Сун Јат Сен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сун Јат Сен
Sunyatsen1.jpg
Сун Јат Сен
Биографија
Датум рођења (1866-11-12)12. новембар 1866.
Место рођења Жонгшан
Династија Ћинг
Датум смрти 12. март 1925.(1925-03-12) (58 год.)
Место смрти Пекинг
Кина
Политичка
партија
Куоминтанг
1. јануар 1912. — 10. март 1912.
Наследник Јуан Шикај

Сун Јат Сен (Жонгшан, 12. новембар 1866Пекинг, 12. март 1925.)[1][2] је био кинески политичар и револуционар, први председник Републике Кине.[3] Као један од предводника идеје о Републици Кини, Сун Јат Сен се у тој земљи често назива „Отац домовине“. Сун Јат Сен је такође имао веома важну улогу у свргавању династије Ћинг у октобру 1911. Тај догађај је означио крај царске Кине. Године 1912. постаје први председник Републике Кине, а убрзо оснива и Куоминтанг, заједно са Сонгом Ђиаореном, тако да постаје његов први председник. Сун је био један од ујединитеља постимперијалне Кине и један је од ретких кинеских политичара 20. века кога једнако цене и у НР Кини и на Тајвану.[4]

Међутим, иако се Сун сматра једним од највећих политичара модерне Кине, његов политички живот је био обележен сталним сукобима и честим егзилима. Убрзо након револуционарног успеха он губи моћ у Тајвану, па зато формира и води неколико револуционарних влада како би се одупро ратним вођама који су контролисали већину нације. Сун није доживео да види како његова странка консолидује своју моћ у целој земљи. Његова странка, која је била у слабом савезу са комунистима, се распала на две фракције након његове смрти. Највећа Сунова заоставштина данас је његова политичка филозофија позната као Три народна начела. Сун Јат Сен је умро 12. марта 1925. од рака јетре.

Најзначајнији Сунов допринос је у његовом развоју политичке филозофије познате као Три принципа човечанства: национализам (неетничка, независност од империјалистичке доминације), демократија,[5] и људско издржавање (слободна трговина и модерна пореска реформа[6]).[7][8]

Имена[уреди]

Јун је рођен као Сун Вен (кантонски: Syūn Màhn; 孫文), а његова генеалошко име је било Сун Деминг (Syūn Dāk-mìhng; 孫德明).[1][9] Као дете, његов надимак је био Тај Цеунг (Дај-жеухнг; 帝象).[1] Суново стилско име је било Цајџи (Jai-jī; 載之), а његово крштено име је било Жисин (Yaht-sān; 日新).[10] Док је похађао школу у Хонгконгу он је имао уметничко име Јат-Сен ((на језику: кинески)).[11] Сун Џунгшан (孫中山), најпопуларније од његових кинеских имена, је изведено из његовог јапанског имена Nakayama Shō (中山樵), псеудонима који му је дао Тотен Мијазак док се крио у Јапану.[1]

Младост[уреди]

Место рођења и рани живот[уреди]

Сун Јат Сен је рођен 12. новембра 1866. од оца Сун Даченга и мајке Мадаме Јанг.[2] Његово место рођења је село Цуејхенг, Сјангшан округ (сад град Џунгшан), Гуангдунг.[2] Он је имао Хака (са коренима у Циђин, Хејуен, Гуангдунг)[12] и кантонску културну позадину. Његов отац је имао веома мало земље и радио је као кројач у Макау, и као калфа и носач.[13] Након завршетка основног образовања, преселио се у Хонолулу у Краљевству Хаваји, где је живео угодан живот умерено богате класе уз подршку свог старијег брата Сун Меја.[14][15][16][17]

Године образовања[уреди]

У својој десетој години живота, Сун Јат Сен је почео да похађа школу,[1] и упознао је свог пријатеља из детињства Лу Хаодонга.[1] У својој тринаестој години, 1878, након што је провео неколико година у локалној школи, Сун је отишао да живи са својим старијим братом, Сун Мејом (孫眉) у Хонолулуу.[1] Сун Меј је финансирао Сун Јат Сеново образовање и касније је био један од главних доприносилаца рушењу Манџураца.[14][15][16][17]

Сун Јат Сен (задњи ред, пети с лева) и његова фамилија

Током његовог боравка у Хонолулуу, Сун Јат Сен је похађао Иолани школу где је студирао енглески, британску историју, математику, науку и хришћанство.[1] Мада он у почетку није могао да говори енглески, Сун Јат Сен је брзо научио језик и добио је награду за академско остварење од краља Дејвида Калакауе пре завршетка школовања 1882. године.[18] Он је затим похађао Оаху колеџ (у данашње време познат као Пунахоу школа) током једног семестра.[1][19] Године 1883. он је био послат кући у Кину, јер је његов брат био забринут да је Сун Јет Сен почео да прихваћа хришћанство.[1]

