Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нови део Алеје заслужних грађана

Алеја заслужних грађана је једна од засебних алеја на Новом гробљу у Београду. Изграђена је 1965. године, по пројекту архитекте Светислава Личине, а проширена је током 2004. и 2012. године. Простире се на 4.200 квадратних метара.

У овој Алеји сахрањују се значајне личности, односно заслужни грађани, по посебној процедури и одобрењу Скупштине града Београда, односно градоначелника Београда. До сада је овде сахрањено око 730 личности из разних друштвених, политичких, културних, спортских и уметничких области — политичари, глумци, генерали, спортисти, књижевници, научници, сликари, професори Универзитета, редитељи, вајари, новинари, лекари и др.

Ова алеја се у јавности често меша са Алејом великана, која се такође налази на Новом гробљу.

Историјат[уреди]

Потреба за изградњом посебне целине односно дела гробља за сахрањивање друштвено-политичке и културно-спортске елите јавила се почетком 1960-их година, па је 1963. године по пројекту архитекте Светислава Личине отпочела изградња Алеје заслужних грађана. Изграђена је 1965. године у централном делу гробља, десно од централне стазе, у непосредној близини Алеје стрељаних родољуба 1941-1944, која је израђена 1959. године, по пројекту Светозара Личине и Богдана Богдановића.

Тада је изграђено 12 полукружних зидова — колумбарија, 10 кружних гробница (са по 5 заједничких гробница), 44 појединачне гробнице, као и већи број касета — розаријума. Током времена, Алеја се попуњавала, па је два пута проширавана у правцу Алеје стрељаних родољуба. Први пут је проширена у периоду од 2004. до 2005. године када су изграђена два полукружна зида, две кружне гробнице, девет појединачних гробница и 11 касета. Друго веће проширење Алеје заслужних грађана извршено је у периоду од 2011. до 2012. године, када су изграђена два полукружна зида, три кружне гробнице, 12 појединачних гробница и 15 касета.

Алеја заслужних грађана резервисана је за истакнуте личности из разних друштвено-политичких и културно-спортских области, а одлуку о томе ко ће бити сахрањен у њој доноси Скупштина града Београда, односно градоначелник Београда. Поред породице покојника, предлоге за сахрану у Алеји могу дати институције, попут Срспке академије наука и уметности (САНУ), министарства (углавном министарства културе, одбране, унутрашњих и спољних послова) или друштвено-политичке организације и удружења. У ранијем периоду, неки од критеријума за сахрану у овој Алеји, били су да је покојник носилац Ордена народног хероја или добитник награде АВНОЈ-а, Седмојулске, Октобарске награде и др. Касније су критеријуми проширени, али се често од њих одступало па су поред неспорно заслужних грађана, у Алеји сахрањиване и личности, које су биле истакнуте у тренутку смрти или је њихова смрт изазвала пажњу јавности, као нпр:

Поред сахрањених, у Алеју су вршена и преношења посмртних остатака заслужних грађана са других гробља, па се тако у Алеји налазе и личности које су преминуле много пре отварања Алеје 1965. године. У почетку су то биле личности из револуционарног периода КП Југославије — Жарко Мариновић убијен 1936, Бранд Петрушев страдао 1940, Илија Плавев умро 1940, Радоје Дакић умро 1946, а касније и друге личности попут — сликара Паје Јовановића (умро у Бечу 1957, у Алеју пренесен 1972), политичара Слободана Јовановића (умро у Лондону 1958, у Алеју пренесен 2011) и оперског певача Мирослава Чангаловића (умро у Београду 1999, у Алеју пренесен 2012). Такође из Алеје су по жељи њихових породица, изнети посмртни остаци троје сахрањених — византолога и академика Георгија Острогорског, сахрањеног 1976. године; народног хероја Стјепана Фунарића, сахрањеног 1979. године и дипломате Срђе Прице, сахрањеног 1984. године.

