Тасманијски ђаво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Тасманијски ђаво
Tasdevil large.jpg
мужјак
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Инфракласа:
Ред:
Породица:
Род:
Sarcophilus
Биномијално име
Sarcophilus harrisii
(Boitard, 1841)

Тасманијски ђаво (лат. Sarcophilus harrisii) је врста торбара месождера са Тасманије. Једини је представник рода Sarcophilus. После изумирања тилацина, постао је највећи торбар месождер у свету. Има црно крзно, а познат је по гласним и застрашујућим крицима које испушта. Из Аустралије је нестао пре више од 3 000 година опставши само на Тасманији. Због претње стоци, био је ловљен све до 1941. године, када је стављен под заштиту. Од касних 1990-их, међу тасманијским ђаволима је све заступљенији фацијални тумор, због чега је ова врста у опасности од изумирања.

Исхрана[уреди]

Лове свој плен сами, али једу у групи, притом праве велику буку, испуштају храпаве гласове који се чују километрима далеко, јер се око ловине окупи и до 12 јединки. Нису пробирлјиви што се избора хране тиче, лове и једу вомбате, мале сисаре, гмизавце, рибе, жабе, инсекте и чак домаће животиње, нпр. лешеве оваца. Једу много, поједу у просеку хране количински у вредности од 15% њихове укупне телесне масе, а могу појести и до 40% своје укупне масе. Врло су има мале потребе за водом. Спадају у животиње са најмањом потрошњом воде, тј. са најмањом потребом.

Станиште[уреди]

Насељавају читаву територију Тасманије, има их и у урбаним насељима. Посебно им погодују суве шумске области и обална, шумом окружена подручја.

Рак лица[уреди]

1995. године тумор лица тасманијског ђавола опустошио је популацију ових животиња у Тасманији. 65% популације је било заражено. Смртност је 100% у популацији од 12 - 18 месеци живота. Порекло ове врсте рака је још увек непознато, истраживања се спроводе, мониторинг врсте постоји. Из популација се одстрањују све болесне јединке, ради спречаванја ширења заразе, јер је утврђено да је болест „прелазна“. Животиње се заразе контактом или током заједничке исхране. До смрти долази јер болест оштећује у великој мери њихово лице, када више не могу да се хране, умиру од глади. Један од узрока може бити и изузетно ниска стопа генетичке разноврсти и хромозомске мутације јединствене и чешће међу карниворним сисарима. Потпуно здраве јединке издвојене су и гаје се заштићене и надзиране од стране Аустралијске владе, за случај да дође до изумирања популације која живи слободно у природи.

Понашање[уреди]

Активност и територијалност[уреди]

Активни су у сумрак и током ноћи, тада лове свој плен. Током дана се одмарају и дремају у жбуњу или јазбинама. Територијалне су животиње, заузимају простор од 8 - 20 км2, али се он може преклапати и са територијом других животиња. Обележавају своју територију својим урином или изметом, дају до знања другим јединкама да је одређена јазбина заузета.

Социјална структура[уреди]

Солитарне су животиње, групишу се само током исхране, јединке заједно комадају плен.

Хијерархија[уреди]

Обично установљују доминацију својим ставом и гласним звуковима, где долази и до међусобних окршаја, који су чести у

сезони парења једнако као и за време исхране.

Звучна и визуелна комуникација[уреди]

Слух је код њих изузетно добро развијен. Проучавањем ових животиња током храњења, примећено је 20-ак различитих положаја тела, међу којима је и карактеристично злобно, јогунасто зевање и 11 различитих вокалних начина изражавања.

Хемијска комуникација[уреди]

Имају одличан осећај за мирисе. Када је узнемирен или нападнут, у самоодбрани испушта веома непријатан мирис, налик

ономе код твора. Територију обележавају урином или изметом.

Визуелна комуникација[уреди]

Када су узнемирени и љути, уши им поцрвене и то постане врло уочљиво. Крв надире у уши, а оне су без длачица и имају танку кожу, што додатно олакшава посматрачу да одреди у каквом је расположењу ова животиња. Пошто су тасманијски ђаволи ноћне животиње, тј. лове ноћу, вид им је најјаснији у црно-белој техници. Под оваквим условима обично запажају објекте који се крећу, али врло тешко виде објекте који мирују.

Начин кретања[уреди]

Није нарочито способан за верање по дрвећу, али је добар пливач и успева вешто да избегне опасност тако што у трену склизне испод површине воде, а уколико га гоне, у стању је да неприметно пређе знатне раздаљине пре него што изрони, обично на скровитом месту (Сандерсон 1967.)

Репродукција и брига о потомству[уреди]

Сезона парења је у пролеће и лето и највише младунаца се окоти у периоду од новембра до марта. Женке достижу полну злелост у другој години живота, фертилне су једном годишње. Мужјаци се боре за њихову наклоност, те се женке паре са доминантним мужјаком. Парење се одвија у марту, независно од доба дана или ноћи. Једну женку може парити и више мужјака, ако није чувана од стране доминантног мужјака. Код женки се оплоди више јајних ћелија и на свет долази више младунаца, не само један, као код већине торбара. Гравидитет траје 21 дан и рађа се чак 20-ак сићушних младунаца који теже само од 0,18-0,24г. Чим се роде, почиње компетиција на путу до мајчине торбе и брадавице. Женка има само 4 брадавице, па ће тако само 4 младунца успети да преживе, остале ће вероватно појести мајка. У просеку преживи више малих женки него мужјака. Торба је окренута другачије, улаз је са задње стране, те мајка нема увида у оно што се у торби дешава са младунцима. Младунци у торби остају закачени за брадавицу и хране се мајчиним млеком наредних 105 дана. Сисајући напредују брзо, па напуштају торбе теже око 500г. У периоду од октобра до децембра су још увек у мајчиној близини истражујући околину и живе са њом у јазбини, а у јануару се потпуно осамостаљују.