Кад се вратио у Кину 1883. у својој седамнаестој години, Сун се поново срео са својим пријатељом из детињства Лу Хаодонгом у Бејђидјену (北極殿), храму села Цуејхенг.[1] Они су видели како многи сељани обожавају Вејђија (дословно северни пол) цара-бога у храму, и били су незадовољни њиховим античким методама лечења.[1] Они су разбили кип, изазивајући гнев сељана, те су побегли у Хонгконг.[1][20][21] Док је боравио у Хонгконгу 1883. године он је студирао при Диосесанској школи за дечаке, а од 1884 до 1886 он је похађао Владину централну школу.[22]

Године 1886. Сун је студирао медицину у Гуангџоу Бођи болници под управом хришћанског мисионара Џона Ф. Кера.[1] На крају, добио је дозволу за хришћанску праксу као лекар од Хонгконшког колеџа медицине за Кинезе (претходника Универзитета у Хонгконгу) 1892. године.[1][11] Вредно је помена, да од његове класе са 12 ученика, Сун је био један од двојице који су дипломирали.[23][24][25]

Верски погледи и хришћанско крштење[уреди]

У раним 1880-тим, Сун Меј је послао свог брата у Иолани школу, која је била под надзором британских англиканаца и којом је управљао англикански прелат са именом Алфред Вилис. Језик наставе био је енглески. Мада је бискуп Вилис наглашавао да нико није био присиљаван да прихвати хришћанство, од студената је затевано да недељом присуствују миси. У Иолани школи, млади Сун Вен је први пут дошао у контакт са хришћанством, и оно је на њега оставило дубок утисак. Шрифин пише да је хришћанство имало велики утицај на читав Сунов будући политички живот.[26]

Сун је касније био крштен у Хонгконгу (4. маја 1884) посредством Ч. Р. Хагера,[27][28][29] једног америчког мисионара Конгрегацијске цркве Сједињених Држава (ABCFM), уз свесрдни презир његовог брата. Овај свештеник је исто тако постао Сунов пријатељ.[30][31] Сун је редовно ишао у Дуо Цаи цркву (道濟會堂), коју је основало Лондонско мисионарско друштво 1888. године,[32] док је студирао западну медицину у Хонгконшком колеџу медицине за Кинезе. Сун је замишљао револуцију која би била слична мисији спасења хришћанске цркве. Његова конверзија у хришћанство је била повезана са његовим револуционим идеалима и иницијативом за напредак.[31]

Године 1924. Љао Чунгџен, проминентни и утицајни владин званичник тог периода, организовао је састанак између Суна и Марте Рут, познатог новинара и путујућег наставника Бахаи вере у касном 19. и раном 20. веку. Током тог сусрета Сун је дошао у контакт са учењима Бахаи вере, изражавајући захвалност за њихове напоре и проглашавајући их „веома релевантним за потребе Кине”.

Трансформација у револуционара[уреди]

Четири бандита[уреди]

Фотографија Сун Јат Сена (седи, други с лева) и његових револуционарних пријатеља, Четири бандита, укључујући Yeung Hok-ling (лево), Chan Siu-bak (седи, други с десна), Yau Lit (десно), и Guan Jingliang (關景良) (стоји) у Хонгконшки колеџ медицине за Кинезе, око 1888. године

Током побуне из периода династије Ћинг око 1888, Сун је боравио у Хонгконгу са групом револуционарних мислилаца којима је био дат надимак Четири бандита на Хонгконшком колеџу медицине за Кинезе.[33] Сун, који је постајао све више фрустриран са конзервативном Ћинг владом и њеним одбијањем да прихвати знање из технолошки напредних западних земаља, напустио је своју медицинску праксу како би посветио своје време трансформацији Кине.

Оживљавање кинеског дружтва[уреди]

Године 1891, Сун се се сусрео са револуционарним пријатељима у Хонгконгу укључујући Јеунг Ку-вана који је био лидер и оснивач Фуженског књижевног друштва.[34] Ова група је ширила идеју рушења Ћинга. Године 1894, Сун је написао 8.000 знакова дугу петицију Ћинг поткраљу Ли Хунгџангу представљајући своје идеје за модернизацију Кине.[35][36][37] Он је путовао у Тјенцин да лично уручи своју петицију Лију али му није била одобрена аудијенција.[38] Након овог искуства, Сун се неопозиво окренуо револуцији. Он је напустио Кину и отишао на Хаваје, где је основао Друштво за оживљавање Кине, које је било посвећено револуционисању кинеског просперитета. Припадници су били углавном кинески исељеници, посебно из ниже друштвене класе. Истог месеца 1894. године Фуженско књижевно друштво је било спојено са хонгкошким оделом Друштва за оживљавање Кине.[34] Након тога, Сун је постао секретар новоформираног Друштва за оживљавање Кине, којим је председавао Јеунг Ку-ван.[39] Они су прикривали су своје активности у Хонгконгу у виду вођења посла под именом „Куен Ханг клуб”[40]:90 (乾亨行).[41]

