Тихов кратер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тихов кратер
Tycho LRO.png
Тихов кратер на Месецу снимљен
Лунарним извиђачким орбитером НАСЕ
Координате 43° 18′ 36″ с. г. ш.
11° 21′ 36″ з. г. д.
Пречник 86 км
Дубина 4,8 км
Епоним Тихо Брахе

Тихов кратер је истакнути лунарни ударни кратер смештен у јужном висијском делу Месеца, назван по данском астроному Тиху Брахеу (1546—1601).[1] Јужно од Тиховог кратера налази се Стритов кратер, источно је Пиктетов кратер, а на северосевероистоку се налази Сасаридесов кратер. Површина око Тиха је препуна других кратера различитих величина, а многи од њих прекривају још старије кратере. Неки од мањих кратера су секундарни кратери, тј. формирани су од већих комада избаченог материјала из Тиха.

Опис[уреди]

Кратер је оштро дефинисан, за разлику од старијих кратера који су деградирани накнадним ударима. Унутрашњост има висок албедо (степен рефлексије) који се истиче кад је Сунце у зениту, а кратер је окружен препознатљивим системом жлебова (усека), који формирају дуге паоке који досежу и до 1.500 километара. Делови ових жлебова се могу видети чак и када је Тихо осветљен само Земљиним одсјајем. Због својих истакнутих усека, Тихо се мапира у оквиру система/периода Коперник.[2]

Старост[уреди]

Тихо је релативно млад кратер, са процењеном старости од 108 милиона година, на основу анализе узорака кратера добијених током мисије Аполо 17. Ово годиште сугерише да је објекат који је формирао ударни кратер можда био члан породице астероида Баптистина, али како је његов састав непознат ово је — тренутно — нагађање. Међутим, симулацијске студије су процениле да постоји 70 одсто вероватноће да је кратер створио фрагмент из истог распада који је формирао и астероид 298 Baptistina,[3] за који се раније веровало да је одговоран за формирање кратера Чиксулуб и изумирање диносауруса. Како год, та могућност је потенцијално искључена анализом снимака сателита (тачније, сателита Wide-field Infrared Survey Explorer) 2011. године.

Бедеми иза обода имају нижи албедо него они који се налазе у унутрашњости за удаљеност од преко сто километара, а немају много усека (који се простиру иза). Овај тамнији обод се можда формирао од минерала ископаних током удара.

Његов унутрашњи зид је увучен и представља геоморфолошку терасу, која се спушта надоле до грубог али готово равног пода, пуног малих квргастих купола. Под кратера показује знаке протеклих вулканских активности, највероватније изазваних топљењем стена при удару. Детаљне фотографије пода показују да је покривен унакрсним слојем пукотина и малих брежуљака. Централни врхови сежу и до 1,6 километара изнад пода, док су нижи смештени само на североистоку примарног масива.

Локација кратера Тихо
(назначено црвеном тачком)

Инфрацрвена осматрања Месечеве површине током помрачења показала су да се Тихо хлади споријим темпом него други делови површине, што кратер чини „врућом тачком” / „жариштем” (енгл. hot spot). Овај ефекат је проузрокован различитим материјалима који покривају кратер.

Обод овог кратера је изабран као циљ мисије Surveyor 7. Роботски навођена летелица безбедно се спустила северно од кратера, у јануару 1968. Извршена су хемијска испитивања површине, а резултат је било проналажење композиције која је указивала на теорију да је једна од главних компоненти висије анортозит, један од минерала богатих алуминијумом. Кратер је такође детаљно снимљен од стране Лунарног орбитера 5.

Од 1950-их до 1990-их, НАСА-ини аеродинамичари Дин Чепмен и Џон О'Киф унапредили су лунарну „теорију тектита” (вулканско стакло). Чепмен је користио сложене компјутерске моделе и опсежне орбиталне тестове у ваздушном тунелу да би подржао теорију такозваних „аустралезијских тектита”, који су потекли из избаченог материјала Тиха, из усека Рос. Све док се не узму узорци са овог усека, лунарно порекло ових тектита не може бити истражено.

Овај кратер је уцртан на лунарне мапе већ 1645. године, када је Антоније Марија де Рита показао осветљени систем жлебова.

Епоним и друга имена[уреди]

Тихо је добио име по данском астроному Тиху Брахеу. Као и многи кратери на Месечевој видљивој страни, то је име добио од стране језуитског астронома Ђованија Риколија, чији је систем номенклатуре из 1651. године данас стандардизован.[4][5] Ранији лунарни картографи давали су кратеру различита имена. Пјер Гасенди му је дао име Umbilicus Lunaris (дословно: „Месечев пупак”).[6] У карти Михаела ван Лангрена из 1645. године, Тихо носи име Владислав IV (по Владиславу IV Васи, краљу Пољске).[7][8] Јохан Хевелије га је назвао Монс Синај (по Синајској гори).[9]

Занимљивости[уреди]

Неке занимљиве чињенице које се могу повезати са Тиховим кратером:

  • поглавље у Жил Верновом делу Око Месеца (енгл. Around the Moon; франц. Autour de la Lune) из 1870. године носи назив Тихо (енгл. Tycho); ту Жил Верн детаљно описује кратер те његове системе усека
  • Тихо је једна од локација на којима се одвијала радња филма Стенлија Кјубрика и новеле Артура Кларка Одисеја у свемиру 2001. (Tycho Magnetic Anomaly / TMA-1)
  • Тихов град је послужио као фикционална метропола на Месецу из 24. века у филму Star Trek: First Contact
  • у филму Can't Buy Me Love Синди примећује Тихов кратер гледајући кроз телескоп на свом финалном уговорном „рандевуу” са Ронијем у Ерплејн Грејвјарду
  • у књизи Роберта Е. Хајнлајна под именом The Moon Is a Harsh Mistress, кратер Тихо је локација лунарног станишта Tycho Under.
  • у новели Џека Вилијамсона имена Terraforming Earth, кратер је искоришћен као База Тихо, самоодржавајућа роботски контролисана инсталација, направљена са циљем обнављања живота на (уништеној) планети Земљи, након што је астероид „стерилисао” биосферу
  • Тихо станица је истакнута локација у серији новела Џејмса Корија
  • у Хајнлајновој краткој причи Blowups Happen, један лик прави претпоставку да би Тихо могао бити древна локација електране „истребљене расе”, и то у прошлости када је Месец још увек био погодан за насељавање и становање; лик даље предвиђа да је електрана експлодирала, изазивајући формацију кратера, урезе који се шире од Тиха и смрт свих живих бића на Месецу
  • Клифорд Симак је своју новелу The Trouble with Tycho сместио у лунарни кратер, а тврдио је и да су урези на Тиху сачињени од вулканског стакла (тектит), што алудира на теорију коју су поставили НАСА-ини истраживачи Дин Чепмен и Џон О'Киф 1970-их
  • кратер Тихо се истиче и у познатој серији књига за децу, аутора Џерома Бејтија, који је радњу са ликовима Метјуом и Маријом Луни сместио на Месец
  • у Роџер Аленовој серији новела Hunted Earth, Naked Purples поседује бившу заробљеничку колонију око кратера Тихо познату као Tycho Purple Penal

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. (енглески) Blue, Jennifer (18. октобар 2010). Tycho. United States Geological Survey (USGS) Приступљено 4. 1. 2015.
  2. (енглески) Wilhelms, Donald E; McCauley, John F; Trask, Newell J (1987). The geologic history of the Moon. United States Geological Survey (Professional Paper: 1348. Plate 11: Copernican System) Приступљено 4. 1. 2015.
  3. (енглески) Physorg (5. септембар 2007). Breakup event in the main asteroid belt likely caused dinosaur extinction 65 million years ago Приступљено 4. 1. 2015.
  4. Whitaker (2003). стр. 61.
  5. Riccioli map of the Moon (1651) Приступљено 4. 1. 2015.
  6. Whitaker (2003). стр. 33.
  7. Whitaker (2003). стр. 198.
  8. Langrenus map of the Moon (1645) Приступљено 4. 1. 2015.
  9. Hevelius map of the Moon (1647) Приступљено 4. 1. 2015.

Литература[уреди]

  • (енглески) Андерсон, ЛЕ; Витакер Ивен А (1982). NASA Catalogue of Lunar Nomenclature. NASA RP-1097
  • (енглески) Блу, Џенифер (25. јул 2007). Gazetteer of Planetary Nomenclature. United States Geological Survey Приступљено 4. 1. 2015.
  • (енглески) Басеј, Б; Спадис, П (2004). The Clementine Atlas of the Moon. Cambridge University Press, New York. ISBN 978-0-521-81528-4
  • (енглески) Кокс, Елаја Е; Кокс, Џосаја Ц (1995). Who's Who on the Moon: A Biographical Dictionary of Lunar Nomenclature. Tudor Publishers. ISBN 978-0-936389-27-1
  • (енглески) Мекдауел, Џонатан (15. јул 2007). Lunar Nomenclature. Jonathan's Space Report Приступљено 4. 1. 2015.
  • (енглески) Мур, Патрик (2001). On the Moon. Sterling Publishing Co. ISBN 978-0-304-35469-6
  • (енглески) Прајс, Фред В (1988). The Moon Observer's Handbook. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33500-3
  • (енглески) Рукл, Антонин (1990). Atlas of the Moon. Kalmbach Books. ISBN 978-0-913135-17-4
  • (енглески) Веб, Томас Вилијам (1962). Celestial Objects for Common Telescopes (6th revision ed.). Dover. ISBN 978-0-486-20917-3
  • (енглески) Витакер Ивен А (1999). Mapping and Naming the Moon. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62248-6
  • (енглески) Власук, Питер Т (2000). Observing the Moon. Springer. ISBN 978-1-85233-193-1