Према првобитним критеријумима, у Алеји није било дозвољено сахрањивање чланова породице, односно супружника, заслужних грађана, уколико и они не испуњавају критеријуме заслужних грађана. Па су тако неки сахрањени заслужни грађани, попут Милоша Црњанског и Меше Селимовића, остали раздвојени од својих супружника, упркос њиховим жељама да почивају заједно. Касније је ова пракса прекинута, па се сада у Алеји налази око 60 брачних парова. Међу многима од њих, обоје супружника су заслужни грађани попут — Иве Андрића и Милице Бабић, Драгомира Бојанића и Љиљане Контић, Милана и Дивне Ђоковић, Добривоја Радосављевића и Неде Божиновић, Јована и Аленке Ранчић, Божидара и Радмиле Савићевић и др. Такође, у Алеји су сахрањене и читаве породице попут супружника Александра и Смиље Костић и њиховог сина композитора Вокија Костића или Душана и Милице Миладиновић и њиховог сина Дејана Миладиновића.

Упркос привилегији да буду сахрањени у Алеји заслужних грађана, многе истакнуте личности, или њихове породице, одбиле су да буду сахрањене у овој Алеји, неки од њих су — глумци Павле Вуисић, Данило Бата Стојковић и Миодраг Петровић Чкаља, генерал и народни херој Пеко Дапчевић, књижевник и академик Добрица Ћосић, научник и академик Павле Савић, редитељи Бојан Ступица, Мира Траиловић и Соја Јовановић, политичар и народни херој Цвијетин Мијатовић, вајарка Љубица Цуца Сокић, академик Дејан Медаковић, песник Стеван Раичковић и др.

Маја 2016. године у Алеји заслужних грађана је било сахрањено око 680 особа. Највећи део њих су били мушкарци — 85%, док су њих 15%, односно 102 особе биле жене. Од укупног броја жена, половина њих су сахрањене као заслужни грађани, а половина су супруге заслужних грађана. Једна од првих жена сахрањених у Алеји била је Милица Бабић-Андрић (1909—1968), костимограф и професор Академије примењених уметности и Позоришне академије у Београду и супруга нобеловца Иве Андрића.

Избор личности за сахрану у Алеји одређује Скупштина града, док одабир гробног места врши Управа Новог гробља, уз консултацију са породицом преминулог. Приликом одабира гробног места пази се да личности сахрањене у истој гробници буду сличне или сродне професије. Сва гробна места у Алеји, изузев касета у кружнима зидовима „колумбаријима“, су у ствари заједничке гробнице у које се сахрањује више заслужних грађана. Појединачне касете, у које се сахрањују урне заслужних грађана, су такође заједничке гробнице, али се у њих углавном сахрањују супружници или чланови породице заслужних грађана. У старом делу Алеје, једина особа самостално сахрањена у појединачној гробници је Зоран Ђинђић, трагично убијени председник Владе Србије.

Следећи праксу да у зајединичким гробницама почивају личности истих или сличних професија, заједничке гробнице деле:

  • књижевници: Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Ристо Тошовић и Драган Јеремић;
  • генерали: Бојан Савник, Димитрије Врбица, Владимир Малбашић и Пејо Радичевић;
  • спортисти: Радивој Кораћ, Трајко Рајковић, Велиша Мугоша и Цмиљка Калушевић;
  • глумци: Рахела Ферари и Стево Жигон
  • глумци: Раде Марковић, Оливера Марковић и Петар Краљ
  • новинар Милутин Чолић, сликари Младен Србиновић и Момо Капор и књижевник Брана Црнчевић

Само један стогодишњак сахрањен је у Алеји — солунац Василије Јакшић (1891—1995), који је поживео 104 године. Поред њега, међу сахрањенима у Алеји је и око 20 деведесетогодишњака, а међу њима су — генерал Васо Јовановић (1915—2013), поживео 98 година; сликар Стојан Аралица (1883—1980) и револуционарка Роса Плавева (1873—1970), поживели 97 година; композитор Миховил Логар (1902—1998) и глумица Марија Црнобори (1918—2014), поживели 96 година, лекар Милорад Драгић (1891—1986), поживео 95 година и др.

Сахрањени[уреди]

гроб Иве Андрића
гроб Бранка Ћопића
Једна од заједничких гробница у Алеји
За више информација погледајте: Списак сахрањених у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Од отварања ове Алеје до данас на њој је сахрањено око 680 личности. Прве особе сахрањене у овој алеји биле су — револуционар Ристо Стефановић, децембра 1965. и књижевник Чедомир Миндеровић, јануара 1966. године. Неки од сахрањених у Алеји заслужних грађана су:

Фото галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алеја_заслужних_грађана_на_Новом_гробљу_у_Београду&oldid=20993488”