Суво Поље

Суво Поље
Црква Вазнесења Господњег у центру села
Административни подаци
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Република Српска
Град	Бијељина
Становништво
— 2013.	1.194
Географске карактеристике
Координате	44° 41′ С; 19° 06′ И
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Површина	27,31 km2
Суво Поље Суво Поље на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Поштански бр.	76321
Позивни број	055 (325)

Суво Поље је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело 1.194 становника.

Овде се налази Манастир Часног крста у Сувом Пољу.

Географија

Основне географске одлике

Село Суво Поље има пет заселака: Глоговац (Глоговчић), Читлук, Доња Махала (мјештани најчешће изговарају Мала, са продуженим акцентом на прво слово А), Средња Махала и Зоовац. На сјеверу граничи са Загонима и Доњим Загонима, на истоку Пучилe, на југу Модран и додирује се код извора Змајевац са Ченгићем (четверомеђа Сувог Поља, Модрана, Ченгића и Доње Трнове). Даље на југу граничи са Доњом Трновом и Јањарима. На западу је Равно Поље. Oва гранична линија са сусједним селима представља површину Сувог Поља, која износи 27,31 km².

Рељеф

Суво Поље лежи у равничарском подручју Семберије, које је познато по плодним алувијалним равницама насталим акумулацијом речних наноса. Надморска висина села је релативно ниска, што омогућава развој пољопривреде. Највиша тачка надморске висине налази се у Горњој Мали 165 м. н. в..

Клима

Регија има умерено-континенталну климу, са топлим летима и хладним зимама. Такви климатски услови погодују узгоју различитих пољопривредних култура, попут пшенице, кукуруза, воћа и поврћа.

Водени ресурси

Средишњим дијелом територије села, у правцу запад-исток протиче ријека Јања, која се у истоименом насељу код Бијељине улива у ријеку Дрину. Кроз село такође протиче ријечица Дашница (Сувопољска). Недалеко од центра села налази се извор питке воде који мјештани називају Велики Бунар, а на четворомеђи села Суво Поље, Доња Трнова, Ченгић и Модран налази се такође извор питке воде Змајевац.

Пољопривреда и тло

Тло у Сувом Пољу је изузетно плодно, претежно чернозем, што је идеално за развој пољопривреде. Село је препознатљиво по интензивној пољопривредној производњи и сточарству.

Саобраћајна повезаност

Табла на улазу у Суво Поље из правца Бијељине

Кроз Суво Поље пролази магистрални пут I реда нумерације М-I-113 (ранија нумерација М-18), од ентитетске линије, одн. превоја Бањ Брдо до Бијељине, изграђен 1974. године. Овом саобраћајницом село је повезано са центром општине на истоку (удаљен 12 km), и на западу са сусједним општинским центром Угљевиком (удаљена 10,6 km) и градом Тузла (59 km).

Регионални пут другог реда Р-II-4510 води из Сувог Поља, преко Модрана до Јање.

Одлуком Владе Републике Српске о допуни одлуке о разврставању јавних путева од 20. јуна 2024. године, дотадашњи локални пут Суво Поље - Доња Трнова проглашен је Регионалним путем другог реда: Р-II-4509. Овај пут је најближа комуникација према граничном прелазу са Републиком Србијом (ГП Шепак - ГП Трбушница) и граду Лозница (удаљеност: 26 km).

Село је добро повезано са Бијељином, што олакшава превоз пољопривредних производа до градских и регионалних тржишта. Постоје локални путеви који омогућавају лако кретање унутар села и околних насеља.

Од јуна 2026. године, увођењем јавног градског и приградског саобраћаја на подручју Града Бијељина, Суво Поље је повезано са центром Града приградском аутобуском линијом П5 (Нова Аутобуска станица-Центар-Хасе-Загони-Суво Поље).

Јавне услуге

Суво Поље посједује секторску амбуланту у склопу Дома здравља Бијељина, која ради по принципу породичне медицине.

Поште Српске функционишу кроз радну јединицу званичног назива Пошта 76321 Бијељинско Сухо Поље.

У Сувом Пољу се налази једна од двије највеће фазанерије у читавој Републици Српској. Изграђена је 1964. године те газдује са око 230 дулума земље (23 хектара). Максимални капацитет фазанерије је 20.000 пилића.

Након другог свјетског рата, тачније 1950. године из Бијељине, дом за ратну сирочад пресељава се у Суво Поље. Дом је у селу функционисао све до 1954. године, када је поново пресељен, у Бијељину. Дом коначно бива затворен 1958. У згради бившег дома, у Сувом Пољу се данас налази и функционише основна школа "Доситеј Обрадовић". Године 1967. на сабору ђачких задруга у Драчеву код Скопља, школа је добила признање за најбољу ђачку задругу у читавој бившој Југославији. Прије ове школе, настава у селу се одвијала у објекту, данас међу мјештанима познатом и као "стара школа".

У Сувом Пољу постоје три самосталне трговинске радње снабдјевене мјешовитом робом. Село такође посједује и ветеринарску станицу, пољопривредну те општу апотеку, отворену 2013. године.

Године 2018. у селу је отворена бензинска пумпа, у чијем склопу послује и кафић, продавница, те самоуслужна перионица.

У Сувом Пољу је 2024. године отворен спортски аеродром "Dragon". Аеродром посједује писту, хангар, те један авион. Од 2025. године постоји и привремени гранични прелаз регистрован на три мјесецa, гдје аеродром функционише као и сваки међународни аеродром, може да се лети директно са њега у иностранство и такође сви из иностранства могу да слете овдјe, уз претходну најаву граничној полицији БиХ.

Вјерски објекти

Манастир Часног крста

У селу постоје Црква Вазнесења Господњег и Манастир Часног крста.

Градња цркве почела је 28. јула 1994. године. Темеље је освештао епископ зворничко-тузлански г. Василије 08. августа 1998. године. Исти епископ освештао је храм 03. августа 2003. године.

Иконостас од храстовине у дуборезу израдили су Томислав Живановић и Рајко Малиш из Крагујевца. Иконе на иконостасу живописао је Петар Билић из Београда. Храм живопише од 2006. године Теодор Кесић из Београда и његов помоћник Славиша Николић из Сувог Поља.

Манастир Часног Крста саграђен је на мјесту постојања православне средњовјековне цркве. Темељ манастирске цркве изливен је августа 1996. године, а зидање je започето 1. јуна 1997. године. Изградња je трајала до 20. септембра 1997. године, a освећење je обавио тадашњи епископ зворничко-тузлански г. Василије мјесец дана касније. У јуну 2001. године почело се са изградњом манастирског конака. Све до 2018. године, манастир је био женски, а од маја исте године благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија прелази у мушки манастир.

Манастир је задужбина хаџи Цвијетина и хаџи Душанке Пејчић, мјештана Сувог Поља.

Светковине и обичаји

Сеоска молитва Сувог Поља се обиљежава на Спасовдан (40 дана послије Васкрса). Осим црквене службе, литије и раније вашара пред црквом, Молитва се традиционално обиљежава у домовима мјештана, који за госте - родбину и пријатеље из других мјеста - спремају молитвене ручкове. Вјерује се да је обичај сеоских молитви, које се одржавају у прољећном периоду, настао као молитва за добре приносе.

У овом крају народ Молитву прихвата као сеоску славу и разликује је од црквене славе. Црквена слава Сувог Поља, не обиљежава се у домовима мјештана, него литургијом и литијом прве недјеље после дана Светог пророка Илије (2. август по јулијанском календару).

