалног поштовања хероја.

Херојски култ посвећен Ахилу на Леуке изгледа да потиче из извештаја из изгубљеног епа Етиопида према којем је, након његове преране смрти, Тетида отела свог сина са погребне ломаче и преместила га на митско Λεύκη Νῆσος (Leúkē Nêsos, 'Бело острво'). Већ у 5. веку п. н. е., Пиндар је помињао култ Ахила на „светлом острву” (φαεννά νᾶσος, phaenná nâsos) Црног мора, док би у другом свом делу Пиндар препричао причу о бесмртном Ахилу који живи на географски неодређеном Острву блажених заједно са другим херојима као што су његов отац Пелеј и Кадмо. Добро је позната веза ових митолошких Срећних острва (μακαρῶν νῆσοι, makárôn nêsoi) или хомерског Јелисеја са струјом Океан која према грчкој митологији окружује насељени свет, што је требало да објасни идентификацију северних обала Еуксина са њим. Гај Хедрин је пронашао даље доказе за ову везу Ахила са северном маргином насељеног света у песми Алкеја, који говори о „Ахилу господару Скитије” и супротности Севера и Југа, како је евоцирано Ахиловом борбом против етиопског принца Мемнона, којег би заузврат његова мајка Еоја након смрти преместила у његову домовину.

Periplus Ponti Euxini (око 130. н. е.) даје следеће детаље:

Каже се да је богиња Тетида подигла ово острво из мора, за свог сина Ахила, који тамо пребива. Овде је његов храм и његова статуа, архаично дело. Ово острво није насељено, и козе пасу на њему, не много њих, које људи који случајно стигну овде својим бродовима, жртвују Ахилу. У овом храму су такође депоновани многи свети дарови, кратери, прстење и драго камење, понуђени Ахилу у знак захвалности. Још увек се могу прочитати натписи на грчком и латинском, у којима се Ахил хвали и слави. Неки од њих су срочени у Патроклову част, јер они који желе да буду фаворизовани од Ахила, поштују Патрокла у исто време. Такође на овом острву постоји безброј морских птица, које се брину о Ахиловом храму. Свако јутро излећу на море, квасе крила водом, и брзо се враћају у храм и прскају га. А након што заврше прскање, чисте огњиште храма својим крилима. Други људи кажу још више, да неки од људи који стигну на ово острво, долазе овде намерно. Доносе животиње у својим бродовима, намењене жртвовању. Неке од ових животиња кољу, друге пуштају на слободу на острву, у Ахилову част. Али постоје и други, који су приморани да дођу на ово острво морским олујама. Како немају жртвене животиње, а желе да их добију од самог бога острва, консултују Ахилово пророчиште. Траже дозволу да закољу жртве изабране међу животињама које слободно пасу на острву, и да заузврат депонују цену коју сматрају праведном. Али у случају да им пророчиште ускрати дозволу, јер овде постоји пророчиште, они додају нешто на понуђену цену, и ако пророчиште поново одбије, додају још нешто, све док се пророчиште на крају не сложи да је цена довољна. И тада жртва више не бежи, већ вољно чека да буде ухваћена. Дакле, тамо постоји велика количина сребра, посвећена хероју, као цена за жртвене животиње. Неким људима који долазе на ово острво, Ахил се појављује у сновима, другима би се појавио чак и током њихове пловидбе, ако нису били превише далеко, и упутио би их у ком делу острва би било боље да усидре своје бродове.

Грчки географ Дионисије Перијегет, који је вероватно живео током 1. века н.е., написао је да се острво звало Leuce „јер су дивље животиње које тамо живе беле. Каже се да тамо, на острву Леуке, бораве душе Ахила и других хероја, и да лутају ненасељеним долинама овог острва; овако је Јове наградио људе који су се истакли својим врлинама, јер су кроз врлину стекли вечну част.” Слично томе, други повезују име острва са његовим белим литицама, змијама или птицама које тамо бораве. Паусанији је речено да је острво „покривено шумама и пуно животиња, неких дивљих, неких питомих. На овом острву се такође налази Ахилов храм и његова статуа.” Леуке је такође имао репутацију места исцељења. Паусанија извештава да је делфијска Питија послала господара Кротона да се излечи од ране у грудима. Амијан Марцелин приписује исцељење водама (aquae) на острву.

Страбон је поменуо да је рт Ахиловог тркалишта био посвећен Ахилу и иако је био без дрвећа, звао се Алсос (ἄλσος). Alsos на грчком значи 'шумарак'.

Бројни важни трговачки лучки градови грчких вода били су посвећени Ахилу. Херодот, Плиније Старији и Страбон известили су о постојању града Achílleion (Ἀχίλλειον), који су изградили досељеници из Митилене у 6. веку п. н. е., близу херојевог наводног гробног тумула у Троади. Касније потврде указују на Achílleion у Месенији (према Стефану Византинцу) и Achílleios (Ἀχίλλειος) у Лаконији. Николаје Денсузијану је препознао везу са Ахилом у именима Аквилеје и северног рукавца делте Дунава, званог Килија (вероватно од старијег Achileii), иако његов закључак, да је Леуке имао суверена права над Црним морем, евоцира модерно, а не архаично поморско право.

Краљеви Епира тврдили су да потичу од Ахила преко његовог сина, Неоптелема. Александар Велики, син епирске принцезе Олимпијаде, могао је стога такође да тврди ово порекло, и на много начина се трудио да буде попут свог великог претка. Каже се да је посетио Ахилову гробницу у Ахилеону док је пролазио поред Троје. Године 216, римски цар Каракала, док је био на путу у рат против Партије, опонашао је Александра одржавајући игре око Ахиловог тумула.

Пријем током антике

У грчкој трагедији

Главни чланак: Ахилеида (трилогија)

Грчки трагичар Есхил написао је трилогију драма о Ахилу, којој су модерни научници дали наслов Ахилеида. Трагедије говоре о Ахиловим делима током Тројанског рата, укључујући његову победу над Хектором и коначну смрт када му стрела коју је одапео Парис и водио Аполон пробије пету. Сачувани фрагменти Ахилеиде и други Есхилови фрагменти сакупљени су како би се произвела изводљива модерна представа. Први део трилогије Ахилеида, Мирмидонци, фокусирао се на однос између Ахила и хора, који представља ахајску војску и покушава да убеди Ахила да одустане од свађе са Агамемноном; данас је сачувано само неколико стихова. У Платоновој Гозби, Федар истиче да је Есхил приказао Ахила као љубавника, а Патрокла као љубљеног; Федар тврди да је то нетачно јер је Ахил, будући млађи и лепши од двојице, био љубљени, који је толико волео свог љубавника да је изабрао да умре да би га осветио. У последњој драми, Фригијци, Пријам је молио Ахила за повратак тела свог сина.

Трагичар Софокле је такође написао Ахилове љубавнике, драму са Ахилом као главним ликом. Сачувано је само неколико фрагмената.

Пред крај 5. века п. н. е., у грчкој драми се појављује негативнији поглед на Ахила; Еурипид говори о Ахилу горким или ироничним тоном у Хекаби, Електри и Ифигенија у Аулиди.

Други савремени трагичари, као што је Астидамас, писали су дела о Ахилу која су данас потпуно изгубљена.

У грчкој филозофији

Зенон

Филозоф Зенон Елејац усредсредио је један од својих парадокса на замишљену трку између „брзоногог” Ахила и корњаче, којом је покушао да покаже да Ахил не може да стигне корњачу која има предност, и да су стога кретање и промена немогући. Као ученик монисте Парменида и члан Елејске школе, Зенон је веровао да су време и кретање илузије.

Платон

У Хипији Мањем, сократском дијалогу који се приписује Платону, арогантни човек по имену Хипија расправља са Сократом. Њих двојица улазе у дискусију о лагању. Одлучују да особа која је намерно лажна мора бити „боља” од особе која је ненамерно лажна, на основу тога што неко ко лаже намерно мора разумети тему о којој лаже. Сократ користи разне аналогије, расправљајући о атлетици и наукама како би доказао своју поенту. Њих двојица се такође опширно позивају на Хомера. Сократ и Хипија се слажу да је Одисеј, који је смислио бројне лажи током Одисеје и других прича у циклусу Тројанског рата, био лажан намерно. Ахил је, попут Одисеја, изговорио бројне неистине. Хипија верује да је Ахил био генерално поштен човек, док Сократ верује да је Ахил лагао у сопствену корист. Њих двојица се расправљају о томе да ли је боље лагати намерно или случајно. Сократ на крају напушта хомерске аргументе и прави спортске аналогије како би истакао поенту: неко ко греши намерно је боља особа од некога ко греши ненамерно.

У римској и средњовековној књижевности

Римљани, који су своју лозу традиционално везивали за Троју, имали су веома негативан став према Ахилу. Вергилије назива Ахила дивљаком и немилосрдним кољачем људи, док Хорације приказује Ахила како немилосрдно убија жене и децу. Други писци, као што су Катул, Проперције и Овидије, представљају другу струју омаловажавања, са нагласком на Ахилову еротску каријеру. Ова нит се наставља у латинским извештајима о Тројанском рату писаца као што су Диктис Крићанин и Дарес Фригијац и у Roman de Troie Беноа де Сент-Мора и Historia destructionis Troiae Гвида де ле Колоне, који су остали најчитаније и најпрепричаваније верзије Тројанске материје све до 17. века.

Ахила је византијски хроничар Лав Ђакон описао не као Хелена, већ као Скита, док је према византијском аутору Јовану Малали, његова војска била састављена од племена раније познатог као Мирмидонци, а касније као Бугари.

У модерној књижевности и уметности

Брисеида и Ахил, гравура Вацлава Холара (1607–1677)

Ахилов гнев (око 1630–1635), слика Петера Паула Рубенса

Хекторова смрт, недовршено уље на платну Петера Паула Рубенса

Ахил и Агамемнон, Готлиб Шик (1801)

Ахилов гнев, Франсоа-Леон Бенувил (1847; Музеј Фабр)

Књижевност

• Ахил се појављује у Дантеовом Паклу (написаном 1308–1320). Виђен је у другом кругу Пакла, кругу пожуде.
• Ахил је приказан као бивши херој који је постао лењ и посвећен љубави према Патроклу, у делу Вилијама Шекспира Троил и Кресида (1602). Презриво, он даје својим Мирмидонцима да убију ненаоружаног Хектора, а затим их наводи да објаве да је сам Ахил убио Хектора, као да је то било у фер борби (Чин 5.9.5-14).
• Француски драматург Томас Корнеј написао је трагедију La Mort d'Achille (1673).
• Ахил је тема песме Ахилеида (1799), фрагмента Јохана Волфганга Гетеа.
• Године 1899, пољски драматург, сликар и песник Станислав Виспјански објавио је националну драму, засновану на пољској историји, под називом Achilles.
• Године 1921, Едвард Шенкс је објавио The Island of Youth and Other Poems, која се између осталог бави Ахилом.
• Роман Касандра из 1983. године Кристе Волф такође обрађује Ахилову смрт.
• Дуга песма Х.Д. из 1961. Helen in Egypt истакнуто приказује Ахила као фигуру чија ирационална мржња према Хелени трауматизује њу, при чему је већи део заплета песме о њеном опоравку.
• Ахила убија отровна стрела Кентаура коју је одапела Касандра у роману Мерион Зимер Бредли The Firebrand (1987).
• Ахил је један од разних 'наратора' у роману Колин Макалоу The Song of Troy (1998).
• The Death of Achilles (Смерть Ахиллеса, 1998) је историјски детективски роман руског писца Бориса Акуњина који алудира на различите фигуре и мотиве из Илијаде.
• Лик Ахил у Ender's Shadow (1999), Орсона Скота Карда, дели лукави ум и немилосрдни став свог имењака.
• Ахил је један од главних ликова у романима Дена Симонса Илион (2003) и Олимп (2005).
• Ахил је главни споредни лик у серији књига Троја Дејвида Гемела (2005–2007).
• Ахил је главни лик у роману Дејвида Малуфа Ransom (2009).
• Дух Ахила се појављује у делу Рика Риордана Последњи олимпијац (2009). Он упозорава Персија Џексона на Ахилово проклетство и његове нуспојаве.
• Ахил је главни лик у роману Теренса Хокинса из 2009. The Rage of Achilles.
• Ахил је главни лик у дебитантском роману Мадлин Милер, Ахилова песма (2011), који је освојио Женску награду за белетристику 2012. Роман истражује однос између Патрокла и Ахила од дечаштва до судбоносних догађаја из Илијаде.
• Ахил се појављује у серији лаких романа Fate/Apocrypha (2012–2014) као Јахач Црвених.
• Ахил је главни лик у роману Пет Баркер из 2018. The Silence of the Girls, чији велики део приповеда његова робиња Брисеида.

Ликовна уметност

• Ахил са Ликомедовим кћерима је тема која се обрађује на сликама Антониса ван Дајка (пре 1618; Музеј дел Прадо, Мадрид) и Николе Пусена (око 1652; Музеј лепих уметности, Бостон) између осталих.
• Петер Паул Рубенс је аутор серије дела о животу Ахила, која обухвата наслове: Тетида урања малог Ахила у реку Стикс, Ахил кога образује кентаур Хирон, Ахил препознат међу Ликомедовим кћерима, Ахилов гнев, Хекторова смрт, Тетида прима Ахилово оружје од Вулкана, Ахилова смрт (Музеј Бојманс–Ван Беунинген, Ротердам), и Брисеида враћена Ахилу (Институт уметности у Детроиту; све око 1630–1635)
• Питер ван Линт, „Ахил откривен међу Ликомедовим кћерима”, 1645, у Израелском музеју, Јерусалим
• Умирући Ахил је скулптура коју је створио Кристоф Вејрије (око 1683; Музеј Викторија и Алберт, Лондон).
• Ахилов гнев је фреска Ђованија Батисте Тијепола (1757, Вила Валмарана аи Нани, Виченца).
• Ежен Делакроа је насликао верзију Ахиловог образовања за плафон париске Бурбонске палате (1833–1847), једног од седишта француског парламента.
• de креирао је групу статуа Ахил и Пентесилеја (1895; Беч).
• Achilleus (1908) је литографија Макса Слевогта.

Музика

Ахил је често био тема опера, балета и сродних жанрова.

• Опере под називом Deidamia компоновали су Франческо Кавали (1644) и Георг Фридрих Хендл (1739).
• Achille et Polyxène (Париз 1687) је опера коју је започео Жан-Батист Лили, а завршио Паскал Колас.
• Achille et Déidamie (Париз 1735) је опера коју је компоновао Андре Кампра.
• Achilles (Лондон 1733) је баладна опера, коју је написао Џон Геј, а пародирао Томас Арн као Achilles in petticoats 1773. године.
• Achille in Sciro је либрето Метастазија, који је компоновао Доменико Саро за инаугурацију Театра ди Сан Карло (Напуљ, 4. новембар 1737). Још ранија композиција је од Антонија Калдаре (Беч 1736). Касније опере на исти либрето компоновали су Леонардо Лео (Торино 1739), Николо Јомели (Беч 1749. и Рим 1772), Ђузепе Сарти (Копенхаген 1759. и Фиренца 1779), Јохан Адолф Хасе (Напуљ 1759), Ђовани Паизјело (Санкт Петербург 1772), Ђузепе Гацанига (Палермо 1781) и многи други. Такође је постављена на музику као Il Trionfo della gloria.
• Achille (Беч 1801) је опера Фердинанда Паера на либрето Ђованија де Гамере.
• Achille à Scyros (Париз 1804) је балет Пјера Гардела, који је компоновао Луиђи Керубини.
• Achilles, oder Das zerstörte Troja („Ахил, или разорена Троја”, Бон 1885) је ораторијум немачког композитора Макса Бруха.
• Achilles auf Skyros (Штутгарт 1926) је балет аустријско-британског композитора и музиколога Егона Велеса.
• Achilles' Wrath је концертни комад Шона О'Локлина.
• Temporary Like Achilles је песма на дуплом албуму Blonde on Blonde Боба Дилана из 1966.
• Achilles Last Stand је песма на албуму Лед зепелина Presence из 1976.
• Achilles, Agony and Ecstasy in Eight Parts је прва песма на албуму Manowar The Triumph of Steel из 1992.
• Achilles Come Down је песма на албуму Gang of Youths Go Farther in Lightness из 2017.

