Бијељина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили јединицу локалне самоуправе (некадашњу општину), погледајте чланак Град Бијељина.
Бијељина
Трг краља Петра I Карађорђевића
Трг краља Петра I Карађорђевића
Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Град Бијељина
Становништво
Становништво (2013) Increase 45.291
Положај
Координате 44°45′00″N 19°12′58″E / 44.75, 19.216
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Бијељина на мапи БиХ
{{{alt}}}
Бијељина
Бијељина на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 76300
Позивни број 055


Координате: 44° 45′ 00″ СГШ, 19° 12′ 58″ ИГД


Бијељина (погрешно Бјељина) је градско насеље у граду Бијељина у Републици Српској (БиХ). Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Бијељина пописано је 45.291 лица.[1], док је на подручју града (некадашње општине) пописано 114.663 лица.[2]

Географија[уреди]

Бијељина се налази у сјевероисточном дијелу Републике Српске (Босна и Херцеговина) на координатама 44°49′14" сjеверно и 20°27′44" источно, на 119 метара надморске висине. То је након Бањалуке друго насеље по величини у Републици Српској и пето у Босни и Херцеговини. Смјештена је у равници Семберији и представља раскршће путева за Србију, Хрватску и унутрашњост Босне и Херцеговине. Сматра се незваничним центром источног дијела Републике Српске са око 45.000 становника.[2] Удаљена је 6 км (4 км) од границе са Србијом и 40 км (25 км) са Хрватском. Пошто се налази практично у средишту плодне равнице, представља један од центара производње и трговине хране. Главнину производње чине житарице пшеница и кукуруз те поврће као купус, паприка и парадајз. Воћарство и сточарство су такође заступљени, али у мањој мјери. Бијељина је препознатљива по великом централном тргу, чију љепоту употпуњава амбијент оближњег градског парка.[3]

Клима[уреди]

На климатске услове који владају на овом простору највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјерено–континенталном панонском појасу, што значи да су љета топла а зиме умјерено хладне, док просјечна годишња температура износи 10 °C. Средња јулска температура износи 22 °C, јануарска -1 °C. Падавине су кроз годину углавном равномјерно распоређене, а најинтезивније су у периоду мајјуни, када су и најпотребније пољопривредним културама. Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 до 1100 mm/m².[4]

Историја[уреди]

Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолита - старчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере. Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.

Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка.

Међу значајне личности 19. вијека убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез бијељинске нахије, чији ликови се налазе на грбу града Бијељине.

Иако се име „Бијељина“ први пут помиње већ 1446. године, озваничено је тек 1918. године. Током владавине Аустроугарске град је носио име „Бјелина“ а прије тога „Белина“ и „Билина“.

Праисторија и антика[уреди]

Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег града Бијељине потичу из млађег каменог доба - неолита - старчевачке културе (5.000 - 3.000 година п. н. е.). Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба. Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница. Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног добавучедолском, костолачком и баденском.

У Дворовима код Бијељине откривени су експонати с краја бронзаног доба. Пронађени предмети потичу из женског гроба, из седмог вијека старе ере. Ријеч је о гарнитури појасних окова и спиралних украса, ниски од ћилибарских перли и стаклене пасте. Ови археолошки налази везују се за производе тракијско-кимеријског културног краја, из периода Гласиначке културе, круга чији је центар био на простору данашње Румуније и Карпата, па чак можда и за древни народ Ските.[5]

Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п.н.е). У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода налазе се на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 цм), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу и Патковачи. Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ад Дринум (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.[6]

Стари Словени[уреди]

Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека. На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, док је најзначајнији налаз комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини.[7] У то вријеме насеље на Бистрику, вјероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватала цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.[6]

Средњи вијек[уреди]

Прво помињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У „Љетопису попа Дукљанина“ помиње се једна побједа захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина“. Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана. Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:

„Дан 3. марта 1446.

Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну – 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.“[8]

Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду.[9] Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву. Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква. Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку. С тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добој града долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.[8]

Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за поревласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца. Из времена средњег вијека потиче најстарија грађевина у Семберији и један од симбола Бијељине – манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина краља Владислава II и кнеза Уроша Немањићa те да потиче с почетка 14. вијека.[8]

Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине помиње се 1514. године. Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи. У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње; као такав пренијет је на зграду драгаљевачке основне школе.[10]

Османско царство[уреди]

Први српски устанак[уреди]

Србија 1809. године

Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха. Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба“ дали су чувене устаничке вође – Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.[6]

Почетком априла 1807. године Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну. Стојану Чупићу је пало у удио да, са потребним снагама, запали Јању и Бијељину и побуни околна села. Судећи по оскудним аустријским извјештајима, устаници су у Босни претрпјели знатне губитке. Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вијест није била тачна. Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић. Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје. Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.[11]

Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: кнеза Ивана Кнежевића (1760—1840) као симбола српске племнитости, и Филипа Вишњића (1767—1834), најпознатијег српског гуслара. Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Града су представљени као чувари штита. У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783—1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића, помоћник старјешине Мачве. Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша – Јован Глигоријевић (1770—1813) из Броца – „Српски Леонида“ који је заједно са осталим „голаћима“, херојски погинуо у бици на Равњу, посљедњој бици Карађорђевог устанка.[6]

Аустроугарска монархија[уреди]

Други свјетски рат[уреди]

Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у Бијељину, у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однијели у другу собу, а пустили унутра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар мјесец 1942. године и ужасна зима, почеле су им се ноге у води мрзнути.[12]

Распад Југославије[уреди]

За више информација погледајте чланак Рат у Босни и Херцеговини.

Бијељина је током рата у Босни и Херцеговини била центар Српске аутономне области, САО Семберија и Мајевица, коју су организовале српске власти. Током и непосредно након тог рата извршене су значајне демографске промјене. Прије рата, главнину становништва у градском насељу је чинило муслиманско и српско становништво, а већину села су насељавали скоро искључиво Срби, осим села Јања. У првим данима априла 1992. године, паравојне снаге вођене Жељком Ражнатовићем „Арканом“ су ушле у насеље, након чега је велики број несрпског становништва из њега насилно исељен. Током преузимања Бијељине почетком априла, најмање 48 Муслимана цивила је убијено. У исто вријеме су у Бијељину пристигле бројне избјеглице српске припадности из осталих дијелова Босне и Херцеговине који су били под муслиманском и хрватском влашћу, те се структура становништва значајно промијенила у корист Срба. На дан 13. марта 1993. срушено је неколико џамија, међу којима и Атик-џамија у центру града.

По завршетку рата, повратком једног дијела становништва порастао је број Муслимана у односу на Србе, али је већинско становништво остало српско.

Архитектура[уреди]

Најстарија јавна грађевина у Бијељини била је српска православна црква коју су порушили Турци османлије и на чијим су темељима изградили Атик џамију 1520. године као задужбина Сулејмана Величанственог или 1687-1891 као задужбина Сулејмана Другог,[13], на што указују надгробни споменици пронађени приликом обнове Атик џамије послије Одбрамбено-отаџбинског рата; при ископавању темеља на којима се налазе ћирилични натписи. Други важан објекат је Црква светог Ђорђа, саграђена 1872. године. И трећа најстарија грађевина која потиче из 1876. године је зграда у којој се налази Музеј Семберије. Градски парк датира од 1892.

Знаменитости[уреди]

Споменик Краљу Петру Карађорђевићу

На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог прије Другог свјетског рата. Аутор оригиналног споменика је хрватски вајар Рудолф Валдец. Током Другог свјетског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а комунистичка власт је по завршетку рата одбила да га врати. Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992., реплика споменика је постављена на мјесто на коме се налазио и оригинални споменик, а на чијем мјесту је за вријеме СФРЈ био постаљен споменик борцима НОР-а. Аутор реплике је академски вајар Зоран Јездимировић.

Култура[уреди]

Српско културно умјетничко друштво „Семберија“ на „Фолк фесту“ 2006. године

У Бијељини ради Српско културно умјетничко друштво Семберија које његује фолклорну и музичку баштину српског народа и других народа који живе на простору бивше Југославије[14]. У Бијељини такође ради и Српско културно умјетничко друштво „Велика Обарска“.

Музеји[уреди]

За више информација погледајте чланак Музеј Семберије у Бијељини.