Слава

Слава се по правилу наслеђује по мушкој линији сродства; међутим, ако породица нема мушких наследника, онај ко наследи кућу или имање, наследиће и славу те породице и најчешће је слави поред своје славе. Уколико домаћин не добије очевину, он ће славити само славу куће у коју је дошао. Што се догађа и ако било ко други прими нечије имање, што значи да се, по схватању Сембераца, слава наслеђује са земљом (на чијем је ко земљишту, тај колач ломи). У већини случајева та, са земљом наследна слава, слави се поред главне домаћинове породичне славе као споредна, „преслава“. Она се само „преслужује“, обави се обред ломљења хлеба и приреди бољи ручак за најужи круг посетилаца. Уколико је породична слава истога дана када и слава наследна са земљом, извршиће се два обреда.

Најзаступљеније славе у Сувом Пољу су: Свети првомученик и архиђакон Стефан (9. јануар), Свети Јован Крститељ (20. јануар), Лазарева субота, Свети великомученик Ђорђе (6. мај), Свети великомученик Димитрије (8. новембар), Свети Стефан Дечански (24. новембар), те Свети Никола (19. децембар).

Историја

Праисторија

Простор Сувог Поља је настањен од најстаријих времена. Први трагови живота потичу из средњег и млађег каменог доба (мезолит и неолит, од 5500. до 3200. године прије нове ере). Из тог периода у Сувом Пољу потичу два локалитета. Први припада старчевачкој култури каменог доба, култури названој по насељу Старчево, у близини Панчева, одакле се сматра да је ова култура и кренула. На локалитету су, током обраде земље, пронађене кремене алатке, и мноштво праисторијске керамике. Пронађене алатке су служиле за обраду хране, дрвета и осталих материјала, лов и риболов, паљење ватре, и израду других алата.

Други праисторијски локалитет лоциран у Сувом Пољу припада винчанској култури каменог доба. Винчанска култура је насљедила старчевачку, а назив је добила по насељу у близини Београда, гдје је установљено највеће праисторијско насеље на Балкану, те се претпоставља да се ту налазило средиште Винчанске културе. На комплексу њива под називом Црквине, установљено је постојање праисторијског објекта, могуће и насеља. Радови сондажног типа започети су 1996. године иницијативом хаџи Цвијетина Пејчића, мјештанина Сувог Поља, који је, слушајући приче старијих људи о постојању цркве на Црквинама, одлучио да ступи у сарадњу са музејом Семберије и финансира археолошка истраживања. Магистар археолог Мирко Бабић установио је четири слоја сахрањивања. Пронађено је још 28 скелета, праисторијске пећнице и керамика за које је установљено да припадају винчанској култури, и камени остаци највјероватније средњовјековне цркве.

Данас се на Црквинама налази манастир Часног Крста, задужбина хаџи Цвијетина Пејчића и његове супруге хаџи Душанке.

Трећи праисторијски локалитет је лоциран у засеоку "Зовац", а датиран је у период бронзаног доба. На локалитету је проналажен велики број фрагмената керамике, што нам указује да је ту постојало насеље у бронзаном добу.

Римски период

У пограничном дијелу са селом Модран, мјештанин тог села је 1931. године током пољопривредних радова изорао оставу римског бронзаног новца из 4. вијека, тешку 20kg, те је као таква једна од највећих икада пронађених у Босни и Херцеговини. Остава садржи новчиће римских царева Валентинијана, Валенса и Грацијана. Земаљски музеј у Сарајеву је откупио читаву оставу, која се и дан данас чува у тој установи. Проналазак оставе упућује на то да се на том простору налазила нека римска насеобина, јер су оставе најчешће проналажење унутар и у непосредној близини насеља.

Средњи вијек

У Сувом Пољу постоји неколико локалитета из периода средњег вијека. На локалитету Црквине, археолошким истраживањем утврђено је постојање цркве из средњег вијека.

