Пређи на садржај

Секта

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Секте)

Секта (лат. secta и лат. sequi и под утицајем лат. secare) је издвојена или затворена група људи која чврсто следи своја начела. Најчешће се секта формира насупрот основној групи из које је потекла, развијајући учење, које је по уверењу чланова секте, исправније у односу на учење основне групе. За све чланове секте карактеристично је да имају чврсту организацију и јединствене обавезне ритуале. У једном броју монотеистичких религија свако одступање од прокламованих догми, проглашава се сектом[1].

У почетку секта је била неутралан појам за једну мањинску групу која би долазила у конфликт са већином. Тај појам се најчешће користио у античким филозофским круговима, описујући мање филозофске групе. У том смислу и рано хришћанство може да се разуме као секта унутар јудаизма. У средњем веку, појмом секте су описиване јеретичке групе које су се одвајале од већинске Цркве. У модерно доба се под сектама најчешће подразумевају затворене верске групе, односно култови.

Подела

[уреди | уреди извор]
  • Псеудохришћанске секте, секте које су се одвојиле од званичног учења цркве.
  • Псеудохиндуистичке и далекоисточне секте, основа ових секти су будизам и хиндуизам.
  • Синкретистичке секте, ове секте представљају мешавину разних религијских праваца, као и окултизма и магије.
  • Сатанистичке секте, секте које заговарају Сатану као врховног Бога.

Дефиниције

[уреди | уреди извор]

По немачком социологу Максу Веберу (нем. Max Weber), секте се од Цркве разликују по механизмима примања чланства у своје редове. Док се по правилу, након личне одлуке кандидата а пре пуноправног учлањивања у секту, мора проћи одређена процедура провере услова за пријем, верници Цркве су већ као такви рођени.[2]

Америчко-аустријски социолог Петер Бергер (нем. Peter Ludwig Berger) у сектама види организациони модел самозаштите колективних мањина.[3]

Социолошке дефиниције и описи

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико различитих социолошких дефиниција и описа појма.[4] Међу првима који су их дефинисали били су Макс Вебер и Ернст Троелч (1912). У типологији цркве и секте, секте су дефинисане као добровољна удружења религиозно квалификованих особа:[5] чланство се не приписује рођењем, већ произилази из слободног прихватања доктрине и дисциплине секте од стране следбеника, и из континуираног прихватања следбеника од стране секте. Секте имају тенденцију да несразмерно црпе из непривилегованих елемената друштва и обично су створене расколом унутар цркава, који су усклађени са доминантном друштвеном структуром.[6] Они често осуђују либералне трендове у развоју деноминације и заговарају повратак правој религији; њихова веровања и праксе имају тенденцију да буду радикалнији и етички строжи од оних у црквама, и представљају чин протеста против вредности остатка друштва.[6] Амерички социолози Родни Старк и Вилијам Симс Бејнбриџ новоде да „секте тврде да су аутентична очишћена, обновљена верзија вере од које су се одвојили“.[7] Они даље тврде да секте имају, за разлику од цркава, висок степен напетости са околним друштвом.[8] Други социолози религије, као што је Фред Книс, тврдили су да се секташтво најбоље описује у погледу тога са чиме је секта у напетости. Неке верске групе постоје у напетости само са коверским групама различитих етничких група, или постоје у напетим односима са целим друштвом, а не са црквом из које је секта настала.[9]

Секташтво се понекад у социологији религије дефинише као поглед на свет који наглашава јединствену легитимност вероисповести и обичаја верника и који појачава напетост са ширим друштвом ангажовањем у праксама одржавања граница.[10]

У својој књизи Пут до тоталне слободе, енглески социолог Рој Волис[11] тврди да секту карактерише „епистемолошки ауторитаризам“: секте поседују неки ауторитативни локус за легитимно приписивање јереси. Према Волисовим речима, „секте полажу право да поседују јединствен и привилегован приступ истини или спасењу“ и „њихове привржене присталице обично сматрају да су они ван граница колективитета 'у заблуди'“. Он ово супротставља култу за који је описао да га карактерише „епистемолошки индивидуализам“ под којим он мисли да „култ нема јасан локус коначног ауторитета изван појединачног члана“.[12][13]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Док је историјска употреба израза „секта“ у хришћанском свету имала пежоративне конотације, односећи се на групу или покрет са јеретичким веровањима или праксама које одступају од оних група које се сматрају ортодоксним,[14][15] његово примарно значење је да укаже на заједнице која су се одвојиле од већег тела из којег су потекли њени чланови.