Филм и телевизија

Ахил је приказан у следећим филмовима и телевизијским серијама:

• Филм из 1924. Helena Карла Алдинија
• Филм из 1954. Ulysses Пјера Лулија
• Филм из 1956. Helen of Troy Стенлија Бејкера
• Филм из 1961. The Trojan Horse Артура Доминичија
• Филм из 1962. The Fury of Achilles Гордона Мичела
• Телевизијска мини-серија из 1997. The Odyssey Ричарда Труета
• Телевизијска мини-серија из 2003. Helen of Troy Џоа Монтане
• Филм из 2004. Троја Бреда Пита

Архитектура

• Године 1890, Елизабета Баварска, царица Аустрије, дала је да се изгради летња палата на Крфу. Зграда је названа Ахилеон, по Ахилу. Њене слике и статуе приказују сцене из Тројанског рата, са посебним фокусом на Ахила.
• Велингтонов споменик је статуа која представља Ахила подигнута 1822. године као споменик Артуру Велслију, првом војводи од Велингтона, и његовим победама у Полуострвском рату и каснијим фазама Наполеонових ратова.

Појмови названи по њему

• Име Ахила је коришћено за најмање девет ратних бродова Краљевске морнарице од 1744. године—како ХМС Achilles, тако и са француским правописом ХМС Achille. Брод са 60 топова тог имена служио је у бици код Бел Ила 1761. године, док је брод са 74 топа служио у бици код Трафалгара. Остале ратне почасти укључују Валхерен 1809. Оклопни крсташ тог имена служио је у Краљевској морнарици током Првог светског рата.
• HMNZS Achilles била је Leander-class cruiser која је служила у Краљевској морнарици Новог Зеланда у Другом светском рату. Постала је позната по свом учешћу у бици код Ла Плате, заједно са ХМС Ajax и ХМС Exeter. Поред тога што је зарадио ратну почаст 'Ла Плата', HMNZS Achilles је такође служио на Гвадалканалу 1942–1943. и Окинави 1945. Након повратка у Краљевску морнарицу, брод је продат Индијској морнарици 1948. године, али када је исечен, делови брода су сачувани у Новом Зеланду.
• Врста гуштера, Anolis achilles, који има проширене петне плоче, названа је по Ахилу.

Галерија

• 
  Ахил и Нереида Кимотоја, атички кантарос црвених фигура из Вулчија (Кабинет медаља, Национална библиотека, Париз)
• 
  Посланство код Ахила, атичка хидрија црвених фигура, око 480. п. н. е. (Државна збирка антиквитета, Берлин)
• 
  Ахил који приноси жртву Зевсу за Патроклов безбедан повратак, из Амброзијанске Илијаде, илуминираног рукописа из 5. века
• 
  Борба Ахила и Пентесилеје, лукански звонасти кратер црвених фигура, касни 5. век п. н. е.
• 
  Ахил убија Пентесилеју, тондо атичког киликса црвених фигура, око 465. п. н. е., из Вулчија
• 
  Тетида и Нереиде оплакују Ахила, коринтска хидрија црних фигура, око 555. п. н. е. (Лувр, Париз)
• 
  Ахил и Ајант играју игру на табли петеја, оинохое црних фигура, око 530. п. н. е. (Капитолски музеји, Рим)
• 
  Глава Ахила приказана на новчићу из 4. века п. н. е. из Кремасте, Фтија. Полеђина: Тетида, носи и држи Ахилов штит са његовим АX монограмом
• 
  Ахил на римском мозаику са одвођењем Брисеиде, 2. век