Током археолошког истраживања на наведеном локалитету, у земљи је уочен отисак камена којег је мјештанин Сувог Поља Цвјетко Обреновић изорао 1947. године и уградио у темељ куће коју је тада правио. Поред овог отиска, са лијеве стране оцртавао се још један сличан отисак на удаљености од 3,5m. На основу тих отисака закључује се да они припадају темељима цркве која је некада ту била. На основу пронађених скелета, њих 28, вођа истраживања мр Мирко Бабић тврди да су поједини скелети стари и преко 400 година. Вјерује се да су Срби овог краја, у ишчекивању најезде Турака (од 1463. до 1521.) око цркве груписали гробове, да би тако сачували цркву, јер су знали да су тада (а и данас) Турци зазирали од српских гробова и крстова. Скелети су били сахрањени са главама окренутим ка западу, ногама према истоку и рукама прекрштеним на грудима. Та чињеница недвосмислено говори да су ту сахрањени православни Срби. На дубини од око 2 метра пронађен је аустријски новчић (крајцер) из 1816. године. Он није био у близини неког скелета, па пошто је новијег датума претпоставља се да је током копања пао са горњег слоја земље. Један скелет био је посебно издвојен од осталих тако што су изнад њега биле постављене двије даске, односно њихови готово угљенисани остаци. Чинило се да су по дужини биле наслоњене једна на другу и да су прекривале покојника. Овај скелет био је дуг само 120 cm, што значи да је припадао некоме изузетно ниског раста, или врло вјероватније дјетету. Према остацима сада утврђеног положаја цркве, са њене сјеверне стране, на око 2m од темеља пронађен је овај скелет. Олтар цркве је наравно био окренут према истоку, а улаз према западу. На излазу из цркве са десне, сјеверне стране, на удаљености од 4m, откривена су на простору око 4х4 метра укупно 7 скелета. Ових седам скелета били су сахрањени један изнад другог, тако да се пола тијела једног упокојеног наслања на половину другог сахрањеног, и то у слојевима на висини од 20 cm. То нам говори да нису сви сахрањени у исто вријеме. Код најдубље сахрањених кости су биле сасвим мекане, а што су кости плиће сахрањиване, утолико су биле тврђе. Најплиће пронађени су били сахрањени на дубини од око 30 cm. Најдубље закопани скелети нађени су на дубини од око 1,20m. Један од најплиће сахрањених скелета пронађен је на 30 cm испод земље. Према дужини костију стечен је утисак да се радило о покојнику који је био висок преко 2m. Његов скелет био је оивичен камењем пречника између 15 и 20 cm. Радници који су учествовали у ископавањима били су мишљења да се ради о човјеку кога су због неке његове врлине, његови насљедници на овакав начин издвојили од осталих. Један од присутних је рекао да се можда ради о Богоугодном човјеку, кога су издвајањем од осталих, његови ближњи посебно обиљежили.

Током обављања радова на уређењу манастирске порте, 2019. године, током копања наишло се на камени дио са уклесаним крстом, који нам само још једном доказује на постојање цркве.

На комплексу њива Кућерине 2, радом археолога аматера пронађен је бронзани прстен са монограмом, аустроугарски новчић, те пар уломака керамике. По мишљењу стручњака, прстен највјероватније потиче из средњег вијека.

На катастарској мапи Сувог Поља, у засеоку Зовац, уписан је топоним Мрамор. Мрамор (стећак) је средњовјековни надгробни споменик израђен од великог камена, понекад са уклесаним сликовним украсима а рјеђе и натписима. Гробља која садрже овакве споменике (некрополе) у народу су често називана мраморјем или грчким гробљем. На овом локалитету пронађен је бронзани средњовјековни прстен, који потиче отприлике између 10. и 15. вијека. Први примјерак оваквог прстена појавио се у селу "Матичане", недалеко од Приштине, на Косову и Метохији, Србија. По мишљењу стручњака, највјероватније да и овај примјерак, пронађен у Сувом Пољу, потиче са Космета, јер је утврђено да је тамо постојала радионица која је израђивала исто овакво прстење.

Османски период

Ослабљене феудалном неслогом и међухришћанским борбамa, балканске државе нису успјеле да одоле турским насртајима па се Семберијa, као и највећи дио околних земаљa, у 16. вијеку, нашла под турском влашћу. Коначно турско заузимање ових простора десило се највјероватније око 1530. године.

Најранији писани запис о Сувом Пољу потиче из 1533. године из „Сумарног пописа Зворничког санџака“ у тимару кнеза Мустафе, у коме је написано сљедеће: „Село Сухо Поље припада Теочаку, кућа 4, неожењених 2, приход од тимара (пореза) 500 акчи“.

Адем Ханџић, у свом дјелу из 1975. године "Тузла и њена околина", говори овако: "Нахија Теочак обухватала је 15 насеља, тј. осим оних раније наведених 7 које су насељавали власи још: Варош града Теочака, Сухо Поље, Бјелошевац (на Тамној), Угљевик или Лабдереси (долина Лаба), Трнову, Лукову, Орахову и Бањицу, као и 1 насељен чифлук, чифлук кнеза Радоње код села Рудина или Средњег Локања, који је спадао у тимар поменутог кнеза у тој нахији - укупно 324 куће порезних обвезника са 77 муџереда, од тога 71 муслиманску кућу са 24 муџереда (муслимани 21,9%: 1528. (код Влаха - 18%)".

Послије цијелог вијека релативне стабилности, Турска губи Панонију (у Бечком рату 1683-1699) и граница са Аустријом се враћа на Саву и Дунав. Већ 1716. у састав Аустрије улази цијела Посавина (као и Суво Поље што нам доказује налаз аустроугарског и њемачког новца из тог периода који је проналажен у селу) и том приликом је Бијељина у ратним сукобима претрпјела велика разарања. Турци поново заузимају Бијељину и њену околину 1739. године. Током ових ратова, и касније кроз цијели 18. и добар дио 19. вијека, трају миграције становништва узроковане крајње нестабилном ситуацијом. Први и Други српски устанак, Посавска буна и Српско-турски рат, због учешћа Срба из Семберије, имају за последицу привремено или трајно исељавање једног дијела становништва у крајеве преко Саве и Дрине. Након неуспјеха устаничког „офанзивног плана“ 1809. године, Срби у Семберији су страховито десетковани, па су многа насеља потпуно опустјела. У наредним годинама, у овај крај се насељавају досељеници из пасивних крајева Херцеговине и Црне Горе и њихови потомци су до деведесетих година 20. вијека чинили већину становништва Семберије.

Данас у Сувом Пољу постоји велики број топонима који подсјећају на период владавине Османском царства, тј. боравак Османлија на овом подручју, а неки од њих су: шума "Беговача" испод данашњег сеоског гробља, комплекс њива "Бегов конак"код манастира Часног Крста у Сувом Пољу, те комплекс њива "Чаир" (турска ријеч за ливаду, пашњак) у засеоку Пејчићи, итд...

Османлије су, као и остали народи који су боравили на овим просторима, иза себе оставили велики број археолошких трагова, па су тако широм села проналажене одређене количине предмета из османског периода, попут новчића, накита, фрагмената посуђа, остатака беговских конака (кућа).

Модерно доба

Након Другог свјетског рата, у поратним годинама у Сувом Пољу дјеловао је Дом за ратну сирочад "Дико Лопандић". 1954. године Дом је пресељен у Бијељину.

Пруга кроз село је изграђена 1917. године (Бијељина - Угљевик), а у селу је постојала жељезничка станица Дринско Сухо Поље. Пруга је накнадно добила крак према Мезграји. Године 1967. укинут је крак према Угљевику а 1979. укинут је крак и према Мезграји.

Спорт и рекреација

После другог свјетског рата, у селима Семберије и Мајевице почиње велико интересовање према спорту, па се у складу с тим оснивају и први фудбалски клубови. Оно што је посебно допринјело формирању квалитета фудбалске игре јесте постојање Дома за ратну сирочад који се налазио у селу. Та концентрација младости и жеље да се доказује у спортским надметањима у великој мјери је утицала на формирање фудбалског клуба "Јединство" у Сувом Пољу.

