Пројекат Ем-Кеј ултра

С Википедије, слободне енциклопедије
Декласификовани документи МКУлтра

Пројекат Ем-Кеј ултра је био нелегални тајни програм експериментисања над људима који је осмислила и предузела америчка Централна обавештајна агенција (Ција) и имао је за циљ да развије процедуре и идентификује лекове који би се могли користити током испитивања са циљем да се особе ментално ослабе и лакше изнуди признање испирањем мозга и психолошким мучењем.[1][2] Програм је започет 1953. године, а према доступним извештајима званично је прекинут 1973. године.[тражи се извор] Програм МКУлтра се састојао од бројних техника манипулације менталним стањем и можданим функцијама својих субјеката, као што је тајно давање високих доза психоактивних лекова (посебно ЛСД-а) и других хемикалија без пристанка испитаника, електрошокови,[3] хипноза,[4][5] чулно лишавање, изолација, вербално и сексуално злостављање и други облици мучења.[6][7]

Пројекту МКУлтра је претходио пројекат АРТИЧОКА.[8][9] Организован је преко Канцеларије за научну обавештајну службу ЦИА-е и координиран са лабораторијама за биолошко ратовање Војске Сједињених Држава.[10] Програм се бавио нелегалним активностима,[11][12][13] укључујући коришћење америчких и канадских држављана као несвесних испитаника.[11] [14][15][16] Опсег МКУлтре је био широк, са активностима спроведеним под плаштом истраживања у више од 80 институција осим војске,[17] укључујући факултете и универзитете, болнице, затворе и фармацеутске компаније.[18] ЦИА је радила користећи прикривене организације, иако су неки највиши званичници у овим институцијама били свесни ЦИА-ине умешаности.[11]

МКУлтра је обелодање у јавности 1975. године од стране Црквеног комитета Конгреса Сједињених Држава и Комисије председника Сједињених Држава Џералда Форда о активностима ЦИА у Сједињеним Државама (тзв. Рокфелерова комисија). Истражни напори били су ометени наредбом директора ЦИА Ричарда Хелмса да се сви досијеи МКУлтра униште 1973. године; истраге Црквеног комитета и Рокфелерове комисије ослањале су се на сведочење директних учесника под заклетвом и на мали број докумената који су преживели Хелмсову наредбу.[19] Године 1977. захтев Закона о слободи информација открио је гомилу од око 20.000 докумената који се односе на МКУлтра, што је довело до саслушања у Сенату.[11][20] Неке сачуване информације о МКУлтри декласификоване су тек 2001. године.

Експерименти на Американцима[уреди | уреди извор]

Документи ЦИА-е сугеришу да су истраживали „хемијске, биолошке и радиолошке“ методе контроле ума као део МКУлтре.[21] Процена је да је потрошено више од 10 милиона долара, тј. око 87,5 милиона долара данашњих прилагођено инфлацији. [22]

ЛСД[уреди | уреди извор]

Рани ЦИА-ни напори су били фокусирани на ЛСД-25, који је касније постао доминантан у многим МКУлтриним програмима.[23] ЦИА је желела да зна да ли могу да изнуде совјетске шпијуне да пребегну против њихове воље и да ли Совјети могу да учине исто са ЦИА-иним оперативцима.[24]

На позив дипломираног студента психологије са Станфорда Вика Ловела, познаника Ричарда Алперта и Алена Гинсберга, Кен Кези се добровољно пријавио да учествује у, како се испоставило, студији коју је финансирала ЦИА под окриљем МКУлтре,[25] у Болница ветерана уМенло Парку[26][27] где је радио као ноћни помоћник.[28] Пројекат је проучавао ефекте психоактивних дрога, посебно ЛСД-а, псилоцибина, мескалина, кокаина, АМТ-а и ДМТ-а над људима.[29]

Други наркотици[уреди | уреди извор]

Још једна проучавана техника била је интравенска примена барбитурата у једну и амфетамина у другу руку.[30] Испитанику су прво пуштани барбитурати, а чим је особа почињала да се успављује, пуштани су амфетамини. Други експерименти су укључивали хероин, морфијум, темазепам (користи се под кодним именом МКСЕАРЧ), мескалин, псилоцибин, скополамин, алкохол и натријум пентотал.[31]

Хипноза[уреди | уреди извор]

Објављени документи МКУлтра показују да су проучаване и технике хипнозе током раних 1950-их година. Циљеви експеримената укључивали су стварање „хипнотички изазване анксиозности“, „хипнотички повећање способности учења и памћења сложених писаних материја“, проучавање хипнозе и полиграфских испитивања, „хипнотички повећање способности за посматрање и присећање сложених распореда физичких објеката“ и проучавање „односа личности на подложност хипнози“.[32] Спроведени су експерименте са хипнозом изазваном лековима и са антероградном и ретроградном амнезијом док су били под утицајем различитих наркотика.