Радови[уреди]

  • Оквир националне реконструкције/Ђијен Куо Та Кан (1918)
  • Основе националне реконструкције/Ђенгуо фанглуе (1924)
  • Принцип национализма (1953)

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 Singtao daily. Saturday edition. 23 October 2010. 特別策劃 section A18. Sun Yat-sen Xinhai revolution 100th anniversary edition 民國之父.
  2. 2,0 2,1 2,2 „Chronology of Dr. Sun Yat-sen”. National Dr. Sun Yat-sen Memorial Hall. Приступљено 12. 03. 2014. 
  3. ^ Tingyou Chen, Chinese Calligraphy, Cambridge University Press . pp. 113
  4. ^ Heater 1987.
  5. ^ „Three Principles of the People”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 15. 05. 2017. 
  6. ^ Trescott 2007, стр. 46–48.
  7. ^ Schoppa, Keith R. (2000). The Columbia guide to modern Chinese history. Columbia University Press. стр. 282. ISBN 978-0-231-11276-5. 
  8. ^ Trescott, Paul B. (1886). Protection or Free Trade: An examination of the tariff question, with especial regard to the interests of labor. 
  9. ^ 王爾敏. 思想創造時代:孫中山與中華民國. 秀威資訊科技股份有限公司 publishing. ISBN 978-986-221-707-8.. ISBN 978-986-221-707-8.. p 274.
  10. ^ 王壽南. [2007] (2007). Sun Zhong-san. 臺灣商務印書館 publishing. ISBN 978-957-05-2156-6.. ISBN 978-957-05-2156-6.. p 23.
  11. 11,0 11,1 游梓翔. [2006] (2006). 領袖的聲音: 兩岸領導人政治語藝批評, 1906–2006. 五南圖書出版股份有限公司 publishing. ISBN 978-957-11-4268-5.. ISBN 978-957-11-4268-5.. p 82.
  12. ^ 作者:门杰丹 (04. 12. 2003). „浓浓乡情系中原—访孙中山先生孙女孙穗芳博士 - Interview with Dr. Sun Yat-granddaughter of Dr. Sun Suifang”. www.chinanews.com (на језику: Chinese). Приступљено 30. 07. 2012. 
  13. ^ Bergère, Marie-Claire; Lloyd, Janet (1998). Sun Yat-sen. Stanford University Press. стр. 24—. ISBN 978-0-8047-4011-1. 
  14. 14,0 14,1 Kubota, Gary (20. 08. 2017). „Students from China study Sun Yat-sen on Maui”. Star-Advertiser. Honolulu. Приступљено 21. 08. 2017. 
  15. 15,0 15,1 staff, KHON web (03. 06. 2013). „Chinese government officials attend Sun Mei statue unveiling on Maui”. KHON2. Honolulu. Архивирано из оригинала на датум 22. 08. 2017. Приступљено 21. 08. 2017. 
  16. 16,0 16,1 „Sun Yat-sen Memorial Park”. Hawaii Guide. Приступљено 21. 08. 2017. 
  17. 17,0 17,1 „Sun Yet Sen Park”. County of Maui. Приступљено 07. 11. 2018. 
  18. ^ „Dr. Sun Yat-Sen (class of 1882)”. ʻIolani School website. Архивирано из оригинала на датум 20. 07. 2011. 
  19. ^ Brannon, John (16. 08. 2007). „Chinatown park, statue honor Sun Yat-sen”. Honolulu Star-Bulletin. Приступљено 17. 08. 2007. »Sun graduated from Iolani School in 1882, then attended Oahu College—now known as Punahou School—for one semester.« 
  20. ^ „基督教與近代中國革命起源:以孫中山為例”. Big5.chinanews.com:89. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2011. Приступљено 26. 09. 2011. 
  21. ^ „歷史與空間:基督教與近代中國革命的起源──以孫中山為例 – 香港文匯報”. Paper.wenweipo.com. 02. 04. 2011. Приступљено 26. 09. 2011. 
  22. ^ „中山史蹟徑一日遊”. Lcsd.gov.hk. Архивирано из оригинала на датум 02. 11. 2011. Приступљено 26. 09. 2011. 
  23. ^ HK university. [2002] (2002). Growing with Hong Kong: the University and its graduates: the first 90 years. ISBN 978-962-209-613-4.. ISBN 978-962-209-613-4.
  24. ^ Singtao daily. 28 February 2011. 特別策劃 section A10. Sun Yat-sen Xinhai revolution 100th anniversary edition.
  25. ^ South China morning post. Birth of Sun heralds dawn of revolutionary era for China. 11 November 1999.
  26. ^ [1], Sun Yat-sen and Christianity.
  27. ^ "...At present there are some seven members in the interior belonging to our mission, and two here, one I baptized last Sabbath,a young man who is attending the Government Central School. We had a very pleasant communion service yesterday..." – Hager to Clark, 5 May 1884, ABC 16.3.8: South China v.4, no.17, pp. 3
  28. ^ "...We had a pleasant communion yesterday and received one Chinaman into the church..." – Hager to Pond, 5 May 1884, ABC 16.3.8: South China v.4, no.18, pp. 3 postscript
  29. ^ Rev. C. R. Hager, 'The First Citizen of the Chinese Republic', The Medical Missionary v.22 1913, pp. 184
  30. ^ Bergère: 26
  31. 31,0 31,1 Soong 1997, стр. 151-178
  32. ^ 中西區區議會 [Central & Western District Council] (новембар 2006), „孫中山先生史蹟徑 - Dr Sun Yat-sen Historical Trail” (PDF), Dr. Sun Yat-sen Museum (на језику: енглески), Hong Kong, China: Dr. Sun Yat-sen Museum, стр. 30, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 02. 2012, Приступљено 15. 09. 2012 
  33. ^ Bard, Solomon. Voices from the past: Hong Kong, 1842–1918. [2002] (2002). HK university press. ISBN 978-962-209-574-8.. ISBN 978-962-209-574-8. стр. 183.
  34. 34,0 34,1 Curthoys, Ann. Lake, Marilyn. [2005] (2005). Connected worlds: history in transnational perspective. ANU publishing. ISBN 978-1-920942-44-1.. ISBN 978-1-920942-44-1. стр. 101.
  35. ^ Wei, Julie Lee. Myers Ramon Hawley. Gillin, Donald G. [1994] (1994). Prescriptions for saving China: selected writings of Sun Yat-sen. Hoover press. ISBN 978-0-8179-9281-1.. ISBN 978-0-8179-9281-1.
  36. ^ 王恆偉. (2005) (2006) 中國歷史講堂#5 清. 中華書局. ISBN 978-962-8885-28-2.. p 146.
  37. ^ Bergère: 39–40
  38. ^ Bergère: 40–41
  39. ^ (Chinese) Yang, Bayun; Yang, Xing'an (November 2010). Yeung Ku-wan – A Biography Written by a Family Member. Bookoola. p. 17. ISBN 978-988-18-0416-7.
  40. ^ Faure, David (1997). Society. Hong Kong University Press. ISBN 9789622093935. , founder Tse Tsan-tai's account
  41. ^ „孫中山第一次辭讓總統並非給袁世凱 – 文匯資訊”. Info.wenweipo.com. Архивирано из оригинала на датум 22. 03. 2012. Приступљено 26. 09. 2011. 

