Прва пандемија куге
Прва пандемија куге била је прва историјски забележена пандемија куге у Старом свету, заразне болести коју изазива бактерија Јерсинија пестис. Такође се назива раносредњовековна пандемија. Почела је Јустинијановом кугом 541. и трајала је до 750. или 767. године; из историјских записа идентификовано је најмање петнаест или осамнаест великих таласа куге после Јустинијанове куге.[1][2][3] Пандемија је најтеже и најчешће захватила Средоземни басен, али је заразила и Блиски исток и северну Европу,[4] а потенцијално и источну Азију.[5] Име римског цара Јустинијана I понекад се примењује на читав низ епидемија куге у касној антици.
Пандемија је најпознатија од свог првог и последњег избијања: Јустинијанове куге –, коју је описао савремени римски историчар Прокопије, и куге у Напуљу из касног 8. столећа коју је описао напуљски историчар Јован Ђакон у следећем веку (за разлику од много каснија напуљска куга). Други извештаји савременика пандемије укључени су у текстове Евагрија Схоластика, Јована Ефеског, Гргура Турског, Павла Ђакона и Теофана Исповедника; изгледа да је већина веровала да је куга божанска казна за људска недела.[4]
Куга у Африци и јужној Арабији[уреди | уреди извор]
Рани арапски извори бележе да је куга била ендемска у Нубији и Абесинији.[6] Сведочанство Прокопија, који каже да је куга почела у Пелузију на истоку делте Нила, а затим се проширила на Александрију.[7] Према Питеру Сарису, „геополитички контекст раног шестог века“, са аксумско-римским савезом против Химијара и Персије, „био је вероватно кључни предуслов за преношење куге из Африке у Византију“. [6]
Јустинијанова куга (541–549)[уреди | уреди извор]
Куге у Францији (541– )[уреди | уреди извор]
Према епископу – хроничару Тура крајем 6. века, Григорију Турском, постојале су бројне епидемије куге у Краљевству Франака након што је Јустинијанова куга погодила лат. Arelate (Арл) и околни регион крајем 540-их година.Становници погођених подручја прибегли су процесијама, молитвама и бдењима.[8]
Године 582. Гргур Турски извештава о епидемији у лат. Narbo Martius (Нарбон). Према његовим речима, већина становника Албија 584. умрла је од избијања куге.[8]
Године 590. Гргур бележи још једну епидемију куге у лат. Vivarium (Вивиерс) и код лат. Avenio (Авињон) у исто време када је куга избила у Риму под папом Пелагијем II.[8]
Римска куга (590 – )[уреди | уреди извор]
Шеројска куга (627–628)[уреди | уреди извор]
Амвасова куга(638–639)[уреди | уреди извор]
Куга из 664.[уреди | уреди извор]
Пошасти 698–701 и 746–747[уреди | уреди извор]
Ове пошасти су погодиле Византијско царство, Западну Азију, Сирију и Месопотамију[9] и Византијско царство, Западну Азију и Африку.[10]
Могуће појаве у Кини[уреди | уреди извор]
Године 610, Чао Јуанфанг је поменуо ендемску кугу „малигног бубоа“ која је описана као „нагло јавља са високом температуром заједно са појавом снопа чворова испод ткива“.[11] Сун Симо, који је умро 652. године, такође је поменуо „малигни бубо“ и кугу која је била уобичајена у Лингану (Гуангдонг). Оле Бенедиктов тврди да је то био изданак прве пандемије куге која је стигла на кинеску територију око 600.[5]
Последице[уреди | уреди извор]
Историчар Лестер Литл сугерише да је, баш као што је црна смрт довела до скорог нестанка кметства у западној Европи, прва пандемија довела је до краја ропства, барем у Италији и Шпанији.[12] Студија из 2019, међутим, сугерише да прва пандемија куге није била главни узрок демографских, економских, политичких и друштвених промена широм Европе и Блиског истока од 6. до 8. века нове ере и да су горње процене смртности од пандемије није подржан историјским, археолошким, генетским и палинолошким доказима.[13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Glatter, Kathryn A.; Finkelman, Paul (фебруар 2021). „History of the Plague: An Ancient Pandemic for the Age of COVID-19”. The American Journal of Medicine. 134 (2): 176—181. PMC 7513766
. PMID 32979306. doi:10.1016/j.amjmed.2020.08.019 .
- ^ Arrizabalaga, Jon (2010), Bjork, Robert E., ур., „plague and epidemics”, The Oxford Dictionary of the Middle Ages (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866262-4, doi:10.1093/acref/9780198662624.001.0001, Приступљено 2020-05-16, „The first - called the Plague of Justinian and described by Procopius - spread through Europe and Asia Minor from Egypt in 541 and included fifteen epidemics until 767”
- ^ Stathakopoulos, Dionysios (2018), „Plague, Justinianic (Early Medieval Pandemic)”, The Oxford Dictionary of Late Antiquity (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866277-8, doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001, Приступљено 2020-05-16, „bubonic plague that began in 541 and returned in some eighteen waves (approximately one every twelve years) until 750”
- ^ а б Stathakopoulos, Dionysios (2018), „Plague, Justinianic (Early Medieval Pandemic)”, The Oxford Dictionary of Late Antiquity (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866277-8, doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001, Приступљено 2020-05-16
- ^ а б The Complete History of the Black Death. Boydell & Brewer. 2021. ISBN 9781783275168.
- ^ а б Peter Sarris (2007), „Bubonic Plague in Byzantium: The Evidence of Non-Literary Sources”, Ур.: Lester K. Little, Plague and the End of Antiquity: The Pandemic of 541–750, Cambridge University Press, стр. 119—132, at 121–123.
- ^ Michael McCormick (2007), „Toward a Molecular History of the Justinianic Pandemic”, Ур.: Lester K. Little, Plague and the End of Antiquity: The Pandemic of 541–750, Cambridge University Press, стр. 290—312, at 303–304.
- ^ а б в Kohn, George C. (2007). „Frankish Plagues of the Sixth Century”. Encyclopedia of Plague and Pestilence: From Ancient Times to the Present (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 128—129. ISBN 978-1-4381-2923-5.
- ^ Stathakopoulos, Dionysios (2007). „Crime and Punishment”. Ур.: Little, Lester. Plague and the end of Antiquity. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 104. ISBN 978-0-521-84639-4.
- ^ Turner, David (новембар 1990). „The Politics of Despair: The Plague of 746–747 and Iconoclasm in the Byzantine Empire1”. Annual of the British School at Athens (на језику: енглески). 85: 419—434. ISSN 2045-2403. doi:10.1017/S006824540001577X.
- ^ The Black Death, 1346-1353: The Complete History. Boydell Press. 2006. ISBN 9781843832140.
- ^ Little, Lester (2007). „Life and Afterlife of the First Plague Pandemic”. Ур.: Little, Lester. Plague and the end of Antiquity. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 23. ISBN 978-0-521-84639-4.
- ^ Mordechai, Lee; Eisenberg, Merle; Newfield, Timothy P.; Izdebski, Adam; Kay, Janet E.; Poinar, Hendrik (2. 12. 2019). „The Justinianic Plague: An inconsequential pandemic?”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 116 (51): 25546—25554. Bibcode:2019PNAS..11625546M. PMC 6926030 . PMID 31792176. doi:10.1073/pnas.1903797116 .
Литература[уреди | уреди извор]
- Little, Lester, ур. (2007). Plague and the end of Antiquity. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84639-4.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Snowden, Frank M. (2019). Epidemics and Society: From the Black Death to the Present. Yale University Press. ISBN 978-0-300-19221-6. JSTOR j.ctvqc6gg5. S2CID 242420869. doi:10.2307/j.ctvqc6gg5.
- Green, Monica H. (2018-12-24). „Putting Africa on the Black Death map: Narratives from genetics and history”. Afriques. Débats, Méthodes et Terrains d'Histoire (на језику: енглески) (9). ISSN 2108-6796. doi:10.4000/afriques.2125 .
- Sussman, George D. (2015). „Scientists Doing History: Central Africa and the Origins of the First Plague Pandemic”. Journal of World History. 26 (2): 325—354. ISSN 1045-6007. JSTOR 43901755.
- Tsiamis, Costas; Poulakou-Rebelakou, Effie; Androutsos, George (2014). „The Role of the Egyptian Sea and Land Routes in the Justinian Plague: the Case of Pelusium”. Ур.: Michaelides, Demetrios. Medicine and Healing in the Ancient Mediterranean. Oxbow Books. стр. 334—337. ISBN 978-1-78297-235-8. JSTOR j.ctvh1djxz.
- Pamuk, Şevket; Shatzmiller, Maya (2014). „Plagues, Wages, and Economic Change in the Islamic Middle East, 700–1500”. The Journal of Economic History. 74 (1): 196—229. ISSN 0022-0507. JSTOR 24550555. S2CID 13687533. doi:10.1017/S0022050714000072 .
- Lee, A. D. (2013). „Justinian and the End of Antiquity”. From Rome to Byzantium AD 363 to 565: The Transformation of Ancient Rome. Edinburgh University Press. стр. 286—300. ISBN 978-0-7486-2790-5. JSTOR 10.3366/j.ctt1g0b1z1.23.
- Allen, P. (1979). „The "Justinianic" Plague”. Byzantion. 49: 5—20. ISSN 0378-2506. JSTOR 44172672. PMID 17252657.
- Dols, Michael W. (1974). „Plague in Early Islamic History”. Journal of the American Oriental Society. 94 (3): 371—383. ISSN 0003-0279. JSTOR 600071. doi:10.2307/600071.