Хиндуизам

[уреди | уреди извор]
Богослужиоци Ганеше

Индолог Аксел Мајклс пише у својој књизи о хиндуизму да у индијском контексту реч „секта не означава подељену или искључену заједницу, већ пре организовану традицију, коју обично успоставља оснивач са аскетским праксама.“[16] Према Мајклсу, „индијске секте се не фокусирају на јерес, пошто недостатак центра или обавезног центра то чини немогућим – уместо тога, фокус је на присталицама и следбеницима.”[16]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ Weber, Max: (1916). „„Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen, Hinduismus und Buddhismus“,”. Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik. 41 (3): 613—744. , S. 619.
  3. ^ Peter L. Berger, Zur Dialektik von Religion und Gesellschaft. Elemente einer soziologischen Theorie Frankfurt 1988, cit. bei: Philipp Flammer, Die Auseinandersetzung um das Phänomen der „Sekten“, Lizenziatsarbeit am Soziologischen Institut der Universität Zürich 1994, Kap.5
  4. ^ McCormick Maaga, Mary (1998). „Three Groups in One”. Hearing the Voices of Jonestown. Syracuse University Press. ISBN 0815605153. 
  5. ^ Chalcraft, David J. (2007). „The Development of Weber’s Sociology of Sects: Encouraging a New Fascination”. Ур.: Chalcraft, David J. Sectarianism in Early Judaism: Sociological Advances. London, Oakville: Equinox Publishing. стр. 27. ISBN 978-1-84553-083-9. 
  6. ^ а б Dawson, Lorne L. (2009). „Church-sect-cult: Constructing Typologies of Religious Groups”. Ур.: Clarke, Peter B. The Oxford Handbook of the Sociology of Religion. Oxford University Press. ISBN 978-0199588961. doi:10.1093/oxfordhb/9780199588961.013.0030. 
  7. ^ Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1979). „Of Churches, Sects, and Cults: Preliminary Concepts for a Theory of Religious Movements”. Journal for the Scientific Study of Religion. 18 (2). 125. ISSN 0021-8294. JSTOR 1385935. doi:10.2307/1385935. 
  8. ^ Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1985). The Future of Religion: Secularization, Revival, and Cult Formation. Berkeley: University of California Press. ISBN 0520048547. 
  9. ^ Kniss, Fred; Numrich, Paul D. (2007). Sacred Assemblies and Civic Engagement: How Religion Matters for America's Newest Immigrants. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. ISBN 9780813541709. 
  10. ^ McGuire, Meredith B. "Religion: the Social Context" fifth edition (2002) ISBN 0-534-54126-7 page 338
  11. ^ Barker, E (1990). New Religious Movements: A Practical Introduction. Bernan Press. ISBN 0-11-340927-3. ,
  12. ^ Wallis, Roy (1977). The Road to Total Freedom: A Sociological Analysis of Scientology. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-04200-0. 
  13. ^ Wallis, Roy (1975). „Scientology: Therapeutic Cult to Religious Sect”. Sociology. 9 (1): 89—100. ISSN 0038-0385. S2CID 144335265. doi:10.1177/003803857500900105. 
  14. ^ Wilson, Bryan Religion in Sociological Perspective 1982, ISBN 0-19-826664-2 Oxford University Press page 89
    "In English, it is a term that designates a religiously separated group, but in its historical usage in Christendom it carried a distinctly pejorative connotation. A sect was a movement committed to heretical beliefs and often to ritual acts and practices like isolation that departed from orthodox religious procedures."
  15. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Sect and Sects”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  16. ^ а б Michaels, Axel (2004). Hinduism past and Present (2004) translated from German "Der Hinduismus" (1998). Princeton University Press. ISBN 0-691-08952-3. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Секта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Секта&oldid=28819472”