Литература[уреди]

  • Heater, Derek Benjamin (1987) [1987]. Our world this century. ISBN 978-0-19-913324-6. 
  • Trescott, Paul B. (2007). Jingji Xue: The History of the Introduction of Western Economic Ideas Into China, 1850–1950. Chinese University Press. стр. 46—48. »'The teachings of your single-taxer, Henry George, will be the basis of our program of reform.'« 
  • Soong, Irma Tam (1997). Sun Yat-sen's Christian Schooling in Hawai'i. Hawai'i: The Hawaiian Journal of History, vol. 31. 
  • Sun Yat-sen's vision for China / Martin, Bernard, 1966.
  • Sun Yat-sen, Yang Chu-yun, and the early revolutionary movement in China / Hsueh, Chun-tu
  • Bergère, Marie-Claire (2000). Sun Yat-sen. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4011-1. 
  • Sun Yat-sen 1866–1925 / The Millennium Biographies / Hong Kong, 1999
  • Sun Yat-sen and the origins of the Chinese revolution Schiffrin, Harold Z. /1968.
  • Sun Yat-sen; his life and its meaning; a critical biography. Sharman, Lyon, / 1968, c. 1934
  • Sun Yat Sen in Penang. Khoo Salma Nasution, Areca Books / 2008, c. 2010
  • „Sun Yat Sen Nanyang memorial hall”. Приступљено 07. 05. 2015. 
  • „Doctor Sun Yat Sen memorial hall”. Приступљено 01. 07. 2005. 
  • „A detailed talk about Sun Zhongshan” (на језику: Chinese). Архивирано из оригинала на датум 05. 04. 2004. Приступљено 01. 01. 2005. 
  • „Toten Miyazaki bio”. 
  • Pearl S. Buck, The Man Who Changed China: The Story of Sun Yat-sen (1953)
  • Lawrence M. Kaplan, Homer Lea: American Soldier of Fortune (University Press of Kentucky, 2010).

Спољашње везе[уреди]