Литература

• Dover, Kenneth (1989) [1978]. Greek Homosexuality. Harvard University Press. p. 1 et passim. ISBN 0-674-36270-5. 
• Fox, Robin Lane (1973). Alexander the Great. „Alexander came to rest at Phaselis, a coastal city which was later renowned for the possession of Achilles' original spear.” 
• Jeffreys, Elizabeth; Croke, Brian (1990). Studies in John Malalas. Sydney: Australian Association for Byzantine Studies, Department of Modern Greek, University of Sydney. ISBN 978-0-9593626-5-7. 
• Lattimore, Richmond (2011). The Illiad of Homer. Chicago: The University of Chicago. ISBN 978-0-226-46937-9. 
• Liddell, Henry George; Scott, Robert (1889). An Intermediate Greek-English Lexicon. Clarendon Press — преко Perseus Digital Library. 
• Apollodorus (1921). Apollodorus. The Library, Volume II: Book 3.10-end. Epitome. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99136-1. . translated by James G. Frazer, Loeb Classical Library No. 122, Cambridge, Massachusetts, , 1921. . Harvard University Press. Perseus Digital Library.
• Ileana Chirassi Colombo (1977). „Heroes Achilleus – Theos Apollon”. Il Mito Greco. . Edd. Bruno Gentili and Giuseppe Paione. Rome: Edizione dell'Ateneo e Bizzarri.
• Dräger, Paul, , Medea , in Cancik, Hubert; Schneider, Helmuth; Salazar, Christine F.; Orton, David E. (2002). Brill's New Pauly: Encyclopaedia of the Ancient World. Antiquity, Volume 8. Brill. ISBN 9004122710. . Lyd – Mine, edited by Hubert Cancik and Helmuth Schneider, . Leiden: Brill. 2006. . .
• Edwards, Anthony (1985a). . „Achilles in the Underworld: Iliad, Odyssey, and Æthiopis”. Greek, Roman, and Byzantine Studies. 26: 215—227. 
• Edwards, Anthony (1985b). . „Achilles in the Odyssey: Ideologies of Heroism in the Homeric Epic”. Beiträge zur klassischen Philologie. 171. . .
• Edwards, Anthony T. (1988). . „ΚΛΕΟΣ ΑΦΘΙΤΟΝ and Oral Theory”. The Classical Quarterly. 38: 25—30. S2CID 170947595. doi:10.1017/S0009838800031220. 
• Graves, Robert (24. 4. 2012). The Greek Myths. Penguin. ISBN 978-0143106715. CS1 одржавање: Формат датума (веза). Harmondsworth, London, England, Penguin Books, 1960.
• Graves, Robert, , The Greek Myths: The Complete and Definitive Edition., Penguin Books  Limited. 2017. ISBN 978-0-241-98338-6
• Hedreen, Guy (1991). . „The Cult of Achilles in the Euxine”. Hesperia. American School of Classical Studies at Athens. 60 (3): 313—330. JSTOR 148068. 
• Kerényi, Karl (1959). The Heroes of the Greeks. New York/London: Thames and Hudson. 
• Jakob Escher-Bürkli: "Achilleus 1" (језик: немачки). In: Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Vol. I,1, Stuttgart, 1893, col. 221–245.
• Latacz (2010). „Achilles”. Ур.: Anthony Grafton; Glenn Most; Salvatore Settis. The Classical Tradition. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 3—5. ISBN 978-0-674-03572-0. 
• Hélène Monsacré (1984), Les larmes d'Achille. Le héros, la femme et la souffrance dans la poésie d'Homère. Paris: Albin Michel. .
• Gregory Nagy (1984), . „The Name of Achilles: Questions of Etymology and 'Folk Etymology'”. Illinois Classical Studies. 19. .
• Gregory Nagy (1999), , The Best of The Acheans: Concepts of the Hero in Archaic Greek Poetry, Johns Hopkins University Press  (revised edition, „online”.  Архивирано 2018-12-24 на сајту Wayback Machine).
• Sigel, Dorothea; Ley, Anne; Bleckmann, Bruno. „Achilles”. Ур.: Hubert Cancik; et al. Achilles. Brill's New Pauly. Brill Reference Online. doi:10.1163/1574-9347_bnp_e102220. 
• Dale S. Sinos (1991), , The Entry of Achilles into Greek Epic, Ann Arbor, Michigan: University Microfilms International. , PhD thesis, Johns Hopkins University
• Jonathan S. Burgess (2009), The Death and Afterlife of Achilles. Baltimore: Johns Hopkins University Press. 2009. .
• Abrantes, M.C. (2016). Themes of the Trojan Cycle: Contribution to the study of the greek mythological tradition. ISBN 978-1530337118.  (Coimbra). .

Спољашње везе

• Trojan War Resources
• Gallery of the Ancient Art: Achilles
• . Achilles — преко Викизворника.  Poem by Florence Earle Coates