Бијељина има музеј Музеј Семберије који се налази у најстаријој згради у Бијељини а чији историјат је занимљив. Поред стручног кадра Музеј располаже са четири изложбене сале површине по 105 м квадратних и салом за повремене изложбе, у којима се налазе три сталне музејске поставке са цјелодневном и свакодневном отвореношћу. Археолошка изложба се налази у приземљу музеја и обухвата материјалне остатке цивилизације од неолита до касног средњег вијека. Ту је смјештена највећа и најзначајнија колекција средњовјековних натписа у БиХ и шире са 23 ћирилилична натписа на старословенском језику српске редакције.[15]

Школство[уреди]

У средњем вијеку хришћани су се писму учили углавном у манастирима. Прва основна школа у Бијељини је отворена 1838. године. 1902. године ова школа је реновирана, додан је један спрат и још неколико учионица. У периоду између 1893. и 1895. године ту је као наставник радио Јован Дучић. Све до 1919. године школа је била смјештена у овој згради, када је предана на управу новоотвореној реалној гимназији.

Основе школе[уреди]

Крајем Другог свјетског рата је промијењен школски систем, па је 1951. године отворена прва осмогодишња основна школа, а пет година иза тога и друга. Касније су отворене основне школе 1959. и 1966. године. Од 1953. године у граду постоји и основна музичка школа, у згради бивше Српске штедионице.

Средње школе[уреди]

Средње школе у Бијељини су сљедеће:

Високо школство[уреди]

Од 1992. године, Бијељина има и установе за високо и више школовање. Током година су се отварали нови приватни и државни факултети, а данас функционишу сљедећи:

Транспорт[уреди]

Од Бијељине води само једна пруга и то ка Шиду у Србији и није у функцији. Поред тога Бијељина има и авионско узлетиште.

Градски превоз повезује градско насеље са приградским насељима и саобраћа сваког дана према реду вожње. Градски превоз је у организацији ауто-превозника „Семберија транспорт“

Становништво[уреди]

Националност[16] 1991. 1981. 1971.
Муслимани [a] 19.024 (52,24%) 15.015 (48,24%) 14.929 (60,29%)
Срби 10.450 (28,69%) 7.866 (25,27%) 7.630 (30,81%)
Југословени 3.452 (9,47%) 6.028 (19,36%) 637 (2,57%)
Хрвати 366 (1,00%) 409 (1,31%) 677 (2,73%)
остали и непознато 3.122 (8,57%) 1.806 (5,80%) 888 (3,58%)
Укупно 36.414 31.124 24.761
Демографија
Година Становника
1879. 34.479 (котар)
1885. 38.455 (котар)
1895. 47.468 (котар)
1910. 58.002 (котар)
1921. 58.142 (котар)
1931. 78.602 (срез)
1948. 12.660 [16]
1953. 14.303
1961. 17.340
1971. 24.761
1981. 31.124
1991. 36.187

Током рата у БиХ муслиманско становништво се већином исељавало из Бијељине, односно Републике Српске, док је велики број Срба из Федерације Босне и Херцеговине и Хрватске био прогнан у Бијељину, односно Републику Српску. На тај начин је Бијељина одиграла значајну улогу за српске избјеглице, највише из Сарајева, Тузле, и Зенице и других крајева Федерације Босне и Херцеговине. У току овог рата број становника Бијељине је порастао за 30-40%.

Познате личности[уреди]

Сљедеће познате личности су рођене у Бијељини:

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. За садашњи статус Муслимана види чланак Муслимани.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.[мртва веза од March 2015]
  2. 2,0 2,1 Попис становништва у БиХ 2013.
  3. „Gradovi u Bosni i Hercegovini”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  4. http://virtual-srpska.com/geografija-bijeljina/
  5. „Bijeljina: Perle iz bronzanog doba”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 „Istorija :: ZVANIČNA PREZENTACIJA GRADA BIJELjINA ::”. Приступљено 26. 9. 2014.. [мртва веза од March 2015]
  7. „Музеј Семберије - Раносредњовијековни локалитет Јазбине у Батковићу”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  8. 8,0 8,1 8,2 „Историја :: ЗВАНИЧНА ПРЕЗЕНТАЦИЈА ГРАДА БИЈЕЉИНА ::”. Приступљено 26. 9. 2014.. [мртва веза од March 2015]
  9. „Stećci u Bijeljini”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  10. zzzeee40. „Bijeljina”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  11. „Junaci Prvog srpskog ustanka”. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  12. Највећи злочини садашњице: (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 200, 201
  13. Шта се крило испод Атик џамије? (5. јануар 2009)
  14. СКУД Семберија Бијељина, Приступљено 5. 5. 2013.
  15. „Muzej Semberija”. Bijeljina Danas. 25. 9. 2014.. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  16. 16,0 16,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: