Торбари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Торбари
Временски распон: средина Креде — данас, 65–0 Ma
Kangaroo and joey03.jpg
женка источног сивог кенгура са младунцем
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Поткласа:
Инфракласа:
Marsupialia

Illiger, 1811
Редови
Marsupial biogeography present day - dymaxion map.png
савремени ареал торбара

Торбари (Marsupialia) су инфракласа сисара која са плаценталним сисарима (Placentalia) чини поткласу виших сисара (Theria). Најважније карактеристике торбара су постојање, код већине врста, пара коштаних наставака на препонама, између којих је разапета кожна дупликатура названа торба (марсупиум), као и то што се младунци торбара рађају непотпуно развијени и што (младунци већине врста) своје постембрионално развиће завршавају у торби.[1] Већина торбара живи у Аустралији, а присутни су и у Америкама.

Грађа тела[уреди]

Торбари имају читав низ особина које су типичне за све сисаре као што су крзно које се састоји од длака, три слушне кости, ошит и друге особине. Међутим постоји и низ других анатомских особина, поред начина доношења младунаца на свет, по којима се разликују од виших сисара.

Лобања и зуби[уреди]

Грађа њихових лобања има неке посебности. Део лобање у којем је смештен мозак је релативно мали и узак, што се у поређеwу с вишим сисарима исте величине тела одражава мањим и једноставније грађеним мозгом. Још једна особеност је непце, које, за разлику од виших сисара, увек има неколико отвора.

И зубало ових животиња се у неким аспектима разликује од плаценталних животиња. Тако сви припадници овог таксона, с јединим изузетком здепаша, имају различит број секутића у горњој и дољњој чељусти. Рани торбари имали су зубну формулу 5/4-1/1-3/3-4/4, што значи да су у једној половини чељусти (горњој) имали пет, а у другој (доњој) четири секутића, по један очњак, три преткутњака и четири кутњака, дакле, укупно 50 зуба. Код неких таксона задржао се тај првобитни број зуба, док су други, пре свега услед врсте прехране, смањили број зуба. Још и данас торбари у великом броју случајева имају 40 до 50 зуба, дакле битно више од упоредивих плаценталних животиња. При томе имају упадљиво велики број секутића, и до 10, у горњој чељусти, као и већи број кутњака од преткутњака. Промена зуба се догађа само с трећим преткутњаком, сви остали зуби већ избијају као трајни.

Друге телесне посебности[уреди]

Грађа органа за разможавање код торбара се такође разликоје од оног код виших сисара. Торбари имају двоструке полне органе. Тако женке имају две матернице и две вагине, а мужјаци један расцепљени или двоструки пенис.

Торба (Marsupium) постоји код многих, али не и код свих врста ове групе животиња. Неки торбари имају сталну торбу, код других се развија само у раздобљу подизања младунаца, док је неке врсте уопште немају. Код њих се младунци скривају у кожним наборима који су у ствари закржљали остаци торбе, или крзну мајке. Смештај, односно отвор торбе је различит, како би са обзиром на начин живота врсте младунци били заштићени на најбољи могући начин. Тако клокани који се крећу скакањем, имају торбу отворену одозго, према напред, док многе друге врсте које ходају или се пењу имају отвор торбе на доњој страни, отворен према назад. Торбу имају по правилу женке, мада код једне врсте која живи у води (водени опосум (Chironectes minimus)) и мужјаци имају торбу. У њу код пливања и брзог трчања смештају скротум.

Генерално и конвергенција[уреди]

Petaurus breviceps из породице клижајућих торбара може уз помоћ својих летних кожица клизити ваздухом

Торбари показују велике разлике у грађи тела што показује прилагођавање великом броју различитих животних околина. Тако је црвенкасти големи клокан висок и до 1,80 а тежак око 90 килограма, при чему је значајно мањи и лакши од неких врста изумрлог рода Diprotodon. Најмањи припадници овог подразреда су Planigale, који често досегну дужину тела само до 5 cm, и тежину од 5 грама.

Неке врсте показују запањујућу сличност с вишим сисарима, и заправо су огледни примерци конвергенције. Тако је истребљени тасманијски тигар јако личио на вука, док су многе врсте торбара развиле летне кожице на исти начин како су развијене и код виших сисара, и омогућују им клизање или једрење ваздухом. Неке групе торбара већ својим именом указују на велику сличност са групама виших сисара.

Развој младунаца[уреди]

Младунци се рађају у врло раној фази, а онда настављају да се развијају држећи се чврсто за мајчино тело. На пример, женка кенгура рађа младунче после 39 дана трудноће, које затим у торби проводи наредних 250 дана.[1] У тренутку рођења младунче торбара је сићушно, слепо и голуждраво. Његови удови нису потпуно формирани, али оно некако ипак успева да кроз мајчино крзно допузи до брадавица. Неки торбари, укључујући кенгуре и вомбате, имају велике кожне торбе око брадавица. Кенгурова торба је дубока и окренута унапред да мали кенгур не би испао. Вомбати су животиње које се укопавају у земљу, и њихове торбе су окренуте уназад да земља не би упадала у њих. Остали торбари скоро и да немају торбе. Њихови младунци се једноставно чврсто држе сисе све док не одрасту. Ако женка торбара има само једног или два младунца, она може да их носи у торби, или, као коала, на леђима. Мали торбари, као на пример опосум или бандикут, који истовремено рађају по неколико младунаца, морају да их пребаце у гнездо када постану претешки да би их носили са собом.

