Слободан Глумац
| Слободан Глумац | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 9. децембар 1919. |
| Место рођења | Приједор, Краљевство СХС |
| Датум смрти | 23. јул 1990. (70 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
Слободан Глумац (Приједор, 9. децембар 1919 — Београд, 23. јул 1990), новинар, преводилац и сценариста.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 9. децембра 1919. у Приједору. Његов отац Петар био је банкар. Основну школу учио је у Приједору и Београду, а матурирао је у Бања Луци. Од 1938. студирао је на Правном факултету у Београду.[1][2]
Новинарством је почео да се бави у годинама пред почетак Другог светског рата, када је почео да сарађује у листу Време и у часопису Радио Београда. Као присталица Народноослободилачког покрета (НОП), био је ухапшен од стране Гестапоа 1943. године. Потом је почетком 1944. пребачен у логор Бањица, а одатле је интерниран у Трећи рајх, на привремени рад.[1][2]
После ослобођења Југославије, 1945. године наставио је да се бави новинарством. До 1947. био је главни уредник листа Слободна Војводина, а потом је до 1951. радио у листу Борба, најпре као сарадник, а потом као уредник културне и спољнополитичке рубрике. Од 1950. до 1951. био је начелник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ, а од 1951. до 1953. дописник Борбе из Бона, главног града Западне Немачке.[1][2]
Године 1953. био је један од покретача листа Вечерње новости, који је тада поставио концепт модерног дневног листа. Главни уредник „Вечерњих новости” био је у два мандата — најпре од 1953. до 1957. и потом од 1963. до 1969. године. У међувремену, био је стални дописник из Париза. Од 1969. до 1973. био је главни и одговорни уредлик листа Борба, тада органа Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРН) и директор Новинско издавачког предузећа (НИП) „Борба”. Године 1970. био је један од оснивача Радија Студио Б. Потом је био директор Културног центра Београд.[1]
Поред новинарства, бавио се и превођењем са немачког и француског језика. Истакао се и као филмски сценариста. Написао је сценарио за филм Потрага из 1956. и био косценариста у филму Три Ане из 1959. године. Такође, писао је и сценарио за неколико кратких документарних филмова.[1]
У браку са супругом Дивном (1920—1998), рођеном Поповић, имао је ћерку Љиљану, рођену 1948. године.[1]
Умро је 23. јула 1990. у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Добитник је две највеће новинарске награде за животно дело — „Светозар Марковић” и „Моша Пијаде”.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Београд: Седма сила. 1957. ISBN.
- Ћирковић, Симо (2009). Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944. Београд: „Просвета”.
