Пјер Бурдје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету безбедности у Београду.
Датум уноса: март—мај 2016.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.
Пјер Бурдје
Bourdieu Strasbourg crop.jpg
Фотографија Пјер Бурдје
Датум рођења (1930-08-01)1. август 1930.
Место рођења Данген
Француска
Датум смрти 23. јануар 2002.(2002-01-23) (71 год.)
Место смрти Париз
Француска

Пјер Бурдје (франц. Pierre Bourdieu; Данген, 1. август 1930Париз, 23. јануар 2002) је био француски социолог, антрополог[1] и филозоф[2]. Развио је социолошку теорију коју је назвао теорија праксе. Кључни термини ове теорије су хабитус, капитал и поље. Бурдје је настојао да своје теоријске идеје повеже са емпиријским истраживањима свакодневног живота и да на тај начин објасни односе моћи у друштву. Његов теоријски допринос припада дисциплини социологија културе.

Живот и каријера[уреди]

Пјер Бурдје

Пјер Бурдје је рођен у Дангену (Данген - Атлантски Пиринеји) у јужној Француској 1. августа 1930. Оженио се 1962. године са Мари-Клер Бризар. Имали су три сина: Жерома, Емануела и Лорана.

Бурдје се школовао у гимназији у Поу пре него што је прешао у Луј ле Гранд гимназију у Паризу. Одатле је добио проходност до Високе школе у Паризу . Након тога је годину дана радио као професор у гимназији Муленс пре него што је ступио у војну служби 1955. Његови биографи су писали да је одбио да похађа школу резервних официра са својим колегама из Високе школе, већ да је желео да остане са народом из скромног друштвеног миљеа из кога је потицао.[3] Учествовао је у рату у Алжиру, октобра 1955.

После једногодишње војне службе, Бурдје остаје да ради у Алжиру као наставник. [4] За време Алжирског рата за независност 1958-1962, Бурдје је спровео истраживање које је представљало основу за даљу изградњу његове репутације као антрополога. Резултат је била његова прва књига „Социологија Алжира“, која је доживела тренутни успех у Француској, а 1962. је објављена и у САД.

Бурдје је 1968. преузео Европски центар за социологију који је водио до смрти. Био је одликован медаљом националног центра за научна истраживања 1993. године. Универзитет Беркли му је 1996. доделио Гофманову награду, док је 2001. добио Хаксли медаљу Краљевског антрополошког института.[5] Бурдје је у 71.години живота преминуо од канцера. [4]


Утицај[уреди]

Бурдјеов рад био је под утицајем традиционалне антропологије и социологије које је покушао да синтетише у својој теорији. Од Макса Вебера је задржао значај доминације и симболичких система у друштвеном животу , као и идеју друштвених поредака, које ће на крају Бурдје трансформисати из социологије религије у теорију поља. [6]

Од Маркса је стекао разумевање друштва као скупа друштвених односа и потребе да се дијалектички развију друштвене теорије из друштвене праксе.

Од Емила Диркема је наследио одређено структуралистичко тумачење тенденције друштвених наука да се репродукују, на основу анализе симболичких структура и облика класификације.

Бурдје је такође био под утицајем Витгенштајнa. Наводио је да је Витгенштајн филозоф који му је вероватно највише помогао у тешким тренуцима. Говорио је да је он нека врста спасиоца кроз стваралачку кризу.

Бурдјеов рад био је изграђен на покушају да се превазиђе низ супротности за које је мислио да карактеришу друштвене науке (субјективизам/објективизам, микро/макро, слобода/детеринизам) његовог времена. Његови концепти поља, капитала и области били су осмишљени ради превазилажења таквих супротности.


Рад[уреди]

Бурдје је рутински настојао да повеже своје теоријске идеје са емпиријским истраживањима. Његов рад се може посматрати као социологија културе или, како га је он описивао, "Теорија праксе". Његови доприноси социологији били су доказни и теоријски. Он је проширио идеју капитала категоријама као што су друштвени капитал, културни капитал, финансијски капитал и симболички капитал. За Бурдјеа сваки појединац заузима положај у мултидимензионалном друштвеном простору; он или она нису дефинисали само према чланству у некој друштвеној класи, већ према свакој врсти капитала коју он или она могу да прикупе кроз друштвене односе. Капитал обухвата вредност друштвених мрежа, а Бурдје је показао да се они могу користити за производњу или репродукцију неједнакости. На крају крајева свака релативно аутономна област, као што је економија, политика, новинарство, бирократија, наука и образовање, рађа специфичан комплекс друштвених односа у којима ће учесници бити ангажовани у свакодневној пракси. Кроз ову праксу они ће развити одређен распоред за друштвену акцију која је условљена њиховим положајем на терену.

Гроб Пјера Бурдјеа на Пер Лашезу

Врсте капитала[уреди]

Бурдје је познат по уобличавању термина као што су културни, социјални и симболички капитал. По њему, друштвени простор је мултидимензионалан, тако да сваки појединац заузима одређену позицију у друштву на основу врсте и обима капитала који може да употреби. Из ове перспективе, друштвени положај појединца не одређује само материјална ситуација (економски капитал), већ и образовање (културни капитал), друштвене мреже (социјални капитал) и друштвени углед (симболички капитал).

Значајнија дела преведена на српски[уреди]

  • Бурдије, Пјер (1999) Нацрт за једну теорију праксе: три студије о кабилској етнологији, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Бурдије, Пјер (1999) Сигнална светла: прилози за отпор неолибералној инвазији, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Бурдије, Пјер (2000) Нарцисово огледало: расправа о телевизијском новинарству, Београд: CLIO

Референце[уреди]

  1. Cambridge University Press, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. The Guardian Obituary, Приступљено 24. 4. 2013.
  3. Jane Goodman, 'Bourdieu in Algeria' (2009) pp. 8-9. Books.google.ie. Приступљено 20. 04. 2014. 
  4. 4,0 4,1 Douglas Johnson. „''The Guardian'' obituary, Douglas Johnson 28 January 2002”. Guardian. Приступљено 20. 04. 2014. 
  5. Alan Riding. „''The New York Times'' obituary, Alan Riding 25 January 2002”. Nytimes.com. Приступљено 20. 04. 2014. 
  6. McKinnon, A., Trzebiatowska, M. & Brittain, C. (2011). 'Bourdieu, Capital and Conflict in a Religious Field: The Case of the Anglican Communion'. Journal of Contemporary Religion, vol 26, no. 3, pp. 355-370. [1]

Спољашње везе[уреди]