Распрострањеност[уреди]

Већина торбара живи у Аустралији, подручја око Аустралије, и делове Америке. Милионима година, све до доласка људи, Аустралија је била изолована од остатка света. На другим континентима, торбари су углавном губили битку за храну од плаценталних сисара и тако су, са изузетком породице опосума у Америци, изумрли. У Аустралији нису имали супарника међу сисарима и веома су добро напредовали.

У Америци већина живи на подручју јужне, а само неке врсте у средњој Америци. Једина врста која настањује северну Америку је северни опосум, где се као хемерофил раширио великим подручјима САД, па чак и Канаде. Највећи број врста живи у Аустралији и на Новој Гвинеји. Поред тога, живе и у источним деловима Индонезије, источно од Сулавесија и Молука, а западна граница распрострањености им је Воласова линија. Подручје које торбари настањују шири се према истоку до Соломонских острва, али их нема на другим пацифичким острвима, као нити на Новом Зеланду.

Торбари су населили најразличитија станишта. Могу се наћи у шумама, на травњацима, у брдовитим крајевима, а и у пустињама. Међутим, уочљиво је да се, за разлику од виших сисара, једва понека врста прилагодила животу у води. То је успело само врстама водени опосум (Chironectes minimus) и у мањој мери Lutreolina crassicaudata. Развили су пливајуће кожице, а торбе им се водонепропусно затварају. Многе врсте живе на дрвећу и насупротним палцем и репом којим се користе за прихваћање за гране показују врло добру прилагођеност тој врсти околине, док други живе искључиво на тлу.

Начин живота[уреди]

Једнако као што су им различите околине у којима живе, торбари се разликују и начином живота, тако да се једва може рећи нешто уопштено што би у том смислу вредило за све. Неке су врсте дневне, друге ноћне животиње, а треће су активне у сумрак, неке су самотњаци, а друге живе у групама. У поређењу с вишим сисарима, мање су социјализовани. Многе врсте су самотњаци или живе у лабавим групама без трајних социјалних структура; групе са комплексно развијеним међусобним односима надређености и подређености су врло ретке.

Значајно су им различите и прехрамбене навике. Постоје искључиви биљождери као што су клокани, здепаши и коале, затим свеждери као што су пацоваши и носати торбари, али и месождери као што су звераши и неке врсте опосума. Након што су изумрли велики месождери, као што су били тасманијски тигар који је изумро недавно и још пре око 50.000 година изумрла породица лавова торбара (Thylacoleonidae), тасманијски ђаво је највећи данас још живући торбар месождер.

Унутрашња систематика[уреди]

Раније систематике обухватале су све торбаре у један једини ред, Marsupialia. Савремена истраживања су их поделила у седам редова, који се могу разврстати у два надреда.

  • Ameridelphia обухватају, с једним изузетком, све торбаре који живе на америчком континенту, и деле се на два реда:
  • Australidelphia се састоји од пет редова од којих један живи на југу јужне Америке, док сви остали настањују подручје Аустралије и њене околине:

Класификација торбара[уреди]

Постоје две основне таксономске гране торбара, које се наводе као надредови: Ameridelphia (амерички торбари) и Australidelphia (аустралијски торбари). Ред Microbiotheria је распрострањен у Јужној Америци, али се сматра блиским аустралијским тробарима.

надред Ameridelphia
ред Didelphimorphia
породица Didelphidae
ред Paucituberculata
породица Caenolestidae
надред Australidelphia
ред Dasyuromorphia
породица Dasyuridae
породица Myrmecobiidae
породица †Thylacinidae
ред Diprotodontia
породица Acrobatidae
породица Burramyidae
породица †Diprotodontidae
породица Hypsiprymnodontidae
породица Macropodidae
породица Petauridae
породица Phalangeridae
породица Phascolarctidae
породица Potoridae
породица Pseudocheiridae
породица Tarsipedidae
породица †Thylacoleonidae
породица Vombatidae
ред Microbiotheria
породица Microbiotheriidae
ред Notoryctemorphia
породица Notoryctidae
ред Peramelemorphia
породица †Chaeropodidae
породица Peramelidae
породица Peroryctidae
ред †Yalkaparidontia
породица †Yalkaparidontidae

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Проф. др Данијела Петровић. „Природне науке III - Кичмењаци II - 10. предавање”. Педагошки факултет – Сомбор, Универзитет у Новом Саду. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]