Експерименти на Канађанима[уреди | уреди извор]

ЦИА је извезла експерименте у Канаду када је регрутовала шкотског психијатра Доналда Јуана Камерона, творца концепта „психичке вожње“, који је ЦИА сматрала занимљивим за проучавање. Камерон се надао да ће успети да исправи шизофренију брисањем постојећих сећања и репрограмирањем психе. Путовао је из Олбанија, Њујорк у Монтреал сваке недеље да би радио на Алан меморијал институт на Универзитету Макгил, и био је плаћен 69.000 долара од 1957. до 1964. године (579.480 долара 2023. године, прилагођено инфлацији) да тамо изводи тзв. Монтреалске експерименте. Камерон није знао да новац долази од ЦИА-е.[33]:141–142 

Тајни логори[уреди | уреди извор]

У областима под америчком контролом раних 1950-их година у Европи и источној Азији, углавном у Јапану, Немачкој и Филипинима, ЦИА је организовала тајне логоре за притвор и испитивање заробљеника како би САД могле да избегну кривично гоњење. ЦИА је заробљавала људе за које су сумњали да су непријатељски агенти и друге људе за које су сматрали да су „потрошни”, а све са циљем примене разних врста мучења и експериментисања над људима. Затвореници су испитивани док су им давани психоактивни лекови, електрошокови и излагани су екстремним температурама, сензорној изолацији и сличном како би ЦИА боље разумела како уништавати и контролисати људске умове.[3]

Преминуле особе[уреди | уреди извор]

Пошто је већина забелешки о пројекту намерно уништена од стране ЦИА-е, њено непоштовање протокола информисаног пристанка са хиљадама учесника, неконтролисану природу експеримената и недостатак накнадних података, пуни утицај МКУлтра експеримената, укључујући смрт, можда никада неће бити познат. [34] [35] [36] [37]

Значајни људи[уреди | уреди извор]

Забележени експериментатори[уреди | уреди извор]

Наводни експериментатори[уреди | уреди извор]

Забележени испитаници[уреди | уреди извор]

  • Амерички песник Ален Гинсберг је први пут узео ЛСД у експерименту у кампусу Универзитета Стенфорд где је могао да слуша плоче по свом избору (изабрао је читање Гертруде Стајн, тибетанску мандалу и Ричарда Вагнера). Рекао је да је то искуство довело до „благе параноје која је висила на свим мојим искуствима са киселином средином 1960-их све док нисам научио из медитације како да то распршим“. [40] Постао је отворени заговорник психоделика 1960-их и, након што је чуо сумње да је експеримент финансирала ЦИА, написао је: „Јесам ли ја, Ален Гинсберг, производ једног од жалосних, непромишљених или тријумфално успешних експеримената ЦИА-е у контрола ума?" [41]
  • Кен Кизи, аутор књиге Лет изнад кукавичјег гнезда, рекао је да се добровољно пријавио за експерименте МКУлтра који су укључивали ЛСД и друге психоделичне дроге у болници за ветеране у Менло Парку док је био студент на оближњем Универзитету Станфорд. Кесијева искуства док је био под утицајем ЛСД-а инспирисала су га да промовише дрогу ван контекста експеримената МКУлтра, што је утицало на рани развој хипи културе. [42] [43]
  • Роберт Хантер је био амерички текстописац, кантаутор, преводилац и песник, најпознатији по свом дружењу са Џеријем Гарсијом и Грејтфул Дед. Заједно са Кеном Кесијем, за Хантера је речено да је био рани волонтер МКУлтра тест субјект на Универзитету Станфорд. Испитаници са Станфорда су плаћени да узимају ЛСД, псилоцибин и мескалин, а затим извештавају о својим искуствима.

Наводни испитаници[уреди | уреди извор]

  • Бостонски мафијаш Џејмс „Вајти“ Булџер је тврдио да је био подвргнут недељним ињекцијама ЛСД-а и накнадном тестирању док је био у затвору у Атланти 1957. [44] [45]
  • Тед Качињски, амерички домаћи терориста познат као Унабомбер, рекао је да је био предмет добровољне психолошке студије за коју неки извори тврде да је био део МКУлтре. [46]  [47] [48] Као студент друге године на Харварду, Качињски је учествовао у студији коју је аутор Алстон Чејс описао као „намерно брутализирајући психолошки експеримент“, коју је водио психолог са Харварда Хенри Мареј.[49] Качињски је укупно провео 200 сати у оквиру студије. [50]
  • Лоренс Титер, адвокат Сирхана Сирхана, веровао је да је Сирхан „функционисао под МК-УЛТРА техникама контроле ума“ када је убио Роберта Ф. Кенедија.[51]
  • Чарлса Менсона је писац Том О'Нил повезао са МКУЛТРОМ, почевши од његовог боравка у затвору, када је Менсон учествовао у психолошким експериментима изазваним дрогама које је водила савезна влада.[52] Ово се наставило кроз његову сталну везу са ЦИА-ином бесплатном медицинском клиником у Сан Франциску када је изашао из затвора 1967. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ United States Congress Senate Select Committee on Intelligence (1977). Project MKUProject MKULTRA, the CIA's Program of Research in Behavioral Modification. U.S. Government Printing Office. стр. 70. „Some MKUltra activities raise questions of legality implicit in the original charter.” 
  2. ^ Valentine, Douglas (2016). The CIA as Organized Crime: How Illegal Operations Corrupt America and the World. Clarity Press. ISBN 978-0997287011. „As Vietnam was winding down, the CIA was beset by Congressional investigations that revealed some of the criminal activities it was involved in, like MKULTRA.” 
  3. ^ а б National Public Radio (NPR), 9 Sept. 2019, "The CIA's Secret Quest For Mind Control: Torture, LSD And A 'Poisoner In Chief'" (On-air interview with journalist Stephen Kinzer)
  4. ^ „Dialogue Sought With Professor In CIA Probe” (на језику: енглески). 1977-08-27. Приступљено 2017-12-27. 
  5. ^ „Statement of Director of Central Intelligence Before Subcommittee On Health And Scientific Research Senate Committee on Human Resources” (PDF) (на језику: енглески). 1977-09-21. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 1. 2017. г. Приступљено 2017-12-27. 
  6. ^ Otterman, Michael (2007). American Torture: From the Cold War to Abu Ghraib and Beyond. Melbourne University Publishing. стр. 24. ISBN 978-0522853339. 
  7. ^ McCoy, Alfred (2007). A Question of Torture: CIA Interrogation, from the Cold War to the War on Terror. Macmillan. стр. 29. ISBN 978-1429900683. 
  8. ^ „FOIA | CIA FOIA (foia.cia.gov)”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 21. 8. 2019. г. 
  9. ^ „PROJECT BLUEBIRD | CIA FOIA (foia.cia.gov)”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 24. 1. 2017. г. 
  10. ^ „Advisory on Human Radiation Experiments, July 5, 1994, National Security Archives, retrieved January 16, 2014”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2013. г. 
  11. ^ а б в г „Project MKUltra, the Central Intelligence Agency's Program of Research into Behavioral Modification. Joint Hearing before the Select Committee on Intelligence and the Subcommittee on Health and Scientific Research of the Committee on Human Resources, United States Senate, Ninety-Fifth Congress, First Session” (PDF). U.S. Government Printing Office. 8. 8. 1977. Архивирано из оригинала (PDF) 2010-03-31. г. Приступљено 2010-04-18 — преко The New York Times. 
  12. ^ „Chapter 3: Supreme Court Dissents Invoke the Nuremberg Code: CIA and DOD Human Subjects Research Scandals”. Архивирано из оригинала 2013-03-31. г. Приступљено 2012-11-08. 
  13. ^ „U.S. Senate Report on CIA MKULTRA Behavioral Modification Program 1977”. publicintelligence.net – Public Intelligence. 27. 7. 2012. 
  14. ^ Richelson, JT, ур. (2001-09-10). „Science, Technology and the CIA: A National Security Archive Electronic Briefing Book”. George Washington University. Приступљено 2009-06-12. 
  15. ^ „Chapter 3, part 4: Supreme Court Dissents Invoke the Nuremberg Code: CIA and DOD Human Subjects Research Scandals”. Advisory Committee on Human Radiation Experiments Final Report. Архивирано из оригинала 2007-04-30. г. Приступљено 2005-08-24. 
  16. ^ „The Select Committee to Study Governmental Operations with Respect to Intelligence Activities, Foreign and Military Intelligence”. Church Committee report, no. 94-755, 94th Cong., 2d Sess. Washington, D.C.: United States Congress. 1976. стр. 392. 
  17. ^ Horrock, Nicholas M. (August 4, 1977). "80 Institutions Used in CIA Mind Studies: Admiral Turner Tells Senators of Behavior Control Research Bars Drug Testing Now". New York Times. Archived from the original on March 30, 2021.
  18. ^ Horrock, Nicholas M. (4. 8. 1977). „80 Institutions Used in CIA Mind Studies: Admiral Turner Tells Senators of Behavior Control Research Bars Drug Testing Now”. New York Times. Архивирано из оригинала 30. 3. 2021. г. 
  19. ^ „An Interview with Richard Helms”. Central Intelligence Agency. 2007-05-08. Архивирано из оригинала 27. 4. 2010. г. Приступљено 2008-03-16. 
  20. ^ а б „Private Institutions Used In C.I.A Effort To Control Behavior. 25-Year, $25 Million Program. New Information About Funding and Operations Disclosed by Documents and Interviews Private Institutions Used in C.I.A. Plan”. New York Times. 2. 8. 1977. Приступљено 2014-07-30. „Several prominent medical research institutions and Government hospitals in the United States and Canada were involved in a secret, 25-year, $25-million effort by the Central Intelligence Agency to learn how to control the human mind. [...] Dr. Harris Isbell, who conducted the research between 1952 and 1963, kept up a secret correspondence with the C.I.A.” 
  21. ^ „Declassified”. Michael-robinett.com. Архивирано из оригинала 2002-01-31. г. Приступљено 2010-03-26. 
  22. ^ Brandt, Daniel (1996-01-03). „Mind Control and the Secret State”. NameBase NewsLine. Архивирано из оригинала 2012-08-04. г. Приступљено 2010-03-26. 
  23. ^ „Hss.doe.gov”. Архивирано из оригинала 2013-03-31. г. Приступљено 2012-11-08. 
  24. ^ Marks, John. „The Search for the Manchurian Candidate – Chapter 4”. www.druglibrary.org. 
  25. ^ Szalavitz, Maia (23. 3. 2012). „The Legacy of the CIA's Secret LSD Experiments on America”. Time. 
  26. ^ VA Palo Alto Health Care System. „Menlo Park Division”. va.gov. Приступљено 2014-12-14. 
  27. ^ „Cloak and Dropper – The Twisted History of the CIA and LSD”. The Fix. 2015-09-18. 
  28. ^ Reilly, Edward C. "Ken Kesey." Critical Survey of Long Fiction, Second Revised Edition (2000): EBSCO. Web. Nov 10. 2010.
  29. ^ Baker, Jeff (2001-11-11). „All times a great artist, Ken Kesey is dead at age 66”. The Oregonian. стр. A1. 
  30. ^ Marks, John (1979). The Search for the Manchurian Candidate. New York: Times Books. стр. 40–42. ISBN 0812907736. 
  31. ^ Marks, John (1979). The Search for the Manchurian Candidate. New York: Times Books. chapters 3 and 7. ISBN 0812907736. 
  32. ^ „Declassified”. Michael-robinett.com. Архивирано из оригинала 2002-04-28. г. Приступљено 2010-03-26. 
  33. ^ Marks, John (1979). The Search for the Manchurian Candidate. New York: Times Books. стр. 140—150. ISBN 0812907736. 
  34. ^ „Chapter 3, part 4: Supreme Court Dissents Invoke the Nuremberg Code: CIA and DOD Human Subjects Research Scandals”. Advisory Committee on Human Radiation Experiments Final Report. Архивирано из оригинала 31. 3. 2013. г. Приступљено 16. 4. 2013.  (identical sentence) "Because most of the MK-ULTRA records were deliberately destroyed in 1973 ... MK-ULTRA and the related CIA programs."
  35. ^ „Senate MKUltra Hearing: Appendix C – Documents Referring to Subprojects, (p. 167, in PDF document page numbering).” (PDF). Senate Select Committee on Intelligence and Committee on Human Resources. 3. 8. 1977. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-11-28. г. Приступљено 2007-08-22. 
  36. ^ Quote from "Is Military Research Hazardous to Veterans Health? Lessons Spanning Half A Century", part F. Hallucinogens Архивирано 2006-08-13 на сајту Wayback Machine 103rd Congress, second Session-S. Prt. 103-97; Staff Report prepared for the committee on veterans' affairs December 8, 1994 John D. Rockefeller IV, West Virginia, Chairman. Online copy provided by gulfweb.org, which describes itself as "Serving the Gulf War Veteran Community Worldwide Since 1994". (The same document is available from many other (unofficial) sites, which may or may not be independent.)
  37. ^ Albarelli, H. P. (2009). A Terrible Mistake: The Murder of Frank Olson and the CIA's Secret Cold War Experiments. Trine Day. стр. 350–58, 490, 581–83, 686–92. ISBN 978-0977795376. 
  38. ^ Ornes, Stephen (4. 8. 2008). „Whatever Happened to... Mind Control?”. Discover. Приступљено 23. 10. 2019. 
  39. ^ Meiers, Michael (1988). Was Jonestown A CIA Medical Experiment? A Review of the Evidence. New York: Mellen House. ISBN 0-88946-013-2. 
  40. ^ Marks, John (1991). The search for the "Manchurian candidate". New York: Norton. стр. 129–130. ISBN 0-393-30794-8. OCLC 23973516. 
  41. ^ Lee, Martin A.; Shlain, Bruce (1992). Acid Dreams: The Complete Social History of LSD: The CIA, the Sixties, and Beyond. USA: Grove Press. стр. xix. ISBN 0802130623. 
  42. ^ Lehmann-Haupt, C (2001-11-01). „Ken Kesey, Author of 'Cuckoo's Nest,' Who Defined the Psychedelic Era, Dies at 66”. The New York Times. Приступљено 2010-09-08. 
  43. ^ Baker, Jeff (2001-11-11). „All times a great artist, Ken Kesey is dead at age 66”. The Oregonian. стр. A1. Baker, Jeff (November 11, 2001). "All times a great artist, Ken Kesey is dead at age 66". The Oregonian. pp. A1.
  44. ^ Weeks, Kevin (2007). Brutal: The Untold Story Of My Life Inside Whitey Bulger's Irish Mob. Harper Collins. стр. 83–84. ISBN 978-0061148064. 
  45. ^ Bulger, James "Whitey" (2017-05-09). „I'm Whitey Bulger. Here's How the CIA Used Me for Drug Experiments.”. Архивирано из оригинала 19. 05. 2018. г. Приступљено 10. 08. 2023. 
  46. ^ Moreno, Jonathan (2012). Mind Wars: Brain Science and the Military in the 21st Century. Bellevue Literary Press, NYU School of Medicine. ISBN 978-1934137437. 
  47. ^ „MKUltra: Inside the CIA's Cold War mind control experiments”. The Week. 20. 7. 2017. Архивирано из оригинала 22. 11. 2017. г. Приступљено 23. 12. 2017. 
  48. ^ Chase, Alston (јун 2000). „Harvard and the Making of the Unabomber”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 21. 8. 2014. г. Приступљено 23. 12. 2017. 
  49. ^ Moreno, Jonathan D (25. 5. 2012). „Harvard's Experiment on the Unabomber, Class of '62”. Psychology Today. 
  50. ^ Gitlin, Todd (2. 3. 2003). „A Dangerous Mind”. The Washington Post. 
  51. ^ Hunt, H.E. (2008-11-19). „The 30 greatest conspiracy theories”. The Telegraph. Telegraph Media Group. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2018. 
  52. ^ Peter Conrad (7. 7. 2019). „Chaos: Charles Manson, the CIA and the Secret History of the Sixties by Tom O'Neill with Dan Piepenbring”. The Guardian (Review). 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пројекат_Ем-Кеј_ултра&oldid=26686835”