Како је интересовање расло, а неке екипе из сусједних села су учествовале и у такмичарском дијелу, дошло се до тренутка када се родила и идеја да се формира и региструје фудбалски клуб у Сувом Пољу. Према ријечима Ристе Марјановића, мјештанина Сувог Поља, биле су и двије раније регистрације клуба, или боље речено - два покушаја регистрације. Највјероватније ти покушаји нису успјели и опстали те 1961. и 1962. године због тога што није била довољно сазрела идеја да Суво Поље може и мора имати један фудбалски клуб.

Тако је тек 1963. покренута коначна иницијатива за регистрацију клуба. Није постојало питање какво име ће носити будући клуб. Појам "Јединство" било је симбол тог времена, и као такав заслужио је да се нађе у имену новооснованог клуба. Иницијатор за ову регистрацију био је Слободан Стојановић Столе. Фотографије за регистрацију урадио је Јово Живановић, јер су фото-апарати у то вријеме били ријетки, а он је ту справу посједовао. Неки од првих регистрованих играча били су: Слободан Стојановић Столе, Божидар Стевановић, Томо Танацковић, Јово Вићић, Вељко Богдановић, Тодор Марјановић, Цвијетин Мићић, Слободан Марић, Војо Лукић итд...

Регистрацију су извршили Ристо Марјановић и Крсто Ивановић у пратњи Мише Мијатовића, који су те 1963. понијели сву потребну документацију у Брчко, гдје је било сједиште подсавеза. Клуб је регистрован исте године, али је у наредном периоду наступао у склопу турнира који су се организовали на подручју општине Бијељина. Гостовало се у скоро свим мјестима у којима је игран фудбал - у Пучилама ФК "Горица", у Међашима ФК "Колектив", у Црњелову ФК "Задругар" и др. Један од таквих турнира у Међашима се памти и по томе што се на утакмицу отишло аутобусом, заједно са играчима ФК "Рудар" из Угљевика, јер се иначе на утакмице увјек ишло пјешке, бициклима, а понекад и запрежним колима. Сувопољску елипу су на гостовањима у сусједним мјестима често дочекивали са коментаром: "Ево дједа из Сувог Поља (Јован Марић) и његовије 11 студената", јер је Јован Марић био далеко најстарији и најискуснији у екипи, те је увијек имао потребу да буде у центру пажње.

Интересантна је прича о првој опреми и првим плавим дресовима којим је ФК Јединство располагало. Како је у то вријеме, слично као и данас, било присутно опредјељење у погледу навијања за неки од тимова "велике четворке", на иницијативу Милана Благојевића Буђе, упућен је допис ногометном клубу "Динамо" из Загреба, да помогне Јединству. Подршка у смислу да неколико играча Јединства навија за Динамо, да би у то име управа Динама могла даровати Јединству нешто од опреме. И послије неколико седмица на адресу ФК Јединства стигао је пакет у коме се налазила плава опрема - дресови, шорцеви и штуцне. Била је то немјерљива радост, а с друге стране, и захвалност управи Динама, и наравно, честитање Буђи за идеју, која је на општу радост свих Сувопољаца реализована.

Становништво

Националност	1991.	1981.	1971.
Срби	1.443 (96,00%)	1.565 (98,24%)	1.599 (98,76%)
Хрвати	2 (0,13%)	4 (0,25%)	8 (0,49%)
Муслимани	0	1 (0,06%)	10 (0,61%)
Југословени	40 (2,66%)	13 (0,81%)	0
остали и непознато	18 (1,19%)	10 (0,62%)	2 (0,12%)
Укупно	1.503	1.593	1.619

Демографија
Година	Становника
1948.	1.300
1953.	1.506
1961.	1.626
1971.	1.619
1981.	1.593
1991.	1.499

Литература

• „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

Спољашње везе

• Сајт града Бијељина Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (2. фебруар